3 posvete preživelog od korone, kojem je život visio o koncu: Ženi i detetu, prijateljima i lekarima

Foto: Nikola Mažibrada, Privatna arhiva

Miodrag Mića Anđelković (46) iz Beograda, jedan je od onih kojem je život zbog korona virusa visio o koncu ali, izvukao se. Doček Nove 2021. godine ne želi da pamti, jer je sve praznike proveo u bolnici, tačnije u Kliničko-bolničkom centru "Zvezdara, u čijem je krevetu spavao više od 30 dana.

Preporučujemo

Miodrag za Telegraf.rs kaže da ne zna gde se zarazio, pogotovo što je mesec i po dana pre pojave simptoma sve vreme radio od kuće. Nije se družio ni sa kim, išao je samo do prodavnice.

Ipak, kako kaže dobio je XXXL koronu. I takvu, uspeo je da je pobedi, iako su mu se lekari u jednom momentu žestoko borili za život.

- Simptome sam dobio 6. decembra i otišao u kovid ambulantu. Brzi test je pokazao da sam negativan. Dobio sam hemomicin, ali temperatura nije spadala. Tri dana kasnije, 9. decembra ponovo sam otišao u kovid. Urađeni su mi PCR test, i skener pluća. Na snimku se videla upala pluća a i rezultat PCR testa je bio pozitivan - priča Mića za Telegraf.rs.

Nakon toga je imao kontrolu u Zavodu za plućne bolesti 11, posle koje je, tog 13. decembra poslat u bolnicu. Smešten je u KBC "Zvezdara". Napustio je tek 14. januara. Posle svih praznika...

Kroz šta je prošao, najbolje znaju on i lekari. Kroz šta je prolazila njegova porodica, najpre žena i sin, to najbolje znaju oni. Koga su sve zvali, raspitivali se kako je u trenutku kada nije mogao da im se javi, sa kakvim strahovima su se nosili oni, kao i njegovi prijatelji, to znaju samo oni.

Ali, svestan ih je i Mića, koji je dan pošto je izašao iz bolnice, iako još slab, napisao na svom Fejsbuk profilu tri posvete ženi i detetu, prijateljima i lekarima.

Uz Mićinu dozvolu, Telegraf.rs ih prenosi u celosti.

Ženi

... Konačno, konačno posle više od mesec dana imam sreću da zagrlim moju porodicu. Joj, sreće, radosti, oduševljenja posle izlaska iz bolnica (znam da sada iz mene izlazi brdo emocija, ali verujte moralo je to da izađe, morao sam da se oglasim). Kako su mi Mata i Olja nedostajali samo ja to znam, dok je bilo teških trenutaka i dok je trajala moja borba sa ovim zlom koje me je uhvatilo, oni su mi davali snagu da uspem, da izdržim... Često nije bilo lako, bilo je teških trenutaka, suza, svega je bilo... Znam i da i njima nije bilo lako. Znam da su prošli kroz težak, mučan period... Moja Olja je neverovatna osoba... Ja sam najsrećniji muž na svetu.

- Kada nije mogla da stupi u kontakt sa mnom, dok sam bio priključen na razne aparate uspela je da sazna šta se sa mnom dešava, brinula je, znam i da je očajavala, nije se predala, jer zna da ovu bitku moramo da dobijemo zajedno. Osećao sam i ja to, zato i u najtežim trenucima, nije bilo predaje već samo napred. Moram da priznam da sam i ja brinuo i očajavao dok sam bio prikovan za krevet šta se dešava sa njima, da li su dobro, da li ih je ovaj zlokobni virus zahvatio. Na svu sreću oni su to izbegli, a mojoj sreći nije bilo kraja. Za ovih 40-ak dana trčala je Olja sa jednog na drugi kraj grada da pored silnih kućnih i poslovnih obaveza, stigne da meni donese u bolnicu šta treba.

- Sećam se trenutka kada sam ih posle 22 dana video na kratko kroz prozor bolničke sobe. Kakva sreća, kakva radost. Sada smo tu gde smo. Idealno bi bilo da me ovo zlo nije uhvatilo i da ne moramo svi zajedno da prolazimo, ali šta je tu je. Idemo dalje da zadamo završni udarac. Ništa lepše nema od toplog porodičnog doma, kućne nege, čistog kreveta, kupatila... Svega toga ne bi bilo da nema Olje i Mate. Ova objava je neka vrsta ode, zahvalnosti za ono što su učinili za mene i znam da su prošli golgotu, ali nisam mogao ovo a da ne napišem. Mata i Olja su za mene neprocenjiva blaga. Olja, znam da ti nije bilo lako, da sam verovatno nekad i bio naporan, ali nema reči za ono što si učinila i činiš za svog muža... Ja sam pored vas dvoje najsrećniji čovek na svetu i znam da ćemo narednih nedelja izaći kao pobednici, jer iz toplog porodičnog doma je sve lakše...

Prijateljima

- Stara poslovica kaže: Prijatelj se u nevolji poznaje, kao zlato u vatri... Ja sam za prethodnih 40-ak dana prošao jedan težak period. Srećnik sam, jer imam prijatelje i rođake kao niko na ovom svetu. Hvala za sve što ste učinili dok sam bio na raznim aparatima: "digli ste uzbunu", koristeći sve znane i neznane metode (razne dimne signale, hihi..) da dođete do informacije, šta se dešava, a situacija nije bila laka... Zvali bolnicu, koristili društvene mreže da dođete do info, bili ste uz moju porodicu svakog trenutka i nudili pomoć...

- Pozivi su stizali sa svih strana sveta, nisam ni sumnjao, a svakog dana saznajem nešto novo kako ste bili dovitljivi... U jednom trenutku dolazi do mene doktorka i pita: "Ko si ti? Jer mnogi zovu da pitaju za tebe?" Kažem običan čovek koji ima sreću da ima veliki broj prijatelja, koji su tu i u dobru i zlu. Zahvaljujem se (neću nikog da imenujem, da nekog nezasluženo ne zaboravim) svim prijateljima, rođacima, kolegama, svim dragim ljudima, znanima i neznanima, koji su brinuli, raspitivali se, nudili svaku vrstu pomoći... I koji su učinili da ovaj period mojoj porodici i meni olakšaju... Malo je reći hvala... Znajte da kao i do sada uvek možete računati na mene...

Lekarima 

...Još jedna bitna karika u mom lečenju. Neizmerno hvala zaposlenima u KBC Zvezdara. Prvo zaposlenima iz odeljenja iz Preševske 31 (tu dugujem veliku zahvalnost Slavici Đokić, jer mi je u najtežem trenutku pomogla i odreagovala brzinom munje i spasla me). Veliko hvala svim lekarima, sestrama, tehničarima i svom ostalom medicinskom i nemedicinskom osoblju Klinike za hirurgiju na prvom spratu - intenzivnoj nezi... Upoznao sam vašu požrtvovanost, istrajnost, borbenost u skafanderima i veliku bitku koju ste vodili sa svima nama. Neću nikog da imenujem da nekog ne bih nezasluženo izostavio. Neću nikada zaboraviti onaj trenutak kada ste rekli jedva smo vas isčupali do trenutka kada sam izašao.

- Tu herojsku borbu za svaki život nikada neću da zaboravim. Bili ste uz mene, kao i uz druge pacijente, davali mi podršku dok sam bio u teškom stanju... Više puta sam i psihički padao, a vi ste me vraćali, samo vi i ja znamo kako. Vi ste heroji, svako od vas pojedinačno zaslužuje orden za dela koja ste činili i činite, a šira javnost ne zna vaša imena. Ja sam video u kakvim uslovima i sa kakvom opremom radite i kako su to teški trenuci biti u crvenoj zoni često i bez dana odmora.

- Bilo je teških momenata, kada čovek gubi dostojanstvo, kada nije u stanju da se kreće, kada nema nikog drugog osim da doziva vas. Jasno je da ne možete da postignete sve jer vas nema dovoljno. Sve je jasno. Vaš posao je težak, a položaj pacijenata još teži. Obećavam doktorki koja mi je poklonila dole pomenutu knjigu da ću što pre da je pročitam, pošto ću sada imati više vremena. Da na kraju ne zaboravim i Odeljenje Kardiologije iste ustanove gde sam proveo najviše vremena, a koje me je ispratilo kući. Da se ne ponavljam ono što sam već rekao važi i za ovo odeljenje. Nije uvek bilo lako, ali smo svi zajedno izgurali i sada me čeka kućno lečenje... Hvala svima za sve, vi ste svi moji i naši heroji i moram da pomenem da za ovih više od mesec dana u svim odeljenjima gde sam ležao nisam čuo nikoga da pominje ispijanje kafe, a kamoli odmor dok traje borba za zdravlje pacijenata. Vašu borbu i hrabrost ne može ništa da uprlja. Čuvajte se, nastavite sa hrabrom borbom jer ovaj narod ima samo vas!

(Telegraf.rs)