Koliko nas je korona otuđila u 2020? Osmeh, poziv ili 3 sekunde pažnje ovim ljudima ulepšali bi dan

Foto: Pixabay/Telegraf

Već je izlizana fraza kada kažemo da su stari ljudi, osobe sa invaliditetom i siromašni na marginama društva. Ali, korona virus smaknuo ih je još dalje, gotovo van našeg vidokruga. Oni, koji su već osuđeni na izolaciju, pretrpeli su najveći teret. Korona, korona, korona, samo o tome se govori već 10 meseci.

Preporučujemo

Koliko vi maštate o letu 2021. godine? O drugačijem letu, pravom odmoru, na plaži, u zagrljaju najdražih? Možda o provodu na nekom letnjem festivalu? Čeznemo za tim. A oni? I oni čekaju neko bolje vreme, ali sve su tiši i tiši.

Bilo je, posebno u početku, ali i kasnije sporadično, humanih ljudi i akcija koje su usmerene baš na ove grupe. Ali, to su samo svetle tačkice u mraku svetske krize koju je donela pandemija novog virusa.

Godine 2019. boravili smo u Gerontološkom centru Beograd. Bili smo na žurki povodom 99. rođendana deka Milana Kovačića. Veselili smo se zajedno, bez maski, bez distance, a potom sa Milanom obavili intervju. Setim se ponekad tog čoveka, i njegove ljubavi Ljilje koja ga je pazila.

Deka Milan slavi 99. rošendan, slika iz 2019. godine, Foto: Mateja Beljan

Vrata domova za stare zatvorila su se. U jednom trenutku, bila su zatvorena i vrata njihovih kuća, stanova. Nema grljenja sa unucima, nema mnogo šetnji po prodavnicama. Izbegavajte odlaske kod starih... Sve su to razumne mere kako bismo ih zaštitili od infekcije koja za njih može da bude smrtonosna.

Strah, tišina i tmina. Ono malo radosti koje su imali kada im unuci donesu tortu ili kada nešto zajedno proslavljaju, i to je nestalo. Negovateljice su umorne, uplašene, iznurene. Od njihovog ponašanja zavise mnogi životi, a nevidljivi neprijatelj vreba sa svih strana.

Stari ljudi prvi zaslužuju da im se posvetimo naredne godine. Mnogo više. Stiže vakcina, to su lepe vesti i oni će ih prvi primiti. Ali, čak i kada bi korona za noć nestala, ne treba samo da se vratimo na staro, već da shvatimo da smo i pre svega ovoga možda bili suviše daleko od njih. Ljudi koji su izgubili baku ili deku iza zatvorenih vrata doma za stare sigurno to mnogo bolje razumeju. Neke prilike se neće ponoviti.

Nigde bez maski: Dom Bežanijska kosa, Foto: Nikola Tomić

Možda je još rano za bliske susrete, čak i uz vakcinu. Ali, pozovimo ih telefonom, pomozimo im da se sa najdražima čuju preko skajpa. Napišite im pismo... Ili ih animirajte, podsetite da bi i oni nekome mogli da pišu.

Siromašni su, takođe, gotovo zaboravljeni. Sve je stalo. Mnogi, koji su im pomagali, ostali su bez posla. Oni ćute, čekaju da sve prođe. Kako li je onom prosjaku koji kod Skadarlije danas žicka za dinar, a ljudi samo prolaze, ne vide ih u moru svojih problema. Nema turista, nema zadovoljnih kafedžija i burekdžija. Svi samo čekaju da sve ovo prođe.

Ove godine obišli smo Crkvenu narodnu kuhinju. Da nije ovog mesta, mnogi bi ostali gladni. Tokom vanrednog stanja volonteri su od vrata do vrata obilazili stare i siromašne ljude noseći im hranu. Pojavila se i "Solidarna kuhinja", mreža ljudi koji su bili spremni da povremeno naprave obrook za veći broj ljudi, kojima je to najpotrebnije.

Crkvena narodna kuhinja, Foto: Mateja Beljan

Boravili smo i u svratištu za decu. Gde su mališani koji žive na ulicama? Kako danas izgleda njihovo detinjstvo... Od čega žive? Donacije, pomoć, poslovi, pa i dinar koji im udelimo kada prose - sve to vezano je za život, gradove pune ljudi, a korona je mnoge vezala za kuću. Setimo se da i oni imaju kuću, ali ne tako toplu, suvu, punu knjiga, časopisa, igračaka, da nemaju internet, pa čak ni svoj mir, jer spavaju sa ostalim članovima porodice nekad i u istom krevetu.

Svratište za decu, Foto: Mateja Beljan

Siromaštvo je problem koji se sa svakom krizom povećava. Zato, razmislite, da li biste i vi mogli nekome da spremite obrok, kupite sladoled, da ponekad prođete kraj prosjaka i ipak na trenutak odagnate misli. Nemojte se ustručavati i da sa njima razmenite koju reč, i to im je potrebno.

Oni mogu da se oslone samo na nas. Da nije bilo ljudi dobre volje, doslovno bi mogli da umru i od gladi. Ljudi od siromaštva beže možda i više nego od bolesti. Ali, malo ko shvata da to i jeste bolest, ali bolest svih nas, celog društva i da solidarnost jedino može da nas izbavi iz tog zla.

Koliko retko viđate ljude koji se u kolicima kreću ulicom? Veoma retko. Da izađu iz kuće, to je za njih prava peripetija. Potreban im je autombil ili organizovan prevoz, neko da o njima brine, potrebni su im ravni trotoari, ispravni liftovi, rampe... Tužno je, ali mi smo sami za te ljude predodredili karantin.

Sada je još teže. Osoba koja im pomaže i od koje često i finansijski zavise možda je ostala bez posla. Prijatelji sigurno ređe svraćaju. Ipak se treba čuvati, smanjiti izlaske, putovanja, boravak u prevozu... A bolest? Koliko bi teško njima bilo da sa invaliditetom odlaze na testiranje ili, još gore, u bolnicu. Tako su mnogi osđeni ne samo na izolaciju, već i na samoću.

Foto: Shutterstock

Kako li se osećao neko ko u kolicima kroz prozor posmatra praznu ulicu za vreme policijskog časa, a zna da mu u svakom trenutku možda zatreba pomoć.

Možda bi zajedno sa starima i ovi ljudi prvi trebalo da prime vakcinu. I da se što pre vrate u život. Ne čekajte da vas pozovu, pozovite vi njih. Prošetajte se sa komšijom koji koristi štake, zavisi od kolica ili mu je samo potrebna vaša ruka pod laktom da bi udahnuo svež vazduh.

Zatražite da i vaša zgrada dobije rampu za osobe sa invaliditetom, prijavite prepreke, bahato parkiranje, podignute ivičnjake... Tim ljudima ne treba nikakva posebna pažnja, već samo da ih prihvatimo, a to znači da ih pogledamo u oči i sa njima razgovaramo, pružimo im potporu samo u onome u čemu su nemoćni, a to je nekada bukvalno tri sekunde vremena posvećenog slepom čoveku koji prelazi ulicu.

Najveću diskriminaciju činimo kada se sebično okrećemo "svojim brigama".

(Telegraf.rs)