Kako je Pavle postao patrijarh: Izbor obavljen još za Germanovog života, čuvar trona bio Amfilohije

Patrijarh Pavle, rođen kao Gojko Stojčević, bio je patrijarh srpski od kraja 1990. godine do kraja 2009. Za 44. patrijarha SPC izabran je 1. decembra 1990, a ustoličen sutradan, 2. decembra, u Sabornoj crkvi u Beogradu.

Ceremoniju je izvršilo 12 episkopa, 12 sveštenika i 13 đakona, a izbor je obavljen za života prethodnog patrijarha Germana, zbog njegove dugotrajne teške bolesti, na predlog lekarskog Konzilijuma Vojnomedicinske akademije koje su potrvđene stručnim nalazom, piše eparhija Slavonska.

Pavlovo ime našlo se na listi kandidata u devetom krugu glasanja. Dovoljan broj glasova za ulazak na listu kandidata u prvom krugu dobili su episkop šumadijski Sava i episkop žički Stefan, a tek u devetom krugu „cenzus“ je prešao i episkop raško-prizrenski Pavle. Posle toga, po tzv. apostolskom načinu biranja, koverte sa imenima trojice kandidata stavljene su na Jevanđelje, a arhimandrit tronoški Antonije Đurđević promešao ih je i potom izvukao koverat sa imenom patrijarha. Najstariji prisutni velikodostojnik mitropolit sarajevski Vladislav otvorio je koverat i pročitao ime.

Kuriozitet je da je mitropolit Vladislav bio patrijarhov školski drug iz bogoslovije u Sarajevu, a arhimandrit Antonije zajedno sa njim sabrat manastira Rače.

Zabeleženo je da je patrijarh Pavle tada rekao:

- Moje su snage slabe, to svi znate. Ja se u njih ne nadam. Nadam se u vašu pomoć, kažem i ponavljam, u pomoć Božju kojom me je On i do sada držao. Neka bude Bogu na slavu i na korist Njegovoj crkvi i našem napaćenom narodu u ova teška vremena. Mi nemamo nikakav program patrijaršijske delatnosti, naš program je Jevanđelje Hristovo.

"Moje su snage slabe"

Patrijarh Pavle rođen je kao Gojko Stojčević 1. septembra 1914. godine u selu Kućanci, srez Donji Miholjac u Slavoniji. Bila je to tada Austrougarska, danas Hrvatska.

Rano je ostao bez roditelja. Otac Stevan je otišao da radi u SAD, gde je dobio tuberkulozu i „vratio se kući da umre“. Pavlu je tada bilo tri godine i ostao je sa bratom Dušanom. Posle toga majka Ana se preudala i rodila tri ćerke, a pri rođenju treće je umrla. Dušan i Gojko su ostali sa babom Dragom i tetkom, najstarijem očevom sestrom. Tetka ih je odgajila zajedno sa svojom ćerkom Agicom koja je bila devet godina starija od Gojka. Shvativši da je dete „vrlo slabačko“, poštedela ga je seoskih poslova i omogućila mu da se školuje.

Četvororazrednu osnovnu školu završio je u Kućancima. Leto 1925. proveo je u manastiru Orahovica pripremajući se za odlazak na nastavak školovanja u Tuzlu. U Tuzli je završio nižu gimnaziju u periodu između 1925. i 1929. godine. Za to vreme je stanovao kod strica u desetočlanoj siromašnoj porodici. Voleo je matematiku i fiziku, a sedeo je u klupi sa jednim muslimanom i jednim Hrvatom.

Potom je završio šestorazrednu bogosloviju u Sarajevu (1930—1936), iako je u prethodnoj gimnaziji iz veronauke imao dvojku. U školi je bio zapažen kao dobar pojac, bio je drugi tenor. Voleo je da peva i u selu, pa su ga zvali „pjevalica“. U Sarajevu je bio član društva „Trezvena mladež“ koje se borilo protiv opijanja i pušenja. Do 1936. njegov brat Dušan je postao obućar i oženio se, a Gojko je leta provodio kod tetke na selu baveći se poljoprivrednim poslovima.

U Beograd je došao te iste 1936. godine, gde je upisao Bogoslovski fakultet. Tu je vanredno završio i više razrede Šeste beogradske gimnazije da bi mogao da uporedo upiše i Medicinski fakultet. Tu je stigao do druge godine studija, a Bogoslovski fakultet je završio. U Beogradu ga je zatekao i Drugi svetski rat.

Dugo bolovao pred smrt

Dana 8. decembra 2005. primljen je na lečenje u Vojnomedicinsku akademiju zbog povrede kuka prilikom pada u svojim odajama. Ubrzo se oporavio od ove povrede i vratio u Patrijaršiju. Pred Vaskrs 2006. se opekao vrelom vodom prilikom kupanja, pa je ponovo otišao na VMA gde je dočekao ovaj praznik, ubrzo se oporavio i vratio svojim obavezama u Patrijaršiji.

Primljen je na lečenje na Vojnomedicinsku akademiju u Beogradu 13. novembra 2007. godine veoma iscrpljen i sa jakom upalom pluća. Tu je proveo dve godine na oporavku i lečenju, do svoje smrti.

Patrijarh srpski gospodin Pavle je preminuo u Beogradu na Vojnomedicinskoj akademiji posle duže bolesti, u nedelju 15. novembra 2009. godine oko 10.45 časova. Rano tog jutra pričestio ga je jeromonah Metodije, a patrijarh je kasnije umro u snu.

Vlada Srbije je povodom njegove smrti proglasila trodnevnu žalost u Srbiji (16, 17 i 18. novembar 2009), a dan sahrane 19. novembar bio je dan žalosti u Beogradu, Republici Srpskoj i u distriktu Brčko. Od nedelje 15. novembra do četvrtka 19. novembra telo patrijarha Pavla nalazilo se u Sabornoj crkvi gde su neprestano čitane molitve i gde su vernici dolazili da mu odaju počast. U nedelju 15. novembra oko 22 sata kolona ispred Saborne crkve bila je duža od kilometra, slično je bilo i narednih dana kada se red ispred Saborne crkve prostirao ulicom kralja Petra i knez Mihailovom do palate „Albanija“.

Patrijarh je, prema sopstvenoj želji izraženoj u testamentu, sahranjen u manastiru Rakovica. Datum sahrane bio je četvrtak 19. novembar 2009. godine. Tog dana zaupokojena liturgija bila je u Sabornoj crkvi sa početkom u 7 sati i 30 minuta i služili su je patrijarh vaseljenski Vartolomej i čuvar patrijaršijskog trona mitropolit Amfilohije Radović zajedno sa ostalim vladikama i sveštenicima. Posle toga litija sa patrijarhovim telom je krenula prema hramu Svetog Save gde je održano opelo u 11 sati. Prema proceni policije u litiji i na opelu bilo je prisutno oko 600.000 ljudi.

Bio je prisutan veći broj crkvenih poglavara i delegacija, a od pravoslavnih poglavara osim vaseljenskog patrijarha bili su: rumunski patrijarh Danilo, albanski arhiepiskop Anastasije, češki i slovački Hristifor, umesto ruskog patrijarha Kirila došla je delegacija na čelu sa mitropolitom minskim Filaretom, a bio je prisutan i arhiepiskop nepriznate Makedonske pravoslavne crkve — Ohridske arhiepiskopije, Stefan. Posle opela povorka je krenula prema manastiru Rakovica gde je patrijarh sahranjen oko 13.50 časova, u manastirskom dvorištu pored patrijarha Dimitrija.

Na opelu je mitropolit Amfilohije citirao njegove reči:

- Kad se čovek rodi, ceo svet se raduje, a samo on plače. Ali, treba da živi tako da, kad umre, ceo svet plače, a samo on se raduje.

Krhkog zdravlja i u mladosti

Početkom rata da bi se izdržavao radio je na beogradskim građevinama, a to mu nije odgovaralo zbog slabog zdravlja. Na poziv svog školskog druga Jeliseja Popovića, koji je bio iguman manastira Svete Trojice, odlazi 1942. u ovaj ovčarsko-kablarski manastire gde je proveo sledeće dve godine rata. U to vreme njegovog brata Dušana ubile su ustaše, navedeno je na sajtu eparhije.

Tokom 1944. zaposlio se kao veroučitelj i vaspitač u domu za decu izbeglu iz Bosne u Banji Koviljači. Kada je decu izvodio na reku jedan dečak je počeo da se davi i Gojko je skočio u hladnu vodu da mu pomogne. Ubrzo se teško razboleo „na plućima“ i lekari su verovali da je tuberkuloza, predviđajući mu još tri meseca života.

Otišao je tada u manastir Vujan gde je živeo neko vreme izolovan od ostalih monaha i uspeo je da se izleči od ove bolesti. U znak zahvalnosti izrezbario je i poklonio manastiru drveni krst sa raspećem. Tokom 1945. godine bratstvo iz Vujna se preselilo u manastir Blagoveštenje. Gojko je tada bio iskušenik i jedini među bratstvom koji je imao završen Bogoslovski fakultet. Zamonašen u manastiru Blagoveštenju 1948. godine i dobio ime Pavle, prema apostolu Pavlu.

Od 1949. do 1955. godine bio je u monaškom bratstvu manastira Rače. Školsku 1950/51. godinu proveo je kao učitelj zamenik u prizrenskoj Bogosloviji sv. Kirila i Metodija. U čin jeromonaha unapređen je 1954, protosinđel je postao 1954, a arhimandrit 1957. Od 1955. do 1957. godine bio je na postdiplomskim studijama na Bogoslovskom fakultetu u Atini.

Izabran je za episkopa raško-prizrenskog 1957. godine.

Po čemu ga narod pamti

U Eparhiji raško-prizrenskoj gradio je nove crkve, obnavljao stare i porušene, posvećivao i monašio nove sveštenike i monahe. Starao se o Prizrenskoj bogosloviji, gde je povremeno držao i predavanja iz crkvenog pevanja i crkvenoslovenskog jezika. Često je putovao, obilazio i služio u svim mestima svoje Eparhije. Sa kosovskim egzodusom, Prizrenska bogoslovija Svetog Kirila i Metodija je privremeno premeštena u Niš, a sedište Raško-prizrenske eparhije iz Prizrena u manastir Gračanicu.

Kao episkop raško-prizrenski svedočio je u Ujedinjenim nacijama pred mnogobrojnim državnicima, o stradanju srpskog naroda na Kosovu i Metohiji. Pisao je izveštaje Svetom sinodu o teškom položaju Srba i pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji. Na autobuskoj stanici u Prizrenu fizički ga je napao jedan Albanac, a bilo je i drugih verbalnih i fizičkih napada.

Po svojoj eparhiji je uglavnom išao peške, od Peći do manastira Pećke patrijaršije, od Prištine do manastira Gračanice. Gde nije mogao peške išao je autobusom jer eparhija nije imala auto, kasnije je eparhija imala jedan „varburg“.

Imajući u vidu zasluge patrijarha srpskog Pavla na naučnom bogoslovskom polju, Bogoslovski fakultet Srpske pravoslavne crkve u Beogradu, dodelio mu je 1988. godine zvanje počasnog doktora bogoslovlja.

Za vreme njegovog mandata obnovljeno je i osnovano više eparhija. Obnovljena je Bogoslovija na Cetinju 1992. godine. Otvorena je 1994. godine Duhovna akademija Svetog Vasilija Ostroškog u Srbinju (Foča) i Bogoslovija u Kragujevcu 1997. godine, kao odsek Bogoslovije Svetog Save u Beogradu. Osnovana je i informativna služba Srpske pravoslavne crkve Pravoslavlje Pres.

Pokrenuo je 1993. godine u Beogradu Akademiju za umetnosti i konzervaciju, sa nekoliko odseka (ikonopis, freskopis, konzervacija), sledećih godina nastava veronauke je vraćena u škole (2002), kao i Bogoslovski fakultet u okvire Beogradskog univerziteta iz koga su ga komunističke vlasti izbacile 1952. godine.

Imao je značajnu ulogu u prevazilaženju raskola mitropolije novogračaničke u Americi koji je trajao više decenija. Putovao je u Ameriku više puta (1992, 1996, 1998, 1999 i 2001) i u Australiju (2004).

Svako jutro, osim ako nije išao u neku drugu crkvu, služio je liturgiju u Patrijaršiji i pričešćivao se, a svako veče je bio na večernjoj službi u Sabornoj crkvi zajedno sa ostalim sveštenicima za pevnicom. Sa sobom je uvek nosio Sveto pismo i molitvenik. Po Beogradu je išao gradskim prevozom ili peške. Živeo je asketskim životom, sam je šio i krpio odelo i cipele, i obavljao ostale majstorske poslove u Patrijaršiji.

Na Savindan 1997. predvodio je u Beogradu litiju koja je prošla kroz kordon policije u Kolarčevoj ulici. To je bilo u vreme demonstracija posle lokalnih izbora iz novembra 1996. godine.

Dok je bio patrijarh nije primao patrijaršijsku platu, nego jedino penziju iz perioda dok je bio episkop raško-prizrenski.

Brojna odlikovanja

Patrijarh Pavle je dobio brojna odlikovanja. U januaru 2002, tokom posete Rusiji, uručene su mu nagrade Međunarodnog fonda za unapređenje jedinstva pravoslavnog naroda i Fonda svetog apostola Adreja prvozvanog.

U septembru 2004, na devedeseti rođendan patrijarha Pavla, predsednik Srbije i Crne Gore Svetozar Marović odlikovao ga je Ordenom Nemanje prvog stepena.

Povodom dana državnosti Srbije, 15. februara 2007, Aleksandar II Karađorđević mu je dodelio Orden Karađorđeve zvezde prvog stepena. Orden je u njegovo ime primio Mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije.

Godine 2009. je primio ruski orden Dostojanstvo zbog „značaja koji je imao u danima iskušenja kroz koje su srpski narod i Crkva prošli“.

Moguće da Sabor sutra izabere patrijarha,važno ko će to biti

Kulturolog Jovan Janjić očekuje da će prvog dana zasedanja Sabora, Srpska pravoslavna crkva dobiti novog, 46. poglavara, jer su, kako smatra vladike već odlučile za koga će glasati.

- Mislim da ćemo već sutra dobiti trojicu kandidata koji će dobiti natpolovičnu većinu glasova i da će onda Božijom voljom jedan od njih biti izabran za patrijarha srpskog - kaže Janjić za Tanjug povodom sutrašnje sednice Sabora SPC koja će se održati u Kripti Hrama Svetog Save.

On ističe da je važno ko će biti patrijarh, jer, kako kaže srpski narod više od osam vekova svoj identitet gradi na tekovinama pravoslavne duhovnosti i da treba sačuvati to nasleđe.

Uloga srpskih patrijaraha bila je dominantna kroz istoriju i zato, kaže, njegov izbor treba posmatrati i u kontekstu okolnosti u kojima se nalazi srpsko društvo i država smatra Janjić

On ističe da je srpski narod i država na velikim iskušenjima i dodaje da se zato interesi crkve i države prepliću.

Janjić ne želi da procenjuje ko bi od vladika mogao ući u trojnu kandidaturu, kao ni to ko bi od njih mogao biti izabran za patrijarha.

- Bilo bi i nepristojno jer donekle utiče čovek, a odnekle Bog i ne možemo se mešati u Božje odluke ko je najdostojniji - kaže Janjić, ali dodaje da veruje da će i ovoga puta biti izabran najdostojiji episkop kao što je, podseća, bilo u slučaju izbora patrijarha Pavla 1990. godine i njegovog naslednika Irineja 2010.

Komentarišući spekulacije o eventualnim opstrukcijama na Saboru pri izboru patrijarha, Janjić smatra da će i ako ima onih koji su to nameravali odustati od toga.

- Oni koji to nameravaju, zato što su procenili da nemaju mogućnost da budu izabrani na tu dužnost ili neko od njihovih, verujem da će odustati od toga jer ne priliči ljudima najvišeg svešteničkog dostojanstva da izazivaju opstrukcije, pogotovo prilikom tako važnih događaja kao što je izbor duhovnog poglavara - rekao je Janjić.

Izbor patrijarha značajan je ne samo za Crkvu, već i za društvo, navodi Janjić i kaže da na to ukazuje i sama činjenica da se sada bira tek 46. patrijarh u istoriji SPC koja svoje trajanje beleži više od osam vekova.

Primećuje da je i Crkva napadnuta, odnosno da se napada njeno jedinstvo i u tom kontekstu podseća da je ruski patrijarh Aleksej II 2007. godine u čestitki patrijarhu Pavlu, povodom 50 godina njegove arhijerejske službe, istakao da je patrijarh Pavle najzaslužniji za to što je srpska crkva ocuvala jedinstvo jer je pretilo da SPC podeli sudbinu bivše zajedničke države Jugoslavije.

- Vidimo da i danas ima takvih pokušaja, da se udara na jedinstvo crkve, da se prisvoji i materijalno i duhovno nasleđe da bi se obezličio ovaj narod, ali i da bi se na temelju toga nasleđa neki drugi koji nastanjuju delom ili u celini srpske etničke prostore izgradili svoj duhovni identitet - kaže Janjić.

S obzirom da crkva i država služe istom narodu, kao što je crkvi od interesa da država funkcioniše, tako je i svakoj državi u interesu da bude mir u crkvi, smatra Janjić i dodaje da se interesi crkve i države prepliću.

Oni treba da budu, dodaje, kao što je govorio Sveti Sava - dva krila jednog istog naroda.

Ističe da je Crkva pre svega duhovna ustanova i da brine o duhovnim potrebama verujućeg naroda te da se i u slučaju srpskog patrijarha očekuje da vodi crkvu tako da se narod duhovno izgrađuje, čuva svoj duhovni identitet i iznova ga izgrađuje i dopunjuje.

Dodaje da patrijarh ima ulogu i da se sačuva ono što u materijalnom smislu pripada Crkvi i srpskom narodu.

- Uloga srpskog patrijarha nije samo da bude predvodnik naroda nego treba da na neki način zastupa i nacionalne interese, jer ako su podržani nacionalni interesi samim tim će moći da se ostvaruju i duhovni interesi naroda koji pripada određenoj crkvi - zaključio je Janjić.

(Telegraf.rs)