"Pričamo, jedu, pa ih izgubimo za sat": Bitka za život u VMC Karaburma, ovo su priče heroja

Isto mesto, isto rastojanje. I još jedna nada da će ovo leto, ako već nije prošlo, ugasiti epidemiju korona virusa u Srbiji. Lekari, sestre, tehničari, anesteziolozi, čistačice... I dalje su kao svemirci u skafanderima. Pacijenti ih poznaju po očima i po glasu, koliko je to moguće ispod naočara i maski. 

Umorni su, ali ko ih pita. Ne pozivaju se na Hipokratovu zakletvu, već na ljudski život. Svaki spasen je sreća. Svaki izgubljeni očaj. Poraz. Svako pištanje aparata je strah da gube još jedan...

Jutro, dan i noć ni po čemu se ne razlikuju u Vojno-medicinskom centru Karaburma. Borba za živote obolelih od kovid 19 je neprestana. I oprez je stalan jer, danas pacijent komunicira, sutra ga nema... Sutra donosi ono još teže - suočiti se i izjaviti saučešće porodici. 

I tako, godinu dana unazad. 

6. aprila će biti tačno godinu dana kako je ova bolnica, izgrađena 1941. ušla u kovid sistem, i nijednom iz njega nije izašla. Rame uz rame sa Klinikom za infektivne bolesti Univerzitetskog kliničkog centra Srbije. Zelena zona je, možda, samo kancelarija komandanta. Sve ostalo je crvena - oboleli pacijenti i izvor zaraze kojem je medicinsko osoblje konstantno izloženo.

- Ova zgrada je preživela bombardovanje i 1941. i 1945. godine. Posle toga se, sve do 2009. godine, koristila kao deo stacionara odnosno sanitetska služba Jugoslovenske narodne armije za lečenje vojnika. 6. aprila tačno u 11.05 primili smo prvog kovid pacijenta. 

- Sa saznanjem da VMA ne može da uđe u kovid sistem zbog centralne ventilacije, doneta je odluka da se VMC obnovi i stavi u funkciju kovid bolnice. Naredba je doneta 29. marta, razdvojene su zelena i crvena zona a istovremeno se pravio i drugi objekat Karaburma 2.

- 6. aprila u 11.05 su ušli prvi pacijenti u bolnicu Karaburma i do danas smo na cifri od 1.970 pacijenata koji su lečeni odnosno još se leče ovde - podseća nas na kratku istoriju zamenik komandatna bolnice VMC Karaburma Đorđe Taušan.

Crvena zona je i drugi i treći sprat. Postoji poseban ulaz za pacijente. Komandant bolnice pukovnik docent Ivo Udovičić, kaže da čim pacijent dođe do kapije i uđe u dvorište, to je već crvena zona.

- Pacijenti imaju svoj put. Ne ulaze tamo gde ulazi osoblje. Ukrštanje puteva je najopasnije za zdravstveno osoblje, tako da smo napravili sistem da se nijedan put ne ukršta. Jedina smo bolnica gde se ne ukrštaju putevi i gde imamo tuširanje posle izlaska iz crvene zone - priča nam docent Udovičić dok se stepeništem penjemo ka crvenoj zoni:

- Da li osetite kako se ispod ovih maski teško diše već posle penjanja na drugi sprat?  Ne samo da se teško diše, nego se teško i priča. Kada imate sto pacijenata, svako od njih očekuje punu informaciju o svom lečenju tako da za svakog morate da odvojite 10 minuta. Jer, oni su zabrinuti, uplašeni za sebe, za porodicu, za ishod bolesti... Pitaju sve i svašta a mi nemamo toliko vremena. Broj pacijenata je toliki da ne bismo stigli vizitu da završimo ceo dan. A, to nisu uobičajene vizite kao u drugim bolnicama, u normalnim uslovima. Ovde se teško diše, pa vreme koje provedemo pored pacijenta iskoristimo maksimalno racionalno.

Gojazni u velikom riziku 

Na trećem smo spratu. Na njemu je Jedinica intenzivnog lečenja. Već smo naučili da u njoj na sve strane zuje i pište aparati.

- Ovaj sprat nam služi da ovde primimo najteže pacijente, i one koji su preteći da dođu do intenzivne. Broj pacijenata koji je u intenzivnoj ne znači da je mali broj. Ne znači da je stanje lako u bolnici. Mi uvek imamo još njih 10 do 15 odsto od ukupnog broja pacijenata koji su na velikom protoku kiseonika i koji vrlo lako, u roku od 15 minuta mogu da završe na intenzivnoj.

- Nažalost, juče nam je preminuo pacijent koji je bio intubiran. Duže vreme je bio tu, imao je samo 51 godinu ali je bio ekstremno gojazan. 170 kilograma. I, to je ogroman rizik za ove pacijente. Prema našim iskustvima, gojaznost je veći rizik i od dijabeta i od hipertenzije, čak i kad imaju ili otkriveni ili prikriveni dijabetes, a ogroman je broj i dijabetičara - priča Udovičić za Telegraf.rs.

S obzirom na to, strogo se vodi i računa o ishrani. Za dijabetičare je u VMC Karaburma obezbeđena posebna ishrana.

- Sva ono što jedu pacijenti, jedemo i mi. Hrana je u vidu keteringa, i redovno šaljemo izveštaje i broj pacijenata koji zahtevaju tu dijabetičnu ili neku drugu vrstu hrane - kaže Udovičič dok ulazimo u centralni deo Jedinice za intenzivno lečenje, koji podseća na mini magacin.

Na sve strane su špricevi, lekovi, zavoji, sestre koje se oko stola smenjuju kao mušice:

- Iz ovog centralnog dela sestre mogu da imaju pregled u sve sobe gde su nam najteži pacijenti - objašnjava Udovičić i skreće razgovor na problem koji je isplivao tokom epidemije:

- Nije samo problem ovde kod nas sa osobljem, nego svuda. Nema dovoljno iskusnih sestara koje su radile terapiju u Jedinicima intenzivne nege. Ova epidemija koliko god da je zla nanela ovoj državi i narodu, ne samo kod nas, nego i u svetu, pokazala je i neke nedostatke u zdravstvenom sistemu. Jedan od najvidljivijih jeste i nedostatak osoblja koje je stručno da radi u Jedinicama intenzivnog lečenja. Tu mislim na intenziviste, na anesteziologe ali posebno mislim na sestre koje rade u Jedinicima intenzivnog lečenja. To je najteži posao, ne samo fizički, nego i mentalno. Najteži posao sa najviše stresa. Pritom, mislim da su sestre inače, ne samo sad, vrlo potcenjene u smislu nadoknade za svoj rad.

Epidemija pokazala nedostatke

Dok idemo ka jednoj od soba intenzivnog lečenja, naš sagovornik kaže da ni u jednom momentu od početka epidemije nisu imali problem sa zaštitnom opremom, lekovima, potrošnim i nepotrošnim medicinskim sredstvima. Sve im obezbeđuje VMA a jednim delom i RFZO.

- Ovo je intubirani pacijent u veoma teškom stanju. Nadamo se da ćemo uspeti da se izborimo za njegov život. Ima 51 godinu, inače je hirurg po profesiji, i nije se zarazio u kovid sistemu nego je negde vani dobio virus - priča nam Udovičić:

- Vidite mnoštvo ovih pumpi, aparata, svega ovoga što je oko njega i sa jedne i sa druge strane... To je sve oprema koja je i skupa i sofisticarana i sa njom ne može da radi neko ko nije obučen, niti neko ko je priučen 15 dana ili mesec dana. Za rad u intenzivnoj nezi treba iskustvo od minimum godinu dana, to važi i za sestre i za lekare. Svaki od ovih aparata koliko je koristan toliko je i štetan, u nestručnim rukama ovaj aparat može da ubije pacijenta vrlo brzo.

Pre godinu dana kada je VMC Karaburma ušao u kovid sistem, svi su, kako navodi, mislili da će tako biti dva, tri meseca, pa da će da se vrate starom poslu na VMA. Ovaj virus je iznenadio ceo svet, pa i nas.

- Svi smo očekivali da će u letnjem periodu prošle godine da oslabi, pa da će da pređe u neku vrstu sezonskog gripa, međutim, to se nije desilo i ovaj virus očigledno nema nameru da napusti zemlju. Dok ne završimo celokupno vakcinaciju, ne samo kod nas nego u celom svetu, ovo će ovako da traje - upozorava Udovičić.

Pobedili respirator 

Prilazimo pacijentu, Slobodanu Jurišiću iz Barajeva, koji je bio na respiratoru, koji se oporavlja, i koji broji dane do odlaska kući: 

- On je sada u fazi oporavka i mi očekujemo da će njegov oporavak za nekih 5,6 dana biti do te mere da možemo da ga otpustimo. On je ovde skoro mesec dana a bio je dve nedelje na respiratoru.  Oporavak bi bio još brži ali sklop ove bolesti često ide uz komplikacije poput proliva i to mnogi pacijenti imaju. Oni izazivaju dodatne komplikacije u smisli dehidratacije i loše ishrane i lošeg oporavka imuniteta i fizičke snage za disanje, za pokrete, za rad, tako da je naš Slobodan dobio pored svih problema sa plućima i srcem i prolive, ali to se sad rešava pa se nadamo da će uskoro kući.

Posle svega, Slobodan putem Telegrafa.rs poručuje svima da se ne igraju i da slušaju doktore.

- Mnogo sam bolje. U onakvom stanju u kakvom sam došao, to je bilo strašno. Sad sam dobar - kaže Slobodan Jurišić koji ne zna kako se zarazio, jer je od početka korone, maltene stalno bio u karantinu.

Onima koji ne poštuju mere savetuje da se ne prave mnogo pametni, a za osoblje VMC Karaburme ima samo reči hvale. 

- Ovo je vrlo nezgodno. Ali sreća, ovakvo osoblje retko se gde nalazi. U svakom trenutku tu su pored vas.

Čupaju, skidaju masku, bore se za vazduh

U sobi do, gospođa kojoj samo što je stavljena ful fejs maska, i koja se bori za dah.

-  Bila je na 15 litara kiseonika ali u jednom trenutku ni to nije bilo dovoljno, došlo je do iznenadnog pogoršanja. Morali smo da je primimo u intenzivnu na respirator. Ono što joj vidite na licu, to je ful fejs maska. Ona sada dobija kiseonik koji je u stopostostnoj koncentraciji i dobija još dodatno pritisak iz respiratora. Aparat registruje kada pacijent udahne onda sinhronizovano daje podršku pacijentu onoliko koliko mi podesimo da mu je potrebno. Ona je sada u fazi adaptacije sa respiratorom - objašnjava za Telegraf.rs komandant Udovičić:

- Vrlo često pacijenti imaju problem da prihvate ful fejs masku. Ona nije nimalo prijatna, ja sam je probao, a posebno ljudi koji su klaustrofobični. Treba im nekoliko sati da se adaptiraju na tu masku i onda često imamo pacijente koji su ihipoksični i kada im stavite tu masku, vrlo često ne sarađuju sa nama, čupaju, skidaju masku, bore se za vazduh... Misle da je to nešto što im smeta  onda dodatno troše kiseonik i stanje im se pogoršava. Takve pacijente moramo malo da sediramo. Zato imamo različite kombinacije lekova koje im dajemo da budu mirni, da prihvate tu ful fejs masku, i da mi budemo zadovoljni sa podrškom respiratora i gasnom razmenom na nivou pluća.

U trenutku kada smo bili u ovoj kovid bolnici 12 pacijenata je bilo u intenzivnoj nezi.

- Ali, to ne znači da će ostati na 12 danas, taj broj može da se poveća i na 20 jer primamo dosta pacijenta koji su na odeljenju a u poslednje vreme ovde dolaze pacijenti sa teškom kliničkom slikom. Znate da je Arena puna, ni tamo ne idu više samo lakši pacijenti. I oni primaju uglavnom teške pacijente koji su već na 10, 15 litara kiseonika i oni vrlo brzo mogu da zahtevaju respirator. Batajnica im je najbliža, još ima mesta, ali je pitanje do kada.

- Kod nas je sada na respiratoru 7 pacijenata. U dnevnim izveštajima kada čujete da je 161 pacijent na respiratoru ta brojka se odnosi samo na pacijente koji su intubirani. Ona se ne vodi da je na respiratoru iako je na respiratoru - objašnjava Udovičić pokazujući na pacijentkinju kojoj je stavljena ful fejs maska:

- Dakle ako imamo 161 intubiranog pacijenta, uvek imamo puta 2 ili puta 3 onih koji su na nekom obliku mehaničke ventilacije i oni ne mogu da žive bez respiratora. Ako imate 161 pacijenta odmah računajte i puta 5 onih koji su u intenzivnoj. Svaki pacijent u intenzivnoj je životno ugrožen, i u svakom momentu može biti na na nekom obliku mehaničke ventilacije.

Zimovanje za pamćenje

Što se starosne dobi pacijenata tiče, ako brojke rastu, ima i veći broj mladih, ako brojke padaju manji je broj mladih ljudi. Uglavnom su pacijenti oko 70 godina, a u poslednje vreme je sve više onih radno sposobnih između 35, 40 i 60 godina.

- Imali smo jednog pacijenta koji se vratio sa zimovanja. Bio je u intenzivnoj, na respiratoru, na sreću, oporavio se i otišao je kući, i ovo zimovanje će pamtiti do kraja života, kako je rekao - kaže Udovičić koji se nada da će on prethodnu godinu što pre da zaboravi:

- Nadam se da ću ružne stvari, kojih je zaista dosta bilo, što pre zaboraviti zbog sebe lično i svog mentalnog statusa. Ali, još smo u ovome korona modu, i o tome je još teško pričati. Svaki spasen život je lepa stvar, svaki pacijent koji se skine sa respiratora, svaki pacijent kada izađe iz bolnice kada vidite njegov osmeh. Zahvalnost i njihove reči nam ulivaju dodatnu hrabrost i snagu da nastavimo ovaj posao, da se borimo za svaki život.

- Mi nemamo alternativu. Često nas pitaju da li smo umorni. Jesmo umorni, jesmo iscrpljeni ali ovaj posao nema ko drugi da radi. Mi jesmo položili Hipokratovu zakletvu. Sve to stoji ali ima nešto više od toga a to je ljudski život. Mi moramo da se borimo za ove ljude, nema ko drugi. Najteže je kada morate izjavite saučešće porodici, posebno ako je taj neko mlada osoba.  Ti susreti sa porodicom  su uvek najteži, nešto na šta ne možemo da se naviknemo koliko god dugo da radimo ovde. 

Nagla pogoršanja i nemoć lekara i aparata

Jedan od najtežih trenutaka je i kada su nemoćni da pomognu pacijentu. To nije u njihovoj biti. 

- Veoma ružna strana korone je što naglo dolazi do pogoršanja kod pacijenata. Pacijenti su dobro, pričate sa njima normalno, jedu, piju a za pola sata se stanje njihovo do te mere pogorša da ih stavimo na respirator, moramo da ih intubiramo, uključujemo različite vrste lekova za stimulaciju rada srca, pluća, za sve ostalo, i ništa ne pomogne. Umru nam u roku od sat, dva. To je ono što nama najteže pada kao intezivistima. Najteže nam pada ta naša nemoć. Navikli smo da smo moćni i sa našim aparatima i sa našim lekovima. U koroni, u kovidu 19, mi smo nemoćni kod određene grupe pacijenata. Zaista nemoćni i to je ono što nas najviše boli. Šta god da uradimo, nema rezultata. Šta god da damo nema tezultata. Koju god terapijsku proceduru da sprovedemo nema rezultata. Pacijenti nam jednostavno klize kroz prste kao voda i ne možemo nikako da zaustavim to. Umru nam u kratkom periodu i to je ono što nas dovodi do očaja.

Ulazimo u još jednu od soba gde su teški pacijenti...

- Bojane, otkud ti ovde. Ja sam tebe već otpustio - pozdravlja komandat pacijenata:

- Ovo je Bojan koji nam je bio na respiratoru. Kada je došao ovde imao je takav strah, koji ne može da se opiše. Ali, mi smo mu uvek ulivali hrabrost, govorili mu da će biti dobro, da će preživeti, koje sve procedure moramo da uradimo, da su mu pluća teško oštećena, tako da se on negde posle 5, 6 dana oslobodio, i sada je spreman je da ide kući. Samo zato što nas je slušao. Morate verovati doktorima i sestrama. Ovo je stanje koje ima dosta procedura gde oni mogu sami sebi da pomognu, posebno nameštanje u krevetu, ležanje na boku, lešanje na trbuhu.

Ležanje na trbuhu jedino korisno

- Jedino što je dokazano da pomaže je ležanje na trbuhu. Prost manevar. Nažalost imamo dosta gojaznih koji ne mogu da leže na trbuhu a imamo i dosta onih koji nisu naučili da leže na trbuhu. A to je važno jer promene koje se dešavaju na plućima uglavnom zahvataju periferiju i zadnje donje delove koji su vrlo vitalni za disanje i za razmenu gasova. Pacijent kada legne na trbuh, gravitacija učini svoje da se ti zadnji delovi pluća polako otvaraju, i onda se bolje ventiliraju a to je najbolja perfuzija, najbolji protok krvi je kroz te delove pluća. Jer, tu gde dolazi kiseonik treba da bude dobro prokrvljen da bi se razmena u gasovima dobro obavljala.

- Viši delovi pluća se odlično ventiliraju, ali nemaju dobru perfuziju, nemaju dobar protok krvi. Zato su naši srednji, niži delovi pluća, oni koji su višefunkcionalni. U ovoj bolesti oni prvo stradaju. Zato mi okrećemo pacijente što više na trbuh. Jedino što je dokazano da pomaže. Sve ostalo, antivirusni lekovi - ništa nije dokazano. Krvna plazma? Nije dokazano. Brojni radovi o tome postoje u svetu a ništa nije dokazano za krajnji ishod bolest. Negde postoji samo mala naznaka da možda skraćuje boravak u bolnici jedan do dva dana. Ali nema dokaza. Samo trbuh. Neverovatno je, kako se okrenu na trbuh saturacija se smanjuje za 20 odsto - kaže naš sagovornik koji savetuje svakome ko ima dokazanu pneumoniju a kod kuće je da to primenjuje.

Gašenje organizma

Bojan Pavlović (36) iz Beograda za Telegraf.rs kaže da je zbog korone osetio kako mu se gasi organizam.

- Ovde sam dve nedelje, bio sam na respiratoru. Prošao sam sve kako je redno trebalo, slušao, to je jedini način da se izboriš. Nije svejedno bilo. Naročito kada sam došao, pošto sam malo okasnio. Trebalo je mnogo ranije da dođem tako da mi nije bilo svejedno. Osećao sam da mi se gasi organizam, na sve utiče od srca, nema vazduha, baš je neprijatno, praćeno visokom temperaturom koja se vrlo teško skida. Možete da pijete i 16 vrsta lekova džaba je ako ne slušate doktore i ne ispoštujete proceduru.

Onima koji ne poštuju mere kaže da se uozbilje:

- Ja nisam verovao isto, poštovao jesam mere ali nisam verovao da može da se razvije bolest, naročito ne kod mladih ljudi. Ali, iz svog iskustva mogu da kažem da je veoma ozbiljno. Dečko koji je bio preko puta mene, oko 40 godina je imao, nije slušao ništa dva dana i nažalost...  Šta god da su mu rekli on je govorio ja ne mogu... A oni ne mogu na silu - rekao nam je Bojan koji je posle našeg razgovora otpušten kući.

Udovičić nam kaže da nekada namerno ostave pacijente dan, dva duže, da bi iz svog iskustva pružali podršku i bodrili druge pacijente koji su u teškom stanju.

- Pacijent pacijentu mnogo više znači nego mi. Mi smo ljudi svi isti, u skafanderu, vide nam samo oči. Iskustvo drugih pacijenata, koji su se oporavili, koji idu kući, njih ohrabri.

Pomoć psihologa

Veliku podršku i reči utehe pacijenti ove bolnice dobijaju i od Andrijane Vlačić, psihologa. Ona je tu svakog radnog dana od 7.30 d 14.30 sati, a nekada i duže, zavisi od potreba pacijenata. Ona za naš portal kaže da je kovid pacijentima mnogo više potrebna psihološka pomoć neko što se očekivalo.

- Zato što oni ovde dođu preplašeni. Zabrinuti, često sa osećajem krivce zašto su se i kako su se zarazli, da li su zarazili nekog od svojih bližnjih. Strah od smrti je veoma prisutan, pitaju kad će izaći, da li će preživetu.. Moj posao je da ih nekako opustim, da ih osvestim, da im kažem da je to nešto normalno kroz šta prolaze u ovoj nenormalnoj situcaiji. Kada oni nekako to prihvate, već posle par dana se vidi da su opušteniji, da malo pozitivnije razmišljaju - priča nam psiholog Andrijana Vlačić:.

Ona svaki dan popriča sa svakim pacijentom. Sa nekima od njih i po više puta dnevno.

- Moj zadatak je da im kažem da svako od njih ima svoju liniju kojom ide i da, ako su jedan dan bolji, drugog dana im se blago pogorša stanje, da ih to ne obeshrabri, da baš tada treba da skupe svu snagu koju imaju i da se tog dana najviše bore kako bi ubrzali tok oporavka. Ja se nekako trudim da se i našalim sa njima da im unesem neku radost.  Oni mi često kažu: "Ovde nas svi bockaju, daju nam neku terapiju, gledaju parametre a jedina si ti koja dođeš i našališ se sa nama". Ja kada vidim da su tmurni a tmuran je i dan ja im kažem evo donela sam vam ovo sunce da vam malo unesem radosti u ovu sobu - kaže ona pokazuju na svoju sliku sa suncem na skafanderu:

- Kada sam stavila ovu fotografiju na grudi nekoliko pacijenata se rasplakalo. Kažu, eto sada vidimo kakva ti je kosa, kakve su ti oči. Imaju potrebu za tim malo personalizovanijem odnosom.

 Najmlađi pacijent u ovoj bolnici ima 27 godina. Ognjen Petković. Već 16 dana je u njoj.

- Dobro sa u odnosu na period kada sam stigao. Stanje mi se znatno poboljšalo. Imao sam bol u leđima, bol u grudima, osobostranu upala pluća, temperaturu neprestano 13 dana koja je varirala, ali sada je dobro. Poručujem svima da čuvaju maksimalno. Znam da je mladima pogotovo teško, godinu dana smo u izolaciji, ali moramo da se čuvamo.

Pokojni patrijarh se nije plašio 

U ovoj bolnici je lečen i pokojni patrijarh Irinej. Osoblje je dalo sve od sebe da ga spasu, međutim, nije izdržao.

- To je jedan od najtežih trenutaka svima nama ovde - gotovo suznih očiju kaže Udovičić:

- Došao je u dobrom opštem stanju s obzirom na njegove godine. Imao je 91 godinu. Sa dosta svojih nekih pridruženih bolesti. Identifikovana mu je korona PCR testom, ali nije razvio bolest, ali znali smo da će se razviti za nekih 7, 8 dana. Tako se i desilo. Zaista smo bili privilegovani da smo tih prvih 7, 8 dana kada je bio bez tegoba, mogli da pričamo sa njim. To ću, bar ja, pamtiti čitav život. Jer, imati priliku da pričate sa takvom osobom, zaista je nešto neverovatno. Ta njegova smirenost, blagost, nešto što vam daje dodatnu eneregiju. On se nije plašio. On je bio potpuno smiren sve vreme. On je samo rekao: "Sve  je Božija volja, deco, samo vi radite svoj posao".

- Voleo je da priča o narodu na Kosovu. Bio je vezan za Prizren. Nije mogao da se pomiri sa tim da Prizren više nije srpski grad. Govorio je da u životu čovek treba da bude pošten i smiren a da će na kraju sve da dođe na svoje.

Zamenik komandanta dr Đorđe Taušan nas podseća da se infekcija korona virusom karakteriše promenama u plućima i kod onih pacijenata koji imaju izraženu simptomatologiju ili kod onih koji je nemaju.

- Kada govorim o simptomatologiji mislim na povišenu temperaturu, jezu, malaksalost, bolove u mišićima, kostima, zglobovima, gubitak čula ukusa i mirisa. Bez obzira na to da li pacijent ima tegobe ili nema promene na plućima se razvijaju između 5. i 7. dana. I najveći broj pacijenata u kovid ambulantama u prvim danima na radiografiji pluća nema znake koji bi ukazivali na pneumoniju što je jedan od razloga da se ti pacijenti vrate kućama. Petog, sedmog, osmog dana, kada se pogoršava opšte stanje i razvijaju svi simptomi, na kontrolim radiografijama vidi se pojava promena virusne pneumonije. I takvih pacijenata je preko 70 do 75 odsto - objašnjava Taušan.

Na pitanje posle koliko vremena se pluća oporave, kaže da je to individulano.

- Pratim pacijente od aprila prošle godine. Kod nekih pacijenata koji su lečeni od težih oblika kovida promene u plućima se održavaju i nakon 9 meseci, kod nekih se povlače za dva, tri meseca. Još niko nije objavio u stručnim časopisima, koji je to period normalizacije nalaza odnosno oporavka pluća - kaže Taušan i svima po izlasku iz bolnice savetuje izbegavanje težeg fizičkog napora, mirovanje barem dve do četiri nedelje, jer ovu bolest, kako ističe, bez obzira na sve lekove, leči mirovanje.

Kad će kraj? 

A na pitanje kad će kraj epidemiji naši sagovornici kažu otvoreno da ga i oni i te kako očekuju.

- Mi smo mislili da će kraj biti prošlog leta. Mi se sada nadamo da će kraj biti ovog leta ali ja uvek govorim sve zavisi od nas. Od nas pojedinaca, ne zavisi od države, ni od Kriznog štaba, ni od ministra Lončara ni od bilo kog ministra, ovo zavisi od nas samih. Koliko se mi budemo odgovorno ponašali, koliko mi budemo spremni da se vakcinišemo, koliko budemo spremni da delimo odgvornost i za nas naše porodice za društvo u celini tako će biti ova epidemija kontrolisana. Prošla je godina i mislim da je dosad trebalo svi da shvate da sa ovim nema šale, da ovaj virus neće da nas napusti, ne nas, već ceo svet.

- Mi smo odlično počeli što se tiče vakcinacije. Imamo jedinstvenu priliku da budemo prva zemlja koja će staviti epidemiju pod kontrolu. Epidemija će se završiti kada to proglasi SZO. Ali mi možemo staviti epidemiju pod kontrolu masovnom vakcinacijom, a do tad da se pridržavamo mera. Ovo neće samo da stane - rekao je Udovičić za Telegraf.rs i svima poručio da se strpimo, pa da na leto u parku Karaburme svi skinemo maske i proslavimo.

Taušan se nadovezuje i kaže da i oni vape žurkama i druženjem, ali moli sugrađane da im se jedna žurka ne obije o glavu. 

- S tim u vezi savetovao bih naše drage sugrađane da se vaksinišu, posebno mlade od 20 do 45 godina. Oni idu po žurkama, oni donose bolest u svoje kuće dok njihovi roditelji, bake, deke završavaju u nekoj od kovid bolnica. Zato nemojte da vam jedna žurka ili dve, ili jedan ski-vikend na Kopaoniku ili Zlatiboru bude nešto zbog čega ćete žaliti čitav svoj život, bilo zbog ugrožavanja svog, zdravlja svojih najmilijih ili gubitka nekog od svojih.

A, s obzirom na to da je u ponedeljak 8. mart, Udovičić poručuje da ga svi proslave u kućnim uslovima, jer je sve ostalo izazivanje sudbine... 

(Telegraf.rs)