Ljiljanu (24) ljudi viđaju na mestima gde nije bila: Veruje da joj je sestra bliznakinja živa

Sa sedam godina Ljiljana Janković (24) saznala je da je imala sestru jednojajčanu bliznakinju, za koju su u porodilištu rekli da je umrla u inkubatoru. Međutim, devojka priča da joj se često dešava da joj ljudi govore da je viđaju na nekom mestu, dok se ona nalazila na drugom. To je jedan od razloga zašto veruje da joj je sestra zapravo živa.

Kako kaže sagovornica, ima samo jednu želju, a to je da je upozna.

- Ne želim da je odvojim od sadašnje porodice. Želim samo da se družimo - istakla je Ljiljana Janković.

Ljiljanina priča o sestri 

Ljiljana otkriva da su deset dana nakon rođenja, rastavili nju i sestru. Onda je 31. marta 1996. godine njenim roditeljima javljeno da im je jedna od ćerki umrla.

Iako su tad živeli u Sremskoj Mitrovici, bebe su im bile u Novom Sadu jer nije bilo inkubatora. Roditelji su došli u porodilište.

- Odmah su im dali da potpišu neke papire u kojima je pisalo da će troškove kremiranja bebe da snosi bolnica. Objasnili su im da se sve bebe, koje preminu, kremiraju. Mojim roditeljima je bilo čudno da nisam ja preminula jer sam bila sitnija, pa su tražili da vide telo - kazala je Ljiljana.

Tada im je rečeno da nije praksa da roditelji vide bebu koja je preminula.

- Moji roditelji su 2003. godine čuli za aferu izgubljenih beba u porodilištu i tad su shvatili, kroz razgovor sa drugim ljudima čije su bebe, navodno, preminule da je svaka priča ista. Majka mi je tad rekla da je oduvek imala osećaj da je moja sestra živa - objašnjava sagovornica.

Majka i otac su tad podneli tužbu, kako priča Ljiljana. Ističe da istraga nije pokrenuta. Pre dve godine su podneli zahtev za utvrđivanje statusa deteta. Dobili su samo informaciju da je slučaj zastareo.

Ljiljana napominje da veruje da joj je sestra živa i otkriva neke situacije koje su joj se dešavale tokom života.

- Dešavalo mi se da me zove cimerka i da me pita što joj se nisam javila na ulici, a ja sam u tom trenutku bila na fakultetu. Isto sam slušala od ljudi kako su me viđali na mestima na kojima nisam bila. Te stvari su se dešavale najmanje dva puta godišnje - rekla je Ljiljana.

Devojka, koja je izgubila sestru bliznakinju, veruje da je ona tu negde. Kako kaže, ako nije u Vojvodini, onda je u drugom delu Srbije ili inostranstvu.

- Ako je u inostranstvu, put je nekako vraća u Srbiju - ističe sagovornica.

Ljiljana je i putem društvenih mreža uputila apel ako neko prepozna njenu sestru da joj javi. Povodom njega se oglasilo, kako priča, dosta ljudi koji su joj nudili i predloge, ali još uvek nema konkretnih informacija.

Slučaj nestalih beba

Skupština Srbije usvojila je 29. februara 2020. godine Zakon o utvrđivanju činjenica o statusu dece za koju se sumnja da su nestala u porodilištima u Srbiji, a koji, po rečima nadležnih, treba da omogući da se dođe do istine i pomogne roditeljima da dođu do odgovora za kojim tragaju decenijama.

Usvojenim amandmanima predviđa se formiranje komisije i time otvara jasan prostor za pokretanje istraga, dalje sprovođenje istraga i sve neophodne istražne radnje.

Komisiju će činiti predstavnici državnih organa, ali i predstavnici registrovanih udruženja roditelja koja se bave pitanjima nestale novorođene dece, a koji će u ovoj komisiji imati većinu.

Jedan od razloga za donošenje zakona jeste presuda Evropskog suda za ljudska prava iz 2013. godine po kojoj je utvrđeno da je Zorici Jovanović povređeno pravo na porodični život.

Zorica Jovanović 

Zorica Jovanović iz Batočine je prva žena iz Srbije koja je uspela da Evropskom sudu za ljudska prava u Strazburu opravda sumnje da je njen sin, rođen i navodno ukraden 1983. godine i dalje živ.

Njena priča ukazuje da su nestanci beba iz porodilišta u Srbiji u periodu od sedamdesetih do danas realnost i da su trgovinom ljudi mnogi profitirali.

Beba Zorice Jovanović dobila je ocenu 10, a sutradan preminula. Podaci o njegovoj smrti nigde nisu zavedeni ni danas.

- Oktobra 1983. godine rodila sam zdravo dete, sina, u Kliničkom centru u Ćupriji. Dva dana sam provela sa njim u naručju, dojila sam ga, bio je odličnog zdravlja i dobio takozvanu "ocenu 10" od lekarskog osoblja. Trećeg dana u 6.30 ujutru babica je ušla u sobu i rekla da je moje dete preminulo. Razlog - pucanje kapilara na mozgu.

Kako, zašto se odjednom to desilo nikad nisam saznala jer mi nisu ništa više rekli. Pokušala sam da ga tražim po bolnici, ali su me sprečili, pokušali su i da mi daju sedative, ali sam se oduprla. Suprug i ja smo bili u šoku i tražili smo bilo kakav trag našeg sina, ali nikada, pa ni danas, nismo dobili nikakve zvanične papire na kojima piše da je on mrtav - ispričala je pre nekoliko godina Zorica Jovanović za medije.

Zorici i njenom suprugu rečeno je da će obdukcija biti obavljena u Beogradu, daleko od njihovih očiju. Zakonska regulativa izostajala je i u narednim godinama. Nade koje je imala da će saznati šta se dogodilo sa sinom povećale su se kada je  saznala da nije usamljeni slučaj.

Ona  2002. godine dolazi do informacije da je njen sin upisan u matičnu knjigu rođenih, ali ne i u knjigu umrlih. U neformalnom lekarskom izveštaju stoji da je uzrok smrti bebe nepoznat.

Zorica se ohrabrena brojem roditelja koji su od 2002. godine masovno prijavljivali svoja iskustva iz porodilišta, obratila Strazburu, jer je država Srbija, po njenom mišljenju, sabotirala njenu potragu za sinom.

Evropski sud za ljudska prava stao je na njenu stranu i naredio da se Zorici u roku od tri meseca isplati 10.000 evra naknade, kao i 1.800 evra za troškove advokata.

(Telegraf.rs)