Nikola je Luki dao bubreg i deo jetre: Nije se ništa promenilo, isto se druže i svađaju

Foto: M. Leskovac

Nikolu Subašića (28), rođenog u Glamoču i Luku Vasiljevića (27) iz Beograda spojio je život, čini se, neraskidivim sponama. Spojila ih je Lukina bolest, kojem je bila potrebna transplantacija bubrega, ali i dela jetre, kako bi preživeo.

Preporučujemo

Njegove patnje i borbu za život gledao je Nikola, momak koji je kod Vasiljevića živeo kao podstanar, gledao je svog, godinu dana mlađeg drugara, kako se muči na dijalizama u Zemunskoj bolnici, tiho posmatrajući pakao kroz koji Luka prolazi.

Tako je u jednom trenutku, za Luku i njegove roditelje, "iz čista mira", Nikola doneo odluku kojoj se niko nije nadao - da donira deo jetre i bubreg i svom drugu spasi život, jer više, kako je ranije ispričao za Telegraf.rs, nije mogao da ga gleda kako se muči.

- Luka mi je dobar drugar i bilo mi je žao što se tako se pati, što ide na tu dijalizu… Generacija smo. Gledao sam kako više nema vremena za sebe, ni za kakve aktivnosti, da mu se život svodi samo na bolnicu - ispričao je Nikola.

Ovaj nestvaran splet okolnosti počeo je da se odigrava 2017. godine, a Luka je oprerisan u Turskoj, u klinici Ačibadem, 2018., gde su im lekari rekli da jedan od 10 pacijenata kao što je Luka, umre. Bili su spremni na sve, obojica jaki i odlučni u nameri da naprave jedan od najvećih koraka u svojim životima.

Posle dve i po godine, obojica su dobro, a vole se i svađaju baš onako kako to čine oni koji su vaši, vaša krv, vaša prijatelji za ceo život - kao braća.

- Dobro su, i Luka i Nikola. Nikola ne uzima nikakve lekove, živi normalno, kao i ranije, bez ikakvog ograničenja, osim što ne pije alkohol ni gazirano, a na kontrolu ode jednom u 6 meseci. Zaposlio se, radi u Zemunskoj bolnici, i dalje živi tu, sa nama. Luka radi od kuće, ide na redovne kontrole u Kliničkom centru Srbije, svi parametri su u redu. Pije lekove svakog jutra, malo se ugojio, ali to je zato što se manje kreće - započinje za Telegraf.rs Lukina majka Jelena.

Kako kaže, nije se puno toga promenilo od transplantacija. Luka i Nikola i dalje, i dan-danas imaju identičan odnos.

- Ništa se tu nije promenilo, u njihovom odnosu. I dalje se isto viđaju, druže i svađaju. Luka kaže da je njihov odnos takav, i da u suprotnom to ne bi bio on. Jedino kada pričamo o budućnosti, ili maštamo, Luka uvek u tu priču ubaci i Nikolu. Recimo, ako bi dobio neke pare, on bi Nikoli kupio stan ili tome slično - kaže Jelena.

Nikola Lukinu mamu zove tetka, a u skladu sa tom "titulom" ide i poseban odnos.

- Kad se nešto desi što on smatra da je bitno, Nikola se konsultuje sa mnom, javi mi. Svrati do mene da bi me nešto pitao, da se posavetuje - priča naša sagovornica koja Subašića gleda kao svog sina.

"Još nisam proživela sve to"

Jelena priča da se i danas seća svega, ali da i dalje, posle skoro tri godine, proživljava sve ono što se izdešavalo u turskoj bolnici.

- Luka se družio i dok je išao na dijalizu, i pre transplantacije, tamo u Instabulu, izlazili su, nekad i ja sa njima, odemo na bazen... I sad... takav Luka i onaj posle transplantacije... Za 24 sata... Luka katastrofa. I ono prvo saznanje 2017. da ima cirozu jetre... - priča Lukina majka koja pamti sve datume događaja u kojima je morala da bude kao kamen.

Priseća se i kako joj je bilo teško dok je gledala svog sina kako ćuti i grči vilicu kad ga boli.

- Sedim pored njega u sobi, ćutimo, ništa mi ne priča. Takav je Luka. Nikola je drugačiji, sa njim je bilo lakše, kad ga boli, on bar viče i traži lekove - kaže Jelena koja dodaje da Luka više nije baš ista osoba posle transplantacija bubrega i dela jetre.

O svemu kroz šta su prošli prisećaju se retko, jer Luka nije pričljiv. Ipak, ponekad reči nisu ni potrebne da bi se iskazali ljubav i zahvalnost na dobijenoj šansi za novi život.

- Luka samo kaže: "Znam da ne bih ovde da nije bilo Nikole" - zaključuje Jelena Vasiljević.

(Telegraf.rs)