Šta se krije iza tanga u Vatrenom oku: Naučnici iz njega nisu izašli 30 dana, stalno izloženi virusu

Sterilna belina laboratorije i dvoje ljudi u skafanderima od pete do guše - ovo bi bila jedna uobičajena slika moćne laboratorije, kakvoj se divimo jer je ne viđamo često, i dobro organizovanih radnika koji barataju čudom od tehnike, biološkim materijalima, hemijom, mašinama...

Ali, priča koja sledi ja malo drugačija i do sada nije ispričana. Marija Rajičić i Ivan Životić jednim potezom su u hladnom ambijentu "Vatrenog oka" pokazali da tehnologija nema nikakvog smisla bez ljudskog srca, bez onih koji su spremni i da se žrtvuju. Zaplesali su tango nakon naporne smene, pokazali su da uopšte nije potrebno da skinu skafander, niti da napuste laboratoriju, da bi pokazali da su oni, u svem tom čudu, samo ljudi.

Umorni, požrtvovani, gladni i žedni, ljudi koji trpe bolove od žuljeva, koji bi možda u nekom trenutku poželeli da bez maski udahnu svež vazduh sa prozora, koji u ovakvim laboratorijama ni ne postoje.

Trenutak u kom laboratorija postaje nakratko mesto za igru, udahnuo je toj laboratoriji život i pokazao da je žrtva svih tih naučnika imala smisla. Jer, samo ljudi sa velikim srcem mogu da podnesu toliki teret.

I ta magija tanga očarala je sve koji su video videli na fejsbuk stranici Tango Natural Beograd.

Sigurno je bilo trenutaka kad su želeli da na trenutak zaborave sve, da se nađu u večernjoj toaleti, u nekom prijatnom klubu i zaplešu tango. Ali, oni su prihvatili veliki zadatak - da mesec dana budu u strogoj izolaciji i da se predaju samo jednom poslu, PCR testiranju uzoraka koji su neprestano pristizali. Svaka epruvetica u njihovim rukama bio je jedan život, uzorak nekog bolesnika koji čeka da sazna da li će lečenje morati da nastavi u bolnici i da li svojim dahom može da ugroczi oca, majku, baku, deku...

Oni nisu laboranti, ovo nije njihov posao. Oni su doktori bioloških nauka. I dvoje ljudi od mnogih koji su svoje vreme žrtvovali, odvojeni od porodica, i prepustili se volontiranju u "Vatrenom oku", laboratoriji koja nije smela da stane u vreme kada je bilo najteže.

- Nakon proglašavanja epidemije, veliki broj naučnika iz različitih instituta se prijavio da volontira u laboratorijama za detekciju virusa covid-19. RT-PCR je metoda koju u istraživanjima često koriste naučnici iz oblasti molekularne biologije, biologije, biohemije, veterine, medicine... tako da su znanje i veštine koje imaju nesebično ponudili kao pomoć u borbi protiv virusa koji je u tom trenutku već harao svetom - ispričala je za "Telegraf" Marija Rajičić.

Ona nas je podsetila i na trenutak kada je osposobljeno "Vatreno oko". Od tog dana testiranje je moglo da postane masovnije, a to je, u nedostatku leka, bilo jedino oružje protiv virusa: otkriti ga na vreme i izolovati.

Ali, šta je tehnika bez ljudi? Mnogi su pristali da služe "Vatrenom oku", a da to nije bio njihov posao. Jer, oni i nisu laboranti.

- Laboratoriju "Vatreno oko" su srpski naučnici, zajedno sa kolegama iz Vuhana, osposobili i pustili u rad krajem aprila. Ovde volontiranje nije podrazumevalo samo svakodnevnu izloženost virusu i rad u tri smene, već i strogu izolaciju. I tako celih mesec dana, sve dok broj zaraženih nije opao toliko da više nije bilo potrebe da laboratorija radi u punom kapacitetu. Bivalo je i napeto i teško, ali koliko god umorni, mokri i u žuljevima od nošenja zaštitne opreme, nismo gubili elan i vedar duh. Dokaz za to je i snimak koji je nastao na kraju smene, poslednjeg dana volontiranja. Ples je počeo spontano kao proslava te male pobede i kraja izolacije, ali je vrlo brzo obišao celu planetu - kazala je naša sagovornica.

A ples, to je za nju simbol oslobađanja. Mnogo toga nas je tištilo 2020. godine, pa, uđimo plesom u 2021.

- Godina za nama bila je po svemu vanredna i teška, puna stresa, straha, neizvesnosti. Između svih tih crnih statistika svi prosto vapimo za pozitivnim, ohrabrujućim porukama, optimizmom i slobodom - koju možda najbolje simbolizuje upravo ples - zaključiča je Rajičićeva.

(Telegraf.rs)