Priča novinarke Dragane: Vakcinisala sam se zato što su od "bolesti koja ne postoji" umrli ovi ljudi

Vakcinu sam primila neplanirano... onako kako najviše volim u životu... mrzim da planiram, volim iznenađenja i da odluke donosim u trenutku... bez razmišljanja, kao što sam toliko puta uradila, pre nego što stignem da razmislim i da se predomislim, pa da se posle kajem...

Kao što sam kao tinejdžerka jednog trenutka sa drugaricom dreždala ispred kafića a posle sat sa polupraznim rancem stopirala duž bivše Juge... Kao što sam 17. marta 2004. godine otišla da pratim protest Srba u centru Niša zbog pogroma na Kosovu a onda sa njima uletela u autobus i završila pred uperenim oružjem Kfora na Merdaru, pa muž hteo da mi "otkine glavu"...

Kao što sam jednog dana pronašla davno izgubljenu prijateljicu u Holandiji a već sutradan kupila kartu da joj dođem... Kao što ne volim da ništa u životu da odlažem, jer sam nažalost radeći ovaj posao, puno puta videla one koje je smrt sprečila da ostvare ono što su odložili samo za sutra...

Juče sam otišla u niški Dom zdravlja ne da primim vakcinu, već da izvestim da su to učinili članovi Republičkog kriznog štaba, epidemiolog Branislav Tiodorović i gradonačelnica Niša Dragana Sotirovski. Dok sam sa kolegama u očekivanju početka događaja pričala o svemu, osim o bolesti i vakcini, pridružio nam se direktor Doma zdravlja Milorad Jerkan.

- Hajde, novinari, da se vakcinišete, predsednik rekao, prvi ste na redu... - umesto dobar dan, reče nam Jerkan.

Isprva smo njegove reči shvatili kao šalu, ali nas je razuverio pokazujući nam vakcinacioni punkt. Pogledali smo jedni druge, kroz smeh sam prva rekla: "Hajde, hoćemo li?".

Odmah mi se pridružio kolega sa RTS-a, pa koleginica iz Bete... Nekolicina se "vadila" da nema zdravstvenu knjižicu, ali im je Jerkan izbio ovaj argument rečima, da je dovoljna lična karta... Nisu imali kud, pa su i oni stali u red.

Sve je trajalo oko deset minuta, popunjavanje obrasca sa podacima i saglasnošću, pregled lekara opšte prakse koji je ustanovio da nam ništa ne fali, i kineska "bocka" u levu ruku... I fotografija za uspomenu...

Zašto sam primila vakcinu?

Zato što nisam imala bolju ideju kako da počnem normalno da živim, a rešenje da se vratim starim danima tražila sam 11 meseci. Zato što mi niko od onih koji tvrde da ćemo od vakcina "crknuti" pre ili kasnije, ili pretrpeti stravične posledice, ili biti praćeni Gejtsovim čipovima,  nije ni u najavi ponudio drugo rešenje da ne strahujem za svoj i život ljudi koje volim.

Zato što mi je od "bolesti koja ne postoji" umro čovek koji me je učio novinarstvu Milorad Doderović, zato što je istom stazom otišao i moj kolega Miroljub Jovanović, čuveni Mika Tambura... kojeg se starije generacije sećaju kao gitariste čuvenih "Lutajućih srca", pa kolega moga supruga, koga se sećam samo kao "zalizanog" zbog zaglađene frizure, koji je ozdravio od kovida a umro od infarkta pre nego što je napustio bolnicu...

Zato što sam pisala o mladim ženama, trudnicama koje je zaraza pokosila, i gledala očaj njihovih porodica... Zato što moj prijatelj Boban Nikolić koji je oboleo u martu, i dalje nije isti čovek...

Zato što se moj suprug tri nedelje rvao sa zarazom a ja nisam spavala strahujući da neće dočekati jutro... Zato što ne želim da nosim na duši nijednog lekara kojeg bi moj inat, ili nepromišljenost, mogla koštati života...

Zato što iskreno, hoću da idem na more, i da vidim Pariz... što sam odlagala misleći da ima vremena... Zato što hoću da Svetog Nikolu proslavim sa dragim ljudima... Zato što hoću da zagrlim roditelje umesto da im namirnice ostavim ispred kapije...

Zato što hoću da stavim karmin, umesto da šminkam samo oči, jedino što se ispod maske vidi... Zato što hoću da novcem od kupovine vitamina i zaštitnih maski odvedem drage ljude na večeru u kafanu... Zato što hoću da sa njima zapevam uz muziku uživo, što sam poslednji put uradila 6. marta prošle godine... Zato što hoću da bude isto kao što je bilo... a što smo mislili da je normalno, ništa posebno... i zato ga nismo cenili...

Šta je bilo posle?

Ništa... Lekari su me pitali kojom rukom pišem, pa me bocnuli u levu... Kazali mi da deset minuta mirujem za svaki slučaj... Nisam, jer su gradonačelnica i Tiodorović stigli pa sam počela sa izveštavanjem... A, posle sam otišla na suđenje za ubistvo, i sa obe ruke otkucala izveštaje... A, zatim stigla kući i spremila ručak... I uveče gledala film sa porodicom, ruka me malo peckala pa joj dosadilo... I danas opet ništa....

Jedino što se spektakularno desilo posle vakcine su gomila poruka koju su mi poslali prijatelji, ozbiljnih i neozbiljnih. Mnogi su mi čestitali, pozdravili odluku, kazali da jedva čekaju da urade isto... Oni drugi su me zvali svaki čas i pitali me "da li sam progovorila kineski", slali mi viceve o vakcinama i na druge načine terali šegu na moj račun ostajući pri stavu da ni za živu glavu neće svoju ruku dati u ruke lekarima.

Uvek sam se kroz život vodila "teorijom prirodnih prava" koju smo učili na Pravnom fakultetu.

Suština ove teorije, koja naučno nije prihvaćena, ali je meni "legla na prvu", je da svako ima sva prava, sve dok ne ugrožava prava drugih.

Pozdravljam, svako ima pravo da odluči da ne primi vakcinu, ako smatra da će time ugroziti svoje zdravlje... Ali nema prava da donese odluku koja će zdravlja pa možda i života koštati druge, jer među njima mogu biti i oni koje voli...

(Telegraf.rs)