Emotivni statusi pokojnog anesteziologa: Pomislim na skafander, znoj, smrt. Previše tužnih sudbina

Foto: Facebook/Nenad Maksimovic

Mladi anesteziolog, dr Nenad Maksimović (37) preminuo je usled posledica izazvanih korona virusom. Bio je, kako su navele njegove kolege, mlad, lep, požrtvovan, a pre svega dobar čovek. Trebalo je da život bude pred njim, da nastavi da se usavršava i radi ono što najviše voli - da bude lekar, ali je, nažalost, virus pobedio.

Preporučujemo

Dr Maksimović bio je zaposlen u Kliničkom centru Srbije (KCS), ali je radio i KBC Dragiša Mišović, gde je bio na ispomoći kao anesteziolog zbog epidemije korona virusa, a davao se herojski svakom pacijentu i brinuo za baš svakog svog kolegu.

- Bože, pomozi našim bolesnim kolegama u kritičnom stanju! Budi milosrdan kao što su oni njihovim delima bili prema pacijentima, spasi ih! Pomolimo se svi! Amin - jedan je od poslednjih statusa koje je mladi lekar objavio na svom Fejsbuk profilu.

Na društvenim mrežama želeo je da istakne i značaj svoje profesije koju je, čini se, bezuslovno voleo.

- Biti anesteziolog, intenzivista u ovom trenutku kao i svakom trenutku je više od lekarskog poziva. Naš jezik je isti na svim kontinentima. Prepoznajemo se u letu, u svakom otkucaju vašeg. Zato kad zatvoriš oči o tebi brinemo mi, čuvari tvojih vitalnih funkcija. Večiti ratnici protiv tame, jer život mora da pobedi - naveo je dr Maksimović pre malo više od mesec dana.

Takođe, pisao je i da onaj lekar koji se tokom epidemije dokopa više pozicije u društvu, nikada nije ni bio doktor.

- Pravi doktori rade svoj posao najbolje što umeju zbog svoje časti, jer su se tako zakleli, nikakve nagrade nisu neophodne, to je naš posao. Ko god je bio doktor radi nekog drugog cilja, taj je ukaljao našu profesiju zauvek - reči su ovog anesteziologa.

U jednom od statusa na Fejsbuku, koji prenosimo u celosti, dr Nenad opisao je svoje emocije kada je leto bilo na izmaku, a epidemija nije posustajala već peti mesec.

- U predhodna četiri meseca tokom pandemije dobiješ jedva tričavih pet radnih dana korišćenja nagomilanog starog odmora između boravka u kovid bolnici i matičnoj kući gde inače radiš. Tako je: uzmi ili ostavi, pa se još i zahvali... Gotovo svaki kraj sedmice, negde na sredini nedelje, a to je obično četvrtak, zazvoni telefon i nežan glas krene:" Dobar dan doktore, ovde poslovni sekretar. Samo da Vas obavestim: od ponedeljka ste u kovid bolnici toj i toj. Prijatno".

Nasmejem se i kažem: "Ova tri preostala dana odmora pretvoriću u 13 nezaboravnih dana sreće... I tako u krug! U inat čitavom univerzumu... Pomislim na ponovni skafander, vrelinu, znoj i smrt. Zasićeni su receptori bola, limbički sistem se " gasi ", previše tužnih sudbina, previše davanja i razmišljanja... Kažu da more leči sve! Sve boli i gorčine.

"Nenade, nećeš umreti ako ne odeš na more... a i ovako i da hoćeš, šta sa 5 dana, gde? ". Tešeći sebe, oblačim se i žurno izlazim iz stana. Zovem taksi. Dobro poznat ton znam napamet: "Molim vas, sačekajte. Očekivano vreme do javljanja operatera je dva minuta". I onda: "Žao mi je, nemamo slobodnih vozila do Infektivne klinike".

U autobusu tesno kao u skafanderu

Ulazim u bus. Tesno kao u skafanderu. Stojim na vratima na jednoj nozi. Oko mene ljudi se guraju da uđu u isti. Svi imaju maske. Dižući glave jedni od drugih, svi gledaju u prozorsko staklo. Jedan viče:"Otvaraj taj prozor , pogušićemo se, čoveče". Sabijeni ko sardine odmičemo, dišući pribijeni jedni uz druge. A onda - magla. Opet ništa ne vidim. Staklo naočara dobija zavesu od te teskobe oko mene, od tuđih udaha i izdaha. Pokušavam da dohvatim maramicu iz torbe, ali kako skinuti naočare u tom tesnacu toplih tela oko mene? Razmišljam i nemam odgovor na pitanje "ko je ovde lud?". Da li ja što uđoh u krcat autobus ili svi mi koji smo dozvolili da nas sateraju uza zid, uza živi zid od nas samih? Toliko ljudi na jednom mestu dišu jedni drugima za vrat? Šta će biti u oktobru, novembru kad krenu prehlade? Ma, ko za to mari...

Stižem do Infektivne klinike. Raspale, ružne i tužne zgrade. Radovi su u toku. Pružaju se skele. Tražim gde je odeljenje intenzivnog lečenja. Prisećam se studentskih dana i vežbi kod prof. dr Milorada Buce Pavlovića. Genijalni profesor. Redak. Takvih je sve manje, samo su profesori za sebe i ništa više. Zimski semestar, mi se okupimo oko njega ko pilići i pretvorimo u uho. Slušamo bez treptaja tog skromnog maga medicine koji je bio i infektolog i farmakolog, a pre svega veliki čovek. Sećam se nekog ćebeta koje je bilo stavljeno u prozor da kupi sneg između dva okna, a sneg veje li veje... Otišao je u penziju ne dočekavši renoviranje zgrade klinike koja datira još od davne 1926. godine.

Na ulazu u zgradu dočekuje me ljubazno osoblje. "Stigao je anesteziolog, doktore hoćete kafu?". Ulazim u sobu za presvlačenje i prvo što mi je skrenulo pažnju bio je stari čiviluk sa okačenim vizirom i zaštitnim naočarima. Sedoh na krevet da se presvučem i pogled mi skrete razbijeno okno prozora. Slično onom koje sam gledao na vežbama profesora Buce Pavlovića. samo bez ćebeta između krila...

Svetlost septembarskog jutra oštro se prelamala kroz razbijeno okno i udarala u vizir na čiviliku. Bila je to igra svetlosti koja je dodirnula i moj okvir naočara. Kao da mi je namignula, za dobrodošlicu! Na trenutak je bljesnula svetlost i zaslepila , morao sam da se od nje sklonim. Vizita će uskoro. Otvaram vrata i ulazim u jedinicu intenzivnog lečenja u nadi da sam tu za još jednu borbu gde će svetlost pobediti tamu, ma koliko je malo ostalo...

(Telegraf.rs)