Kristina nema matericu, dvaput joj je propao surogat: "Želim bebu, kao što postoji pravo na abortus"

Kristina Savić (35) živi u selu kod Šapca. Udata je, u braku 10 godina. Radi kao krojač, njen suprug kao komercijalista. Voli svoj posao, kaže da je kreativan. Sebe vidi kao druželjubivu osobu koja voli da čita. Ima sestru bliznakinju, brata, roditelje, mladu tetku, bliske prijateljice još iz osnovnoškolskih dana... Okružena je decom svojih bližnjih. Radi na svom imanju, radi u firmi; prikuplja informacije, tražeći rešenje za svoj problem i ne gubi nadu. Jedna je od malobrojnih žena na svetu koja se rodila bez materice. To je otkrila sa 17 godina. Kaže kako joj je tada prva misao bila da se nikad neće udati.

- Ali mislila sam, nema veze. Ko me bude voleo, voleće me. Nisam se tad baš toliko opterećivala time zato što sam bila mlada. Nisam mislila da će tako brzo doći vreme kada ću imati svog supruga, svoju kuću, da ću hteti da imam veliku porodicu - počinje svoju životnu priču za Telegraf.rs bacajući prvi strah niz vodu.

Roditelji su, priseća se, bili zabrinuti zbog toga što još uvek nije dobila ciklus. Odveli su je kod lekara i tada je na ultrazvuku ustanovljen potpuni nedostatak uterusa. Ima jajnike, proizvodi jajne ćelije, ali one "propadaju jer nemaju gde da odu", najjednostavnijim rečima objašnjava svoje stanje.

Kristinin suprug Nebojša (38) od početka je znao za to. I nije se predomišljao kada je shvatio da sa njom želi da podeli život. Ljubav prema njoj mu je bila na prvom mestu. Na kraju, rekao joj je, usvojiće dete. A do tada će trajati borba.

Borba na svim frontovima

Najpre se prijavila za transplantaciju materice. Nešto na tom putu se isprečilo, ni sama ne zna šta. Uradila je početne preglede, bila spremna da uđe u proceduru koja košta oko 50.000 evra, međutim, to je stalo. Obavljena je, priča Kristina, jedna transplantacija u Srbiji.

- To je bio prvi i jedini put da su to bile jednojajčane bliznakinje - kaže navodeći da je su pre skoro četiri godine učešće u operaciji uzeli lekari i firme iz inostranstve koje su finansijski podržale ovaj podvig: - Doktor je čak rekao da nije novac u pitanju, jednostavno, nisu mi ništa konkretno rekli.

Potom je krenula put Ukrajine. Bila je na jednom seminaru na kom je klinika iz te zemlje predstavila program surogat materinstva. Prijavila se agenciji koja je posredovala, i prvi put u septembru 2019. godine porodica Savić pokušala je da ostvari svoju davnašnju želju. Na klinici su uspeli da uzmu samo jednu Kristininu jajnu ćeliju, koja, saznaće na beogradskom aerodromu, u povratku s puta, nije mogla da bude oplođena.

Tada je upoznala i ženu koja bi nosila njihovo dete. Rekla joj je da bi volela da ostanu u kontaktu i Ukrajinka je pristala.

"Bitno mi je da bude srećna"

Naredni pokušaj usledio je u oktobru 2020. godine. Na Svetog Tomu saznali su da ni taj pokušaj nije uspeo. Tada su takođe upoznali novu rodilju, i ona im se, ne kriju, ipak malo više dopala. Delovalo im je, kaže Kristina, da vodi malo zdraviji i ispunjeniji život.

Ima 33 godine, dve ćerkice, supruga, sportski je tip. Predstavili su se jedni drugima putem Skajpa. Seća se, obratili su pažnju na sve pojedinosti.

- Bitno vam je da li je zdrava, kako izgleda, kako živi, da li je srećna. O tome smo najviše razgovarale. Bilo mi je bitno da to bude neko ko voli svog supruga, svoju decu, ko je zadovoljan u svom domu - kaže dalje pobrajajući da sa druge strane ne bi volela da to bude neko ko puši, pije, trpi nasilje ili ko se - koristi upravo tu reč - muči.

Ne bi volela, kaže, ni da to bude neko koga interesuje isključivo novac.

- Prvo nam je rekla da želi da učini nešto dobro, jer je svesna šta znači nemati decu - kaže ocenjujuću da surogat majka ne može biti svako, te da to mora biti neko ko želi da usreći drugog: - Svima nam fale finansije. Ona je rešila da na taj način pomogne sebi i svojoj porodici. Rekla je: 'Želim da kupim stan jer živimo kod roditelja. Mi smo srećni, ali ja sam svesna da ne mogu da zaradim tako veliki novac. Ovo mi je drugi put da sam surogat majka i ne želim da stanem. Sve dok budem mogla, ja ću da rađam'.

Spremni i da usvoje

Savići sad već razmišljaju o usvajanju. Ipak ne odustaju od toga da dobiju i svoje biološko dete.

- Želimo i da usvojimo. Nećemo odvajati decu, mi decu volimo. Nećemo odustati ni od biološkog deteta. Smatram da tako treba da bude. To što nemam matericu ne treba da bude razlog da ga se odreknem - govori imajući na umu novi pokušaj u Ukrajini već u septembru ove godine.

Nada se da će epidemiološka situacija to dozvoliti i razmatra jednu promenu. Prethodna dva puta, ispunjeni entuzijazmom i željom, bili su uvereni da će ih poslužiti sreća, te da će postati roditelji u najjeftinijem programu. Taj najjeftiniji program košta 38.000 evra i od najskupljeg, koji košta 55.000 evra, razlikuje ga to što ne daje nikakvu garanciju. Sa skupljim programom roditelji imaju garanciju da će biti pronađena druga rodilja ukoliko transfer embriona ne uspe sa prvom.

Kako je plaćanje fazno, za ta dva pokušaja Savići nisu platili pun iznos nijednog puta, već ukupno oko 20.000 evra.

- Birali smo taj jeftiniji program od 38.000 evra, bili smo sigurni da će nam uspeti. Znam još još jednu ženu iz Hrvatske kojoj je uspeo baš taj program. Tih 55.000 evra je zaista mnogo, nismo mogli toliko da skupimo. Ali ako bih sad ponovo radila, odabrala bih taj skuplji - kazala nam je navodeći da sa suprugom Nebojšom živi skromno, da sve što im treba imaju na svojoj zemlji, da zarađuju "normalne plate na ovom podneblju", ali da su im odlasci na letovanja i zimovanja luksuz.

Pomoć i razumevanje od najmilijih

Porodica je, kaže, učestvovala u prikupljanju novca. Ipak, obraćala se i za pomoć. Kucala je, priseća se i ne zamera im, na vrata humanitarnih organizacija.

- Iz svih su mi rekli: 'Mi ne možemo da vam pomognemo jer vi ne postojite u zakonu. Kako mi vas da zavedemo? Ovde su bolesni ljudi'. Što ima nekog smisla, ja nisam bolesna. Ja sam zdrava, u neku ruku, ne lečim se. Trebalo je da pomogne neka druga organizacija, koja ima veze sa medicinom - navodi šta je čula i šta je pomislila.

U međuvremenu, u Srbiji čuva dva embriona, u Novom Sadu, na privatnoj klinici. Bilo ih je tri. Jedan je sa velikom mukom prenet u Ukrajinu. Kristina objašnjava da je bilo mnogo peripetija.

- Zaglavili smo se u nekim papirima, jedva sam to uradila. Jedni kažu da imamo pravo, drugi kažu da nemamo... Bilo je gluvih telefona - kaže navodeći da su je iz Uprave za biomedicinu nedavno savetovali da se strpi: - Doktorka mi je lično rekla da ne šaljemo sva tri embriona: 'To će uskoro doći kod nas. Ako ste dosad čekali, možete čekati još godinu dana'.

Tada je, što je bilo pre samo nekoliko meseci, dobila novu nadu da će se rađanje za drugog ozakoniti u Srbiji, te da će se time i troškovi umanjiti.

- Ne razmišljam da odustanem od toga, makar do svoje 50. godine. Ne smem da prebacim te embrione za Ukrajinu. Prvo što čekam da se ovde ozakoni, drugo zbog korone. Razmišljam da ostavim embrione ovde, a ako budem išla u Ukrajinu, tamo ću raditi ponovo od početka. Možda u septembru ove godine, ako se sve ovo smiri - rekla nam je o okvirnim planovima nje i supruga.

Bole je komentari onih koji njenu muku izjednačavaju sa razvratom. Oseća se uskraćenom za prava i za razumevanje.

- Ja samo želim da u ovoj državi imam pravo da postanem roditelj. Kao što ona žena ima pravo da abortira. Zašto da idem u drugu državu da dajem 55.000 evra, ako to mogu da uradim u svojoj državi - ističe odgovarajući na pitanja za koja oseća da lebde u vazduhu: - Ovo nije pomodarstvo. Ja ne želim surogat zato što ne želim strije na stomaku. Surogat materinstvo u Srbiji je potrebno ženama koje nemaju matericu ili ženama koje ne mogu da iznesu trudnoću. Želela bih da ljudi shvate da postoji mnogo žena koje se sa tim bore.

"Osećala bih se najsigurnije da to bude moja sestra"

U Ukrajini je tokom svoja dva pokušaja da postane roditelj provodila po 20 dana, u svakodnevnom kontaktu sa lekarima. Imali su, kaže, nadzor nad njenim jajnicima. Postupak joj je bio poznat, jer je kroz sve već prošla u Novom Sadu. Znala je da njeni reproduktivni organi drugačije reaguju na terapiju, jer ima manje rezerve jajnih ćelija nego žene rođene sa matericom.

- Dobijaju se hormoni kako bi se izazvala ovulacija. Potom pokušavaju da oplode moju jajnu ćeliju ćelijom mog supruga. On je pio samo neke vitamine - kaže navodeći da postupak nalikuje vantelesnoj oplodnji.

Prethodno su zahvaljujući posredništvu agencije stekli utisak da su na sigurnom.

- Tražili su analize krvi, hormona, venčani list, pasoše, podatke o zanimanju, zatim podatke o tome ko bi brinuo o detetu u slučaju da nam se nešto desi... To je veliko štivo, na sve su mislili - kazala nam je navodeći da u porodici imaju i pravnike, te je njihova stručna ocena bila da su zaštićeni i roditelji i rodilja: - Kada se dete rodi, upiše se odmah kao naše dete. Oni tamo u ambasadi spremaju dokumenta. Nema mogućnosti da vam neko dete oduzme na granici ili da surogat majka, kao što pričaju, ne želi da ga dâ.

Razmišljala je i o mogućnostima koje postoje u Americi na primer, iako to ovde nije slučaj. Tamo, međutim, moguće je da neka mlada baka odluči da rodi svoje unuče, ili da to učine rođaka, kuma, drugarica.

- Moja sestra bi to za mene učinila, ali moja sestra je imala čak tri carska reza. Nije čak mogla da mi bude donor ni za transplantaciju, jer je njena materica sečena tri puta.

Imam tetku od 38 godina koja mi je rekla da će ona to za mene da učini. Imam najbolju drugaricu iz osnovne škole, moje je godište, koja ima dvoje dece, i koja je isto rekla da će to za mene da učini - kaže pobrajajući sve te žene koje razumeju njenu patnju i želju da bude majka.

Kaže i da bi se najbolje osećala kada bi to mogao da bude neko blizak, možda baš sestra bliznakinja, te da bi joj to bilo najsigurnije.

Osuda i nerazumevanje od mnogih

Podseća da se na 5.000 žena jedna rodi bez materice. Kaže da je o tome teško pričati. Seća se straha od odbacivanja i osude.

- Žene o tome ne pričaju, pogotovo u maloj sredini. Ja sam jedina koja je o tome progovorila da me ljudi više ne pitaju zašto nemam decu - kaže navodeći da je izazov biti deset godina u braku bez dece.

Kaže i da je dosad izdržala.

- Gledam u svog muža i njemu gledam u oči. On mi je najbitniji, a on kaže da smo najvažniji jedno drugom - navodi reči podrške.

Ističe kako ga voli. Brine i kako staje na put njegovoj sreći.

- Postoji osuda. 'Što ju je oženio? Bolje da nije.' Čujete svakakve priče od drugih - navodi šta ju povredilo, ali kaže i da je ona jedna jaka osoba, te da se trudi da ne pokazuje koliko joj je teško.

Odlazila je i na psihološko savetovanje. Lekovi joj ipak nisu bili potrebni. Vodi je želja da postane majka.

- Volela bih samo da bude zdravo i da se ostvarim kao roditelj, da budem potpuna. Od malena sam želela da budem majka, to je jače od mene - poručuje Kristina, mama nekog dečaka ili devojčice koji će tek doći na ovaj svet.

Da li će rađanje za drugog biti legalizovano u Srbiji?

Podsetimo, Telegraf.rs već je pisao o eventualnoj legalizaciji rađanja za drugog u Srbiji. Prema oceni našeg dobro obaveštenog izvora, to bi se moglo desiti usvajanjem Građanskog zakonika, koji reguliše i porodično pravo, u idealnim uslovima u oktobru 2022. godine. Prema nezvaničnim informacijama koje je Kristina dobila upravo u razgovoru sa lekarima koji su joj podrška u proteklom periodu, to bi moglo biti i ranije.

Izrada spomenutog Zakonika počela je 2006. godine, da bi 13 godina kasnije bila doneta odluka da Komisija prestane sa radom. Kako smo saznali iz Udruženja pravnika Srbije, rad je ipak nastavljen, na volonterskoj bazi i u sličnom sastavu. Međutim, ovu informaciju nismo uspeli da potvrdimo iz ministarstava koja bi mogla biti nadležna za rešavanje ovog multiresornog pitanja.

Iz Ministarstva pravde i Ministarstva za socijalni rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja rekli su nam da su nenadležni za pitanja o legalizaciji surogat majčinstva, kao ni za rad na izradi Građanskog zakonika. Iz Ministarstva za brigu o porodici i demografiju rekli su nam da postojeći Porodični zakon ne poznaje institut surogat materinstva, te da njegovo uvođenje izmenama i dopunama nije ni predviđeno. Dalje su nam iz Generalnog sekretarijata Vlade rekli da nemaju saznanja o tome u kojoj je fazi postupak izrade prednacrta Građanskog zakonika, te da ne znaju da li će pitanje surogat majčinstva biti tretirano posebnim zakonom ili upravo Građanskim zakonikom, kao i da Sekretarijat nije nadležan za pripremu propisa.

Iz Ministarstva zdravlja, Ministarstva za ljudska i manjinska prava i društveni dijalog i iz Vlade nismo dobili odgovore na pitanja o radu na Zakoniku i eventualnoj legalizaciji surogat materinstva kroz poseban zakon.

(Telegraf.rs)