Super baka za primer: Iako ima 83 godine, Danica volontira! Preživela je i bombardovanje Beograda

Ima 83 godine. Bila je nastavnica matematike. Već 33 godine je u penziji, a duži od tog joj je volonterski staž. Punih pet decenija Danica Šmic, jedna od najstarijih volonterki u Srbiji, obilazi i pomaže drugima. I to sve peške.

Rođena je Beograđanka. Preživela je i bombardovanje Beograda 1941., i to tako što je svojim suzama i strahom naterala svoje da tog 6. aprila izađu iz skloništa koje je nekoliko minuta kasnije zasuto bombama.

Trenutno je u izolaciji jer je imala koronu. Zbog novog virusa, prvi put je u životu morala da pije lekove, jer, pročitaćete kasnije, ona ima drugi recept za zdrav i dug život. Oporavila se, ali se i dalje čuva. Zbog toga smo sa njom razgovor vodili telefonom. Uprkos tome, a i tome što je ušla u devetu deceniju, nismo mogli, a da ne primetimo da je vedrog duha, da su joj misli bistre, a rečenice jasnije i od mnogo mlađih osoba.

- Ne bih znala da vam kažem gde sam se zarazila, ali pretpostavljam da sam obilazeći druge osobe. Temperaturu nisam imala. Samo kašalj i jednu drhtavicu kao groznicu. Nisam uopšte mogla da stojim koliko mi je bilo hladno. U početku sam mislila da je nazeb, ali nazeb kojem ne odgovaraju ni vrući čajevi, ni da se napare noge vrelom vodom.

Uopšte mi toplota nije prijala. Smatrala sam da je nešto drugo. Unuka moja je bila u pravu, otišli smo u kovid ambulantu i ustanovili smo da sam pozitivna - kaže nam Danica na početku razgovora.

Vlasnik Jugoslovenske legitimacije Crvenog krsta 

Danica je završila Višu pedagošku školu. Najmanje je radila u Beogradu, a najviše u Bosni. I pre nego što je otišla u penziju, počela je da volontira, a koliko dugi to radi govori sama činjenica da poseduje Jugoslovensku legitimaciju Crvenog krsta.

- Bila sam nastavnik matematike. Nemam fakultet. Završila sam Višu pedagošku školu. Volela sam taj posao. Kada nas je moj suprug napustio, imala sam pravo da odem u penziju i uzmem njegovu penziju. Imam dva sina i unuke.

- I, eto, već 33 godine sam u penziji, a volontiram punih pet decenija. Imam Jugoslovensku legitimaciju Crvenog krsta i po tom datumu to radim 50 godina - priča za Telegraf.rs ova divna volonterka:

- Veliko mi je zadovoljstvo da obilazim starije osobe, a i mlađe od mene ako im je potrebna pomoć. Da razgovaram sa njima, naročito u mojoj sredini gde živim, gde nas ljudi znaju, koji gaje poverenje u nas.

- Mi na taj način vraćamo ono što smo dobili od zajednice. Smatram da ako želimo da nam ovo mesto bude dobro, da nam ovaj svet postane bolji za život, onda najpre treba da pomažemo jedni drugima, da budemo volonteri baš u toj sredini gde živimo.

Naša sagovornica detinjstvo je provela na Vračaru, a danas živi na Senjaku. Pre više godina živela je na Topčidrskom brdu, pored kuće kralja Petra, u Temišvarskoj. U to vreme, kako nam kaže, postojale su dve mesne zajednice. Jedna na Topčiderskom brdu, a druga na Senjaku. Posle nekoliko godina su se sastavile i sada je jedna mesna zajednica -  Topčidersko brdo-Senjak, pa je i ona ostala tu gde je i počela da volontira.

- I dok sam radila bavila sam se volontiranjem. Kako sam postizala? Kada se nešto voli, i kada se lepo isplanira posao, sve može da se postigne. Bila su i onda obdaništa, takozavne jasle, moglo je da se odvede dete. Ja sam inače, najviše radila van Beograda. U Beogradu sam bila na zameni, a najviše sam radila u Bosni kao nastavnik. Dobijate rešenje, i nema da se žalite, ma kakav protest. Zadovoljni ste da imate posao - priseća se Danica.

Korona nije prepreka za volontiranje 

Kao volonter, ona dnevno obiđe pet i više osoba. Osim što ih obraduje svojim dolaskom, ona ih vodi i do lekara, plaća im račune, a najviše im znači razgovor.

- Prvo obiđemo osobe koje žive same, da se ne osećaju usamljeno, odbačeno, zaboravljeno. Starije osobe su veoma korisne društvu. Nisu teret. Prvo ih obiđem da ih pitamo da li im trebaju lekovi, da ih odvedemo kod lekara, da li treba da im kupimo nešto, platimo račune, da odemo do lokalne samouprave ili neke određene institucije, po krštenicu...

- Ne zna svako koja su im zakonski prava zagarantovana da bi to iskoristio. Trenutno, mogu vam reći, jedan gospodin je dobio gerontodomaćicu, ali je s obzirom na njegovo zdravstveno stanje imao pravo i na novčanu pomoć za drugo lice.

- Lekarska komisija ga je dobila, ja sam napisala samo jednu rečenicu, da molim lekarsku komisiju da mu se odobre sredstava za kupovinu pelena i on je dobio. Međutim, nije to dočekao, pa će ta sredstva biti prebačena na naslednika. A, to je njegoav sestra koja živi u Somboru.

- Lepa reč je najdelotvorniji lek. Kada ih pozovete, pokucate im na vrata, vratite im osmeh na na lice. Oni su tad presećni i ne osećaju se zaboravljeno, da su sami...

- Na neki način, oni se osećaju sigurnijim jer smatraju da imaju kome da se obrate. Evo, i za vreme korone, kada je bio policijski, čas mi smo volontirali.

Korona nam nije bila prepreka, a i ona nam je samo pokazala da možemo i na drugačiji način da volontiramo samo da je potrebno da se adaptiramo na nove uslove.

Tada smo sve telefonom obavljali. Mada, u našoj grupi samopomoći, imamo i osobe koje su mlađe od 60 i 65 godina, pa su one mogle da izlaze i da im donose određene potrepštine. U svakom slučaju, bili su sigurni u nas - priča Danica.

Praksa nije da se najave ljudima koje obilaze da će doći, a ti ljudi se volonterima, svejedno, nadaju.

- Oni se nadaju. Znaju da ćemo doći. Javimo im se tek poneki put ako treba da nam pripreme knjižicu, ili ako pomeramo vreme za dolazak. Veliko je područje naše mesne zajednice. Imamo preko 60 ulica, više od 2.000 stanovnika, ali stignemo svakog dana da ih obiđemo. I oni se svi međusobno druže.

- Sada smo uveli jedno kružno telefoniranje. Ja pozovem vas, vi drugoga, on treću osobu i tako se zatvori krug. Ako se neko ne javi, znamo da nešto nije u redu, međutim, nije nam se, hvala Bogu, tako nešto desilo - navodi Danica.

Redovno planinari

Dnevo pređe oko nekoliko kilometara, jer na adrese starih koje obilazi, ide pešice. Kad nam to reče, pitamo je šta je njen recept za takvu kondiciju, život bez lekova...

- Pomažući drugima, pomažemo sebe. To je obostrano zadovoljstvo, jer kretanje može da zameni mnoge lekove, a ne postoji lek koji može da zameni kretanje. Pored toga, ja se bavim i planinarenjem. Član sam "Pobede" na Vračaru. Obilazimo Frušku goru, Bukulju, na kojoj je veliki uspon, zatim idemo na Rajac, Iris... Zanimljivo je - kaže ona.

S obzirom na to da je navikla da bude u pokretu, izolacija i vanredno stanje su joj teško pali, ali je Danica našla način da ostane u kondiciji.

- Dok sam bila u izolaciji, meni je čak volontiranje pomoglo da lakše savladam koronu. Šetala sam po stanu, brojala korake, zabavljala sam se da bih bila što aktivnija. A, za vreme policijskog časa... Ja stanujem na trećem spratu a u isotoj zgradi, u parteru, su moji rođeni brat i snaja. Onda sam ja pod maskom i rukavicama išla više puta uz i niz stepenice, i u toj šetnji gore-dole ja sam zamišljala da se penjem negde. Tako da mi je bilo zabavno. Stalno sam bila aktivna - priča nam Danica.

Pet puta 360 puta 50

Pošto je matematičar, nije joj teško da izračuna koliko je poseta kroz volontiranje imala.

-  Pet osoba puta 360 dana, puta 50 godina i eto... Uvek se ide kod istih osoba. Vrlo je važno da imamo i dobru komunikaciju i sa patronažom, tako da, kada dođe nova patronažna,  onda mi idemo sa njom da ih ljudi upoznaju. Jer stariji ljudi nemaju poverenje da otvaraju vrata ako osobu ne poznaju, a i mi ih tako savetujemo - kaže ona.

Dodaje da je ovo njoj drugi život. 6.aprila 1941. godine, kada je imala svega četiri godine, sekunde su je delile od smrti.

- U Karađorđevom parku, preko puta Narodne biblioteke, postoji jedna ploča na kojoj piše na ovom mestu je stradalo 192 sugrađanina za vreme bombardovanja Beograda 6. aprila 1941.godine.

Tada sam ja bila sa roditeljima u tom skloništu, i plakala sam i želela da izađemo odatle. Bila sam okružena nepoznatim ljudima, uplašena i želela sam da odemo iz tog skloništa.

Otac me je smirivao da sačekam još neki nalet aviona, ali smo ipak izašli. I, taman što smo stigli do male crkve, naišli su bombarderi, i pustili sve bombe. To je bilo strašno. Taj zvuk mi je i danas u ušima.

Niko živ nije ostao. Tako da, srećom, ovo mi je drugi život. Kasnije je Opština Vračar postavila tu ploču, i kad god prođem pored nje, ja stanem i kaže: "Bogu hvala, hvala oslobodiocima".

Danica i piše. U toku pandemije korona virusa Crveni krst je organizovao konkurs na temu život u doba korone i kako ste proveli vreme u izolaciji. Stiglo je dosta radova iz cele Srbije, a njen rad je ušao u uži, i zauzeo svoje mesto u knjizi "Bezvremeno vreme", odštampanoj i na srpskom i na engleskom jeziku.

Inače, Danicu je u sredu primila i ministarka za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Darija Kisić Tepavčević. Zajedno su popile Daničin omiljeni čaj od nane, a prof. dr Kisič Tepavčević je izrazila zadovoljstvo što je imala priliku da je upozna.

(Telegraf.rs)