Da li Tito zaslužuje da njegovo ime nosi škola, park i ulica? Bura nastaje na spomen njegovog imena

Foto: Wikimedia/Stevan Kragujević

Za nekoga ko je rođen u vreme kada se na preminulog Tita već gledalo sa podozrenjem, a u školu krenuo kada su komunistički rituali zamenjeni Svetim Savom, neverovatno mi je koliko su neki ljudi slepo verovali vođi, kako je njegova slika bila božanstvo, da bi isti ti ljudi posle nekoliko godina kao horda bacali te iste slike, brisali imena, sklanjali spomenike.

Preporučujemo

Neverovatno je kako su poslušnici ćutali na evidentne zločine koje je činila komunistička vlast, a Golo ostrvo tipičan je primer odnosa Tita prema neistomišljenicima. A isto tako, neverovatno je koliko danas, u zemlji koja je nastala na temeljima Titove Jugoslavije, neki ljudi sa toliko strasti i mržnje izgovaraju njegovo ime.

Kada smo objavili tekst o drvoredu dugom oko 200 metara, koje je na placu Instituta bezbednosti posađeno u obliku imena TITO usledila je salva negativnih komentara.

"Zašto bi se i dalje čuvalo Titovo ime... Sve to poseći... Tito kao kineski poglavari i posle smrti mora da živi, e pa malo sutra."

"Zakonom zabraniti izgovarati to ime i ime jugoslavija. (malo slovo)"

"Tito je pobio više Srba nego što je poginulo u tri rata. Da li ćemo ga se ikada otarasiti iz Beograda?"

"Povaditi sve do jednog drvceta! Dosta je zablude o lažnom maršalu, jer on nije pravi Tito...!!!"

Neki su išli još dalje...

"Poseći svako drvo, ukloniti onu kuću cveća, a onda imena Partizan i Zvezda promeniti u nešto srpsko. Da se stane u kraj tom razjedinjavanju Srba konačno".

Međutim, nije samo ovaj šumarak ostao kao spomenik na druga Tita... Njegovo ime, ni posle tri decenije od sloma Jugoslavije nije izbrisano sa naših ulica i trgova.

Kada se u pretraživaču mape Srbije ukuca pretraga: "Tita", izađe gomila rezultata. Njegovo ime nose uglavnom ulice u manjim mestima, ali i Beograd je sačuvao tablu sa Titovim imenom na Paliluli, tačnije, u Višnjici.

Ulica maršala Tita postoji i u okolini Beograda: u Boleču, Brestoviku, Dobanovcima, Leštanima, Slanicma, Umčarima, Zaklopači.

U Boljevcima postoji Park maršala Tita.

U Padini kod Kovačice jedna škola još nosi ime maršala.

Ni 25. maj nije izbledeo - Čuveni sportski centar na Dorćolu zove se "25. maj - Milan Gale Muškaritorvić".

Spomenik u Užicu, Foto: Wikimedia/Pinki

Ipak, najveći trn u oku svima koji misle da Tito i danas nosi zasluge koje mu ne pripadaju jeste Kuća cveća.

Naime, Titov grob u kući cveća izgleda jednako svečano i monumentalno kao što je to bilo maja 1980. godine kada je doživotni predsednik SFRJ preminuo.

Neki, pak, smatraju da je sve to u redu i da Titu još imamo da se odužimo. Tako su pojedini Užičani pre nekoliko godina da se čuveni Titov spomenik u Užicu, uklonjen 1991. godine ponovo vrati na Trg partizana.

Međutim, čini se da je ta odluka 1991. godine bila zadojena nacionalizmom, ratnim poletom, afektom i žarom za promenu, na duge staze ipak bila dobra. Jer njegov spomenik premešten je u muzej.

Tita i treba da se sećamo, ali možda ne tako što mu javno pripisujemo zasluge, već tako što ćemo ga čuvati u muzejima. Kuća cveća sa Muzejom Jugoaslavije i užički muzej možda su najbolji primer za to.

Titu možemo da se divimo u muzeju, možemo da preispitujemo naše stavove o njemu, možemo da ga kudimo, možemo da razloćimo šta je bilo dobro, a šta loše. Sud istorije dugo će još morati da radi na ovom "slučaju".

Ali, afektivni povici užarenog srca tipa "spaliti", "poseći" i "uništiti", sigurno nam neće pomoći da shvatimo našu isoriju. A Tito jeste deo naše istorije i ne možemo ga "izbaciti" iz nje.

(Telegraf.rs)