Adrijana čuva sećanja od zaborava: Na papir stavlja emocije ljudi tokom bombardovanja i izolacije

Foto: Privatna arhiva

Adrijana Jevtić (31) je novopečena mama, zaljubljenik u čitanje i pisanje. Putem društvenih mreža često je delila lične priče i zapažanja, a onda je odlučila da na jednom mestu prikuplja tuđa. Teme koje je odabrala bile su sirova osećanja iz perioda koji su veoma uticali na ljude - bombardovanja i izolacije.

Preporučujemo

- Poslednjih par godina osećam konstantnu potrebu da pišem, ali nikad nisam znala o čemu i to mi je bio problem i opterećenje. Dešavalo mi se da samo tako kucam po tastaturi jer osećam fizičku potrebu za pisanjem - počinje za Telegraf svoju priču Adrijana.

Godinama radi u turizmu i ima stalni kontakt sa mladim ljudima iz drugih država koji su, kako kaže, stalno postavljali ista pitanja. Jedna od tema za koju su se zanimali bilo je bombardovanje. Iz tih razgovora i njene ljubavi prema čitanju i pisanju, rodila se prva ideja o prikupljanju priča.

- Ja nikada nisam znala da im pričam o politici, ali sam vrlo dobro umela da im dočaram kako je to izgledalo iz ugla jedne uplašene devetogodišnjakinje. Kako sam priču ponavljala iznova i iznova, jednog dana mi je sinula ideja: želim da sakupim sećanja ljudi koji su tokom bombardovanja bili deca - objašnjava ona.

Tada Adrijana počinje da prikuplja sećanja mladih ljudi koji su u proleće 1999. bili deca ili tinejdžeri i na taj način njihove uspomene čuva od zaborava. Osim njene i priče njenog supruga, tu su i sećanja Adrijanine kume, najbolje drugarice, kolega, ali i potpunih stranaca do kojih je stigla informacija o onome što radi i koji su imali želju da učestvuju u njenom projektu.

- Pozvala sam ljude putem društvenih mreža i prijatelja da mi pošalju svoje uspomene i sećanja sklopljene u priču. Nebitno mi je da li su priče tužne ili srećne, želim samo da ih imam što više, kako bih od njih sutra napravila knjigu. Što se tiče godina, donju granicu nisam postavila, dok je gornja granica nekih 19 godina, jer je to period kada se završava srednja škola, te mi je želja bila da čujem priče onih kojima je uskraćena matura, prijemni ispit i ceo jedan period života - kaže ona.

Prva priča bila je sećanje njenog supruga koji, kako kaže, nije vičan pisanju, ali je sjajan pripovedač, te ga je snimala i kasnije preoblikovala njegova sećanja u pisanu formu.

- Sve priče su posebne na svoj način, jer je svako od nas doživeo taj period drugačije. Neko se plašio bombardovanja dok je neko drugi to doživeo kao najduži raspust u životu. Ima tu i veselih, duhovitih priča, ali ima i onih koje slamaju srce. Ljudi koji su izgubili nekoga su smogli snage da pišu o tome i ja sam beskrajno zahvalna što su to podelili sa mnom - ističe Adrijana.

"Nešto najupečatljivije što pamtim je što nikada ranije u Beogradu, a i u mom kraju, nisam čuo da ptice toliko pevaju. U pitanju je bilo prvo jutro nakon početka bombardovanja. Proleće se budilo, a ptice su pevale. Kao da se nisu plašile i kao da su nas na neki način tešile. Taj cvrkut brojnih prica nikada neću zaboraviti. Zvučalo mi je kao: 'Biće sve u redu...' Bila je to lepota za uši nakon noći pune detonacija", samo je jedno od svedočanstava prošlog vremena koja je Adrijana prikupila.

"Umesto da se radujem, osećala sam strah"

Podstaknuta prvim prikupljanjem priča, ali i svojim iskustvom i mešavinom emocija tokom trajanja epidemije virusa korona, kada je, usred karantina na svet donela devojčicu, Adrijana je najpre podelila svoje strepnje, strahove i slutnje tokom ovog lepog, ali stresnog perioda, a potom prešla i na prikupljanje tuđih.

- Par dana nakon proglašenja vanrednog stanja sam se porodila, u najgorem trenutku, kada se o virusu nije znalo skoro pa ništa, kada je vladala opšta panika. Porodilište je čuvala vojska, prekoputa se nalazio kovid centar i sa prozora sam mogla da vidim prve bolesnike koji su tu smešteni. Umesto da se radujem ja sam osećala ogroman, narastajući strah - kaže Adrijana.

Tokom te bure emocija, ona je pisala dnevnik iz izolacije, koji je pre tri meseca prelistala i zapitala se kako li su drugi podneli taj grozni mart.

Prvu priču iz izolacije poslala joj je drugarica koju je upoznala preko Instagrama i sa kojom se druži i u "stvarnom" svetu. Kako kaže, u pitanju je jako dirljiv i emotivni osvrt iz ugla jedne, tada, trudnice.

- Protekla godina je uticala na sve sfere života svakog od nas. Javila mi se devojka koja je bila u Švajcarskoj u procesu veštačke oplodnje kada je sve počelo i doktori prosto nisu znali kako da posavetuju nju i supruga. Ta psihološka borba je neverovatna. Njena snaga je ostavila ogroman utisak na mene - kaže Adrijana kao odgovor na pitanje koja od priča je na nju ostavila poseban utisak.

"Snimak pluća u pogoršanju. Laboratorija nije u redu. Moram da ostanem u bolnici. Dogovaram se sa doktorom da odem do kuće da se spakujem. Vozim i plačem. Gušim se u suzama jer želim da budem jaka kad stigem kući. pakujem se, a on me drži za nogu, traži d me grli, da bude pored mene. Kao da oseća. Brzo sam krenula jer je postalo preteško. Dok odlazim, u glavi mi je samo jedno pitanje: 'Šta ako se ne vratim?' Dva sata kasnije ležim u bolesničkom krevetu na odeljenju na kom radim", svedočanstvo je jedne Marije.

"Kupili smo balone, naručili tortu. Haljinicu sam kupila u lokalnom butiku koji sam zvala telefonom i molila da otvore samo na minut, da ću doći sa maskom. mama nas je iznenadila i donela moje crne, lakovane cipelice, stare 30 godina. Obe bake su došle u osam ujutru kako bi što duže  bile s nama do početka policijskog časa u 15.00 sati. Suprug i ja smo jurili u Pančevo po tortu i brzo nazad da se naša slavljenica slika sa bakama za uspomenu. Upalili smo svećice, vatromet. Pevali pesmicu. Ona se radovala i tapšala. Bila je srećna, što je najvažnije, iako taj dan uopšte nije trebalo tako da izgleda. Sećam se da sam plakala kada bi me neko pozvao da čestita jer je bilo teško što nisu sa nama. Zauvek ću pamtiti njen neproslavljeni prvi rođendan", deo je priče iz izolacije Adrijanine prijateljice.

Kako kaže, "nekako se namestilo da priče iz izolacije šalju samo žene". Za sada ima samo jednu priču iz muškog ugla, te razmišlja o tome da promeni koncept i usmeri se na striktno ženske priče.

- Još sakupljam priče iz izolacije. Trenutno ih ima 26, ali bih želela minimum 50. Što se bombardovanja tiče, sakupila sam oko 150 priča. Neće sve biti objavljene, ali svakako će se više od 100 naći u zbirci. Ideja jeste da obe zbirke objavim. Sećanja na bombardovanje su u rukama jedne izdavačke kuće i čekam informacije i utiske, dok su priče iz izolacije još u procesu sakupljanja i tek planiram da se bavim potragom za izdavačem. Na blogu pod imenom "78 dana" se može pročitati par priča koje su vezane za bombardovanje, a na svom Instragram profilu delim odlomke iz karantina - zaključuje Adrijana.

(Telegraf.rs)