Zoran se sa Košara vratio sa 17 kopči na glavi: Teroristi su pucali, a drugovi nam umirali na rukama

Ratni dani još žive u sećanju Zorana Perovića iz sela Ostra kod Čačka, junaka sa Košara i nadničara iz šumadijskog sela pod Bukovikom. Sa granice Srbije sa Albanijom 1999. vratio se sa 17 kopči na glavi. Pamti i danas svaku pojedinost iz te ratne godine kad je kao redovan vojnik PVO u kasarni u Prizrenu, izašao na Prokletije, na položaj Košare.

- Pucaju teroristi, gađaju nas nekom "crnom strelom" koja baca dva kilometra i kad je završena pucnjava zovemo drugare da pođemo. Jedan se ne javlja, bio je pogođen u kičmu i odmah je umro, već je počeo da se hladi. Drugi je bio žio, pogođen u ključnu kost.

Nas četvorica stavili smo ga u šatorsko krilo i nosili tri kilometra do naših položaja. Bio je sumrak, nemamo konopac pa krilo izmiče iz ruku, morali smo na krajeve da ubacimo kamen ili drvo, da ne isklizne iz šake - kaže za Rinu ovaj seljak žuljevitih ruku koji i sada, iz dana u noć, preživljava sve što se na Prokletijama zbivalo za vreme divljačkog napada najjačih vojski sveta na nedužni srpski narod.

Danas se bori za opstanak, ali kaže da bi opet otišao u rat da brani Srbiju. Radi kao nadnčar, na porodičnom imanju i bavi se poljoprivredom. Teško zarađuje, ali se ne žali jer je navikao i na mnogo gore.

Znao je iz Ostre pešice da ide u 22 kilometra udaljeni Čačak, jer štedi novac da bi počeo kuću. Dva puta je, kako kaže, iz Čačka doneo džak od 40 kilograma koncentrata za krave i to na levom ramenu.

Prošlog Božića iz trošne kolibe preselio se u novu kuću sagrađenu prilozima grada Čačka i privrednika Srbije, zahvaljujući humanim ljudima dobio je novi traktor i ne mora više da strahuje hoće li mu se stara brvnara prevrnuti niti da svoje njive obrađuje golim šakama.

- Ja sam najsrećniji čovek na svetu. Nisam hteo da se žalim, ali uslovi u kojima smo živeli bili su jako teški - kazao je tada Zoran primajući ključ novog doma iz ruku čačanskog gradonačelnika Miluna Todorovića.

Sve što je ovaj deo naše otadžbine preživljavao tog čemernog proleća opisao je i Gvozden Otašević, tih dana novinar i dopisnik listova "Politika" i "Ekspres", televizije i radija "Politika".

Ti zapisi i svedočenja sabrani su među koricama istorijske pamćenice pod naslovom "Čačak i Lučani, teški dani još teže noći", objavljene 2019. godine u izdanju Glasa zapadne Srbije i uz pomoć fabrike "MB Namenska" iz Lučana.

- Takav je posao dopisnički. Morao sam danju i noću da idem od jednog do drugog pepelišta, da beležim i opisujem teške trenutke i sudbine naših ljudi i danas se obradujem kad se setim koliko je tada sloge bilo u narodu - kaže Gvozden Otašević koji i danas piše za "Politiku" i Rinu.

Knjiga je, veli, namenjena mlađem pokoljenju najpre, onima koji su u vreme divljačke agresije bili mali ili još nerođeni. Tih dana nismo imali mobilne telefone ni internet, trebalo je naći pet maraka za litar nafte ili kutiju cigareta, a do vesti se moglo doći samo ako odeš na lice mesta.

- Jednog dana, valjda slučajno, nađem na stabilni telefon druga iz Lučana i pitam ga kako spava u varošici na koju dušmani divljački bacaju bombe. Kaže mi: "I ne spavam u stanu. Čim daju znak za uzbunu uzimamo vreće, idemo u šumu iznad Lučasna i tu konačimo" - kazao je.

Otašević takođe napominje da ni sam ne zna kako danas da opiše sudbinu i stradanje srpskog naroda.

- Samo u prošlom veku mala Srbija vodila je ljute bitke u čak šest ratova dok je jedna Švedska, recimo, poslednji put ratovala daleke 1814. godine sa susedima iz Norveške. Zato me obraduje svaka dobra vest iz naše Srbije koja se, evo, samo dve decenije posle rata na najjačim vojskama planete, ponovo uspravlja - izjavio je Otašević.

Tokom bombardovanja 1999. godine Grad Čačak se na meti agresora našao više od 10 puta, koji je na ciljeve dejstvovao avionima i krstarećim raketama. Na područje grada palo je ukupno 215 projektila, smrtno je stradalo 18 građana, vojnika i civila , dok je 22 povređeno, a oštećeno je preko 3000 stambenih objekata.

(Telegraf.rs)