Zbog jedne Željkine greške neko može da izgubi život: "Ne zna se ideš li kući sa posla ili u zatvor"

Foto: Privatna arhiva

U stavu mirno, u plavoj uniformi, sa crvenom šapkom i "loparićem" ("alatkom" otpravnika), Željka Matić (37) iz Rume, majka dvoje dece, daje znak mašinovođi kada može voz bezbedno da krene. Željka je otpravnik, odnosno, otpravnica vozova - reguliše njihov saobraćaj i brine o bezbednosti. Kako kaže za Telegraf.rs, njena greška - i neko može da izgubi život.

Preporučujemo

Otpravnik vozova vodi računa o njihovom kretanju, pazi da ne dođe do sustizanja ili da se dva voza ne nađu na istom koloseku u susret jedan drugom. Mašinovođa ne sme da pokrene lokomotivu bez odobrenja otpravnika. To je, priča naša sagovornica, vrlo odgovoran posao.

- Kada sam počela da radim, rekli su mi: "Kad kreneš na posao, pozdravi se uvek sa porodicom. Nikad se ne zna da li ćeš se vratiti kući sa posla ili otići u zatvor" - započinje Željka.

Foto: Privatna arhiva

Otpravnik vozova zanimanje je koje se dugo, možda sve do pre 15 godina, smatralo muškim. Ipak, kako priča Željka Matić, poslednjih se godina ta predrasuda polako premeštala u korist žena, te ih je sada gotovo pola-pola.

Dugo se, priča naša sagovornica, smatralo da otpravnik ne može da bude žena.

- Dugo je vremena to smatrano muškim poslom, a žene nedovoljno dobrima jer mi izdajemo naređenja mašinovođama i ostalim službama i moramo da organizujemo sve poslove oko vozova. I sada ima situacija kad nas gledaju ispod oka, a da bi ženu smatrali dobrom otpravnicom, ona mora da zna propise bolje od muških kolega - započinje Matićeva.

Ipak, dodaje, što bi se reklo, i žene otpravnici moraju na teren kad nema ljudi, a nastupe smetnje.

- Tada ručno moramo da okrećemo skretnice, moramo da znamo i probu kočnica. Otpravnik mora da poznaje i radi po potrebi sve poslove oko vozova na železnici - navodi Željka.

Foto: Privatna arhiva

Naša sagovornica dolazi iz porodice železničara, a ona je već treća u generaciji koja je život posvetila prugama.

- Deda po ocu je bio ložač na parnoj lokomotivi, pokojni otac mašinovođa, brat zbog daltonizma nije uspeo da upiše za mašinovođu pa je kondukter, ali ja sam zadovoljna svojim izborom, iako imam veliku odgovornost. Moja greška - i neko može da izgubi život - ističe ova Rumljanka koja je otpravnik već 13 godina.

Htela je, kaže, da bude mašinski inženjer, završila je Srednju tehničku školu za mašinskog tehničara, pa upisala fakultet od kog je odustala.

- Kajem se zbog toga, mada... Ko zna zašto je to na kraju ispalo tako. Onda se ukazala prilika preko kolega pokojnog oca da se zaposlim na železnici, ali sam morala da imam završenu Železničku školu, pa sam išla vanredno da dam razliku ispita za smer saobraćajno-transportni tehničar i eto me sada ovde - objašnjava Željka ističući da njene smene traju po 12 sati, a uz putovanje od kuće do posla, bude to i 14.

- Ne radim u Rumi, gde živim, već sam raspoređena za stanice Nova Pazova, Stara Pazova i Golubinci i po potrebi idem da radim gde treba, mada sam uglavnom u Golubincima, i tu mi je dobro - kaže ona.

Organizacija je pola posla

Posao joj nije dosadan i iskreno ga voli, kako kaže, uprkos tome što smene od 12 sati mogu da budu i te kako naporne. Posebno kada kod kuće imate dvoje dece.

- Imam ćerku staru 8 godina i šestogodišnjeg sina. Mi, otpravnici, postajemo multitaskinzi. Moramo da radimo više stvari odjednom kako bismo sve postigli. Da mi ne pomaže majka, jako bi mi bilo teško. Ipak, dobra organizacija je pola posla. Veći je problem kad radim dnevnu smenu, zbog škole i vrtića, ali uspemo da se organizujemo. Kada radim noćnu, oni spavaju i tada mi je znatno lakše - zaključuje Željka.

(Telegraf.rs)