Aleksandra "zgazila" leukemiju: Vrištala sam da me cela bolnica čula, mamu pitala kada ću da umrem

Ako pitate roditelje čega se najviše plaše, bez ikakve sumnje to je strah da se nešto ne desi njihovoj deci. "Anđeli čuvari" bdiju nad decom i kad imaju običnu temperaturu, kamoli neku tešku bolest. A kad se dete ozbiljno razboli i dobije crna dijagnoza, onda nema predaje. Nije se predala ni Aleksandra ni njena porodica.

Svaki dan u Srbiji jedno dete oboli od raka. Prema nekim ranijim podacima, godišnje oboli oko 350 dece, a oko 50 izgubi bitku. Najčešći oblici su leukemija, maligne bolesti mekih tkiva i tumori mozga. Beograđanka Aleksandra Ljajić (22) je sa 14 godina dobila dijagnozu, onu koja vam odseče noge i od koje vam se kamen težak dve tone "posadi" posred srca, akutna limfoblastna leukemija.

Pre skoro devet godina, 24. aprila 2012. godine, baš na rođendan njenog oca, sada studentkinja četvrte godine Fakulteta organizacionih nauka, dobila je dijagnozu. Kako kaže, sve je počelo od blage temperature i bolova u leđima, koji su bili pripisani temperaturi.

Svi rezultati su mi bili dobri

- Nisam imala neke simptome koji bi upućivali na takvu bolest - kaže Aleksandra za Telegraf. - U domu zdravlja dali su mi antibiotike, ali temperatura nije padala, što verovatno ne bi svakako posle jednog leka, međutim mama je imala osećaj da se nešto loše dešava i insistirala je da idemo u bolnicu. U subotu, 21. aprila otišli smo u Institut za majku i dete, gde su mi uradili nalaze krvi i mokraće, čiji su rezultati bili i više nego dobri. Apsolutno ništa nije ukazivalo da nešto nije u redu.

Kako kaže, taj dan je vraćena kući sa rečima da je "folirant i da joj nije ništa". Samo su joj promenjeni lekovi, pa je dobila druge antibiotike.

- Te večeri dobila sam ludačke bolove sa desne strane, negde kod bubrega, mama me je molila samo da izdržim do jutra da odemo u Tiršovu. Tako smo i uradili. Čim sam ustala uputili smo se tamo, jer temperatura i dalje nije padala, iako su bolovi popustili. Tamo su mi ponovili rezultate, koji su i dalje bili u redu. Poslali su me da uradim ultrazvuk, jer sam nekih šest meseci pre toga imala napad slepog creva, ali me nisu operisali, pa su sumnjali da je zbog bolova ponovo to u pitanju. Ali i rezultati ultrazvuka su bili u najboljem redu - priča Aleksandra.

Srećom, uvek ima onih koji, kako kaže Aleksandra, imaju neku ideju, kao pedijatar u Tiršovoj, kod kog su je potom poslali.

- On me je poslao da uradim biohemiju, koju mi do tada nisu radili, jer se obično ne radi kada je krvna slika u redu. Kada su stigli rezultati biohemije, sve stavke su bile u redu, osim CRP-a koji je dozvoljen da bude do 3, meni je bio 153. Tada su posumnjali da je u pitanju neki malignitet, ali nam ništa nisu rekli kako ne bi dizali paniku, dok ne urade dalja testiranja. Smestili su nas na odeljenje gastroenterologije i tu smo provele noć. Ujutru su ponovili sve rezultate i došli da me vode da mi izvade koštanu srž - priča ona.

Čula me cela bolnica koliko sam vrištala

Na žalost, mama nije mogla u salu s njom. Iako je Aleksandra tada već imala 14 godina i mnogo štošta je u tom uzrastu moglo da joj se objasni i kaže kao na primer, "ovo neće da te boli" ili "boleće, ali moraš da istrpiš", ipak nije bila spremna za ono kroz šta je prošla.

- Ostala sam u sali sama sa ne znam ni ja koliko sestara i doktora. Legla sam na sto i držalo me je oko 5-6 sestara kako se ne bih pomerala, jer se to vadi na živo. Mislim da me je tada čula cela bolnica koliko sam vrištala i dalje mi nije jasno kako mama nije provalila ona vrata sale kada me je čula - priča Aleksandra.

Kada su tog popodneva stigli rezultati, Aleksandra je prebačena na odeljenje hematologije, iako to njoj, kako kaže, tada ništa nije značilo, jer nije znala šta je to.

- Sutradan je tati bio rođendan, samo sam čekala da me puste da idem kući, da se pakujem za ekskurziju i vratim normalnim aktivnostima, jer mi je već bilo bolnice preko glave. I dalje nam nisu saopštili o čemu se radi. Tek ujutru kada su došli po mene da me vode da izvade likvor iz kičme, što sam ja odbijala jer sam znala koliko me je bolelo prethodnog dana, mami su saopštili da sumnjaju na malignitet i da moraju to da urade što pre da bi proverili - objašnjava Aleksandra.

Primetila sam da je mama plakala

Nakon te lumbalne punkcije mora da se leži dva sata, a prema Aleksandrinoj priči, seća se samo da je ušla doktorka u sobu i pitala da li može i tata da dođe na razgovor zajedno sa mamom. Nakon toga ona je zaspala, a kada se probudila, njih nije bilo u sobi.

- Primetila sam čim je mama ušla da nešto nije u redu, videla sam da je plakala. Nije ni ona znala kako to da mi saopšti, počela je da okoliša, ali sam je ja prekinula i zamolila je da mi samo kaže o čemu se radi. Tada mi je rekla „Po svim rezultatima koje su ti uradili, konstatovali su da imaš leukemiju“. Nisam imala nikakvu reakciju, samo sam je pogledala belo i pitala "Dobro, i kada ću ja da umrem?". Mislim da je ona htela da umre kad je čula to pitanje, pokušala je da mi objasni da to neće biti tako i da će sada doći doktorka da mi objasni sve kako će da funkcioniše.

Ubrzo nakon toga došla je doktorka, koja je Aleksandri objasnila kako će teći lečenje, da će dolaziti u dnevnu bolnicu da primi terapiju i ako sve bude u redu, ide kući jer živi blizu, da neće moći da ide u školu i da ako bude imala bilo koje pitanje da slobodno pita doktorku kad god joj nešto padne na pamet.

Nisam videla sebe s perikom, osećala sam se kao da se krijem

- Hemoterapiju sam primala u četiri bloka, od čega sam samo u trećem bloku morala da vežem po četiri dana u bolnici, i tako četiri puta, dok sam ostale blokove primala u dnevnoj bolnici. U početku mi je, kao i svakoj devojčici u pubertetu, najteže palo opadanje kose. Bila sam ubeđena da se to meni neće desiti. Kada se desilo, odlučili smo da odemo da kupimo periku, koju sam na kraju stavila samo jednom u životu. Nisam videla sebe u ogledalu kada stavim periku. Osećala sam se kao da se krijem i da se stidim nečega, a nikad na bolest nisam gledala kao nešto što je sramota, to svakome može da se desi.

Poslednju hemoterapiju Aleksandra je primila 19. decembra 2012. godine, a potom je prešla na ciklus održavanja lekovima, ali tad je, kako kaže, život već počeo polako da se vraća u normalu. Kosa je počela da raste, odmah na početku drugog polugodišta se vratila u školu... Lečenje je trajalo 2 godine, 8 meseci hemoterapija, koju je primala u bolnici i nakon toga još 16 meseci održavanja citostaticima. Izgubila je drugo polugodište sedmog razreda, kako kaže, razredna joj je samo zaključila sve ocene, pošto je već bio skoro maj kada je prestala da ide u školu, a prvo polugodište osmog razreda je završila u Tiršovoj.

- Imala sam redovne kontrole na dve nedelje i sećam se da sam četvrtkom pila 14 tableta odjednom, mada posle svega nije mi to uopšte teško padalo - objašnjava Aleksandra.

Nije joj trebao novac za lečenje, ali troškova ipak ima

Iako njoj novac nije bio potreban za lečenje, kako kaže Aleksandra, ima mnogo propratnih troškova koji se na prvi pogled ne vide.

- Tata je morao da prestane da radi, jer nas je vozio skoro svakog jutra u bolnicu na terapiju, mama je bila na bolovanju da bi mogla da bude sa mnom u bolnici i kod kuće. Tada se plaćao parking oko bolnice gde nas je tata čekao satima dok ja primam terapiju, ishrana je morala da mi se malo koriguje... - objašnjava ona.

Prema njenim rečima, imala je jako veliku podršku i porodice i prijatelja, dolazili su, kaže, kod nje u posetu kada god su joj rezultati bili dovoljno dobri da bi mogla da prima posete.

- Jedino je moja najbolja drugarica dolazila svaki dan kod mene, zajedno je prolazila to sa mnom i mojom porodicom. Naravno na to su mnogo uticali i ljudi iz mog okruženja, koji se nisu ponašali prema meni kao da sam drugačija od njih, one sa sažaljivim i tužnim pogledima sam terala od sebe. Najbolja drugarica mi je tada išla na folklor, pa se njeno kulturno-umetničko društvo organizovalo zajedno sa mojom osnovnom školom i priredili su mali koncert i predstavu, gde je ulaznica bila donacija za mene. Nikada neću moći dovoljno da im se zahvalim za to - navodi Aleksandra.

Nisam heroj

Aleksandra sebe ne smatra herojem niti smatra da je nešto posebno, pa da se baš njena priča prepričava. Osim što se trudila da na sve to gleda pozitivno i da se ne predaje, zbog čega je, kaže, i dan danas ubeđena da je 50% izlečenja u glavi.

- Nažalost svakog dana jedno dete oboli i mnogo njih prolazi mnogo gore od mene, mnogo teže podnose terapiju. Koliko sam puta ponovila svoju priču, više nemam osećaj da pričam o nečemu što se stvarno meni desilo, ali važno je da se o tome priča i ohrabrujem sve, koji mogu i ne pada im teško da pričaju kroz šta su prošli, da to i urade jer ta priča može nekome da promeni život, da mu da snagu i nadu za dalje - smatra Aleksandra.

Po završetku hemoterapije Aleksandru je kontaktirao Nurdor, Nacionalno udruženje dece obolele od raka, povodom kampova koje organizuju za decu izlečenu od raka.

- Ti kampovi su jedna od najboljih stvari koja mi se desila u životu, vratili su mi samopouzdanje nakon svega, upoznala sam mnogo druge dece koja su prošla isto ili slično kao i ja, mogla sam napokon da pričam otvoreno i o svemu što sam prošla i da znam da me neko stvarno razume. Koliko god da su se moja porodica i prijatelji trudili da me razumeju, uvek sam imala osećaj kao da nikad neće u potpunosti razumeti jer ne znaju kroz šta ja prolazim - navodi Aleksandra. - Na kampovima je zato bilo drugačije. Toliko toga su mi pružili, da nikada neću moći da se odužim Nurdoru za sve - smatra ona.

Od raka uzimam više nego što je on meni oduzeo

Zato je, kaže, odlučila da i sama postane volonter Nurdora, kako bi vratila osmeh na lice deci koja sada prolaze kroz to. Odlučila je, kaže hrabro, da od raka uzme više nego što je on njoj tada oduzeo.

- Gledam na njega kao neko životno iskustvo i školu i mislim da mi je mnogo toga pružio. Naučio me je da ne postoji problem koji je nerešiv, pokazao mi ko su mi pravi prijatelji, pokazao mi koliko sam psihički jaka, zahvaljujući njemu sam upoznala mnogo ljudi, bez kojih sada ne mogu da zamislim život, a verovatno ih nikada ne bih upoznala da nisam bila bolesna i da nema Nurdorovih kampova. Išla sam par puta, nakon završetka lečenja, po pozivu psihologa, da razgovaram sa tinejdžerima koji su tek počeli sa lečenjem i već su se predali, zatvorili se u sebe. Tada sam videla koliko im je pomoglo da čuju priču od nekoga ko je već sve to prošao i da vide svojim očima da stvarno postoji kraj svemu tome i da se život nastavlja - navodi ona.

Rak treba da prestane da bude tabu tema, smatra Aleksandra, i treba otvoreno da se priča o tome, jer tu ništa nije sramota.

- Jako sam ponosna što se moja priča našla u knjizi "Sa druge strane stakla", autorke Ane Marković, zajedno sa još 13 drugih priča. Sa mojom slikom na koricama, kao simbol pobede u borbi protiv raka. Što se takođe moja priča ekranizovala u serijalu "Sa druge strane stakla", zajedno sa još tri priče, iz istoimene knjige.

Danas se njen život ne razlikuje mnogo od života drugih osoba njenih godina.

- Student sam četvrte godine Fakulteta organizacionih nauka, povremeno radim u kafiću kada imam vremena između ispita, volontiram u Nurdoru, imam dečka već četiri godine i trudim se da mi dani ne prolaze uzaludno, jer svaki dan je nešto novo što nam se dešava - navodi Aleksandra.

(Telegraf.rs)