Iz kamiona u Novom Sadu ispala "brda" šargarepe: Mnogi se šale, ali ova fotka kaže da je baš tužno

Jednog letnjeg dana, prolazi traktor sa prikolicom punom slame pored moje kuce i tacno naspram mog prozora iz prikolice ispade jedna bala. Bas nekako u to vreme sam razmisljala da treba da kupim od nekog balu slame da stavim ispod koka nosilja. Inace, slamu kupujem jer par godina unazad ne sejem zito, vec druge kulture. Bala se prodavala po 300 dinara i nije bio problem u ceni, vec mi je bilo malo zazorno da od nekog trazim da mi proda samo jednu, a vise mi ne treba. Sada mi je, takoreci, sama pala pred kucu. Dok sam se ja skanjerala da li da je unesem u dvoriste, jer mi je bilo nekako blamazno, spazim komsinicu iz treceg dvorista od mene kako trci sa vilama, da je neko ne bi pretekao. Dojuri kao vihor, nabode balu, odnese je u svoje dvoriste i stavi u senjak do vrha pun slame. Ja se nasmejem i odem te kupim od nje tu balu. Nije tesko biti fin, samo te kosta.

Tek sto sam izasla iz seoske prodavnice, ispred mene je palo nekoliko kilograma tek ovrsenog zita, iz prepune prikolice, koju je covek vozio iz njive, posle zetve. Usla sam u prodavnicu, uzela kesu, nakupila zito i donela kuci. Od polovine sam napravila zito tortu sa orasima i slagom za ukucane, a pola sam izrucila zivini da pokljuca. Nije me bilo sramota da pokupim, jer smatram da je greh gaziti hranu, narocito hleb (zito).

Dok sam bila student u Novom Sadu, bila sam prisutna kada se iz kamiona po ulici rasula velika kolicina margarina za mazanje, u plasticnoj ambalazi od po 500 grama. Kamion je nastavio dalje, narod je poceo da kupi, pa i ja. Sto nismo stigli da pokupimo izgazili su automobili, koji su naisli kroz ovu inace mirnu ulicu. Secam se da sam tada dovukla deset pakovanja i podelila po sobama u studentskom domu.

Bolje da se pokupi nego da propadne.