Priča o 4 metka, padu u kolica, čudotvorcima iz Azije i demonima: Ratnica Marina sad ima novu ljubav

Priča o Marini Minić (31) dospela je u javnost pre gotovo tri godine. Poslednjeg dana februara 2018. postala je žrtva porodičnog nasilja. Upucana je četiri puta na svom radnom mestu, a onda je preko nje palo još uvek pulsirajuće telo muškarca kog je volela. Upucao je sebe u glavu i preminuo istog dana. Ona je preživela, ali njen put se ispunio preprekama, a vreme, začudo, počelo da teče brzinom koju dotad nije spoznala. Tome su kumovale tri operacije u prvim danima nakon zločina: iz jedne šok sobe na operacioni sto, nekoliko puta, pa u drugu šok sobu; medicinske sestre, lekari, policija, porodica; anestezija, infuzija, lekovi, ružni snovi, strah da zatvori oči.

Iz njenog tela su vađeni meci, ali su njene noge ostale nepomične. Bolničko lečenje, rehabilitacija, učenje osnovnog ispočetka... Kada je trebalo da sedne u kolica, nije znala ni da sedi. Osećala je svoje telo tek do pupka, kao da lebdi. Neko je morao da je pridržava za ramena ili leđa. Nije umela ni da ih vozi, ali nije znala ni kako da se okrene u krevetu, da se presvuče ili okupa sama, što je barem nekad ranije umela. Dakle, put je bio dug, a ona se trudila i danas može i da kuva, ponešto da očisti, ponešto da opere, da ode do prodavnice, da ode na kafu. Poželi da može da dohvati čaše iz visećeg dela u kuhinji, da opere prozor, da se istušira stojeći. Najveća želja joj je da bude samostalna. Toga neće biti dok god je u kolicima, kaže.

I upravo na tom skoro trogodišnjem putu stari život je ostavila za sobom, a radi na tome da u novom sve bude na svom mestu, počev od hoda. Već je bila i na četvrtoj operaciji - na Tajlandu. Tamo je napravila prve korake u svom novom životu. Sada, kada je došla sa putovanja za koje su dobri ljudi dugo sakupljali novac, za Telegraf.rs vratila se u vreme kada su nastala njena najgorča sećanja ističući pouke: postoji život posle nasilja.

Na kraju prošlog života

Bili su u vezi skoro dve godine, zajedno su živeli oko godinu dana. To su oboje želeli jer je bilo dobro. Tako se Marina seća početaka svoje ljubavne priče sa 12 godina starijim muškarcem. Bila je zaljubljena, što je isto što i malo glupa, kaže. Radili su oboje na Bežanijskom groblju, on kao grobar, ona kao cvećarka. Od Crepaje kod Kovačice svakodnevno su putovali po sat, sat i po do posla. Problemi su počeli upravo u kući u kojoj su živeli, jer je sve češće pio.

- Nisam ga znala kao agresivnog, ali u poslednje vreme kad bi popio, postajao je agresivan. Bilo je zamerki. Što nije čista kuća, što sam kasnila s posla, neke gluposti. Tokom zabavljanja zameranje je bilo upakovano: 'A gde si ti do sada? Nedostajala si mi'. Meni je to bilo simpatično - kaže nam Marina navodeći da ne voli da se seća svih detalja, te da joj je najteže što nije odmah shvatila s kim ima posla: - Razumem da to ne može kad se neko tek upozna, prvih mesec, dva, ali ja sam shvatila tek nakon 20. svađe da se to nikad neće promeniti, da ćemo se svađati tako i da će ceo život biti problema. Trebalo je da shvatim da će ispasti nešto loše nakon tog njegovog pijančenja i dranja nakon pijančenja. Prvi put kad se desilo, to je iznenađenje. Drugi put je više nego dovoljan znak da treba da odem.

Bilo je, seća se, burnih rasprava nebitnim povodima, pravljenje od komarca magarca. Posle jedne takve, pretukao ju je. Kleknuo joj je na grudi i udarao je rukama po glavi. Kaže da je bila kao zombi, te da joj je bilo potrebno tri dana da se pribere i da iz te kuće ode. Porodici je rekla tek kada ga je napustila. Oni su bili obeznanjeni. Sa majkom i dvojicom braće momentalno je krenula po svoje stvari. On nije probao da ih spreči, a oni nisu želeli ni da ga pogledaju. Nisu mu se ni obratili. Imala je modrice, ali nije otišla kod lekara. Nije ga prijavila ni policiji. Mislila je o deci koju on ima iz prethodnog braka, alimentaciji i poslu. Naknadno je saznala da se i prvi brak raspao zbog nasilja.

- Šta je bilo, bilo je, ali kad malo bolje razmislim, kajem se što ga nisam prijavila - rekla je navodeći da joj je žao što nije reagovala i u nekim drugim slučajevima: - Poznavala sam jednog muškarca i jednu ženu koji su trpeli fizičko nasilje. Čim vidite nekoga sa masnicama prosto vam je sve jasno. Ne moram ja da vidim da on nju udara ili ona njega da bih znala šta se radi, ili da čujem vrištanje u kući kada prolazim pored. Postoji život posle nasilja, ali ako se desi, nema života posle nasilja sa nasilnikom. Jednom nasilnik, uvek nasilnik. Tu nema ni oproštaja ni gledanja kroz prste ni okretanja glave.

Nakon batina on se izvinio, a ona je danima ćutala.

- Bila sam jedna od onih žena koje misle kako možeš da živiš sa nekim agresivcem koji te pljuje i psuje, a kamoli sa nekim ko te udara. Onda se meni desilo isto to i ja nisam znala gde se nalazim.

Potom je dala i otkaz, ne želeći ni da ga sretne. Uopšte, taj deo svog života želela je da zaboravi sa sve mestom u kom je kratko živela i ljudima koje je tamo upoznala. Radila je u dve cvećare - osnovni i dodatni posao. Ugovori su bili povezani, pa je dajući otkaz na osnovnom - na Bežanijskom groblju - ostala i bez dodatnog u Zemunu. U danima otkaznog roka tada već bivši momak nastavio je da se izvinjava.

- Dolazio je tu na posao i govorio je da se više neće ponoviti, bićemo najskladniji par na svetu - kaže navodeći da joj nije pretio, već je molio.

Njena se ljubav ugasila i pre toga jer su rasprave bile iscrpljujuće. Već je jednom htela da ode, ali ju je sprečio obećanjima. Odlučila je da toj vezi da još jednu šansu iako je osećala da je već bila, kako kaže, na ivici pucanja.

Njenog poslednjeg radnog dana, on nije ni otišao na posao. Bio je u kafani pored cvećare, pijan. Ipak, nije joj se obratio tu na Bežaniji, već je otišao za njom u Zemun.

- Par dana me nije ni zvao. Poslednjeg radnog dana, dve nedelje posle raskida, radila sam ujutro. Šef me pustio malo ranije, pokupila sam se, otišla kod frizera, imala sam dovoljno vremena pre tog drugog posla. Otišla sam posle u Zemun, bile su tu gazde i koleginica. Onda se on pojavio ispred, da mi nešto kaže. Izašla sam napolje, oterala ga. Baš sam bila besna što je opet došao i što me uznemirava na drugom poslu i bila sam vrlo gruba. Rekla sam da me ostavi na miru, da neću da ga slušam i opet sam rekla da ću da ga prijavim policiji. On je otišao, međutim, zapravo se samo sakrio i čekao da ovi odu. Kad sam ostala sama, uzela sam da radim neku porudžbinu. Ne znam da li je prošlo 10, 15 minuta od njihovog odlaska i onda je ušao i pucao.

Na početku novog života

- Trebalo je da dobijem povrednu listu da bih mogla da budem na bolovanju. A ja to nisam mogla da dobijem zato što mi se zdravstveno osiguranje vodilo na cvećaru u kojoj sam imala ugovor na puno radno vreme. Tu sam dala otkaz, a napad se desilo četiri sata nakon što sam otišla s posla. Jeste prva cvećara nosilac zdravstvenog osiguranja, ali ja sam bila na poslu i popodne - govori o rupi u zakonu koja ju je koštala radnog mesta, bolovanja i novčane naknade.

U inspekciji rada su joj rekli da pravdu može da potraži na sudu. Danas je u invalidskoj penziji, ali je u momentu najvećih troškova kojima je porodica bila izložena zbog njenog narušenog zdravlja, moralo da se izdvoji i za dopronose. Nije imala dovoljno staža da bi mogla odmah da se penzioniše.

Kada se dovoljno oporavila da počne da vežba nije imala ni trenerku, jer ih ranije nije nosila. Morala je da kupi i patike i majice.

- Strašno je koliko koštaju rehabilitacija, lekovi, vitamini... Pa, pij ovaj čaj, pa treba ti krema za ožiljak, pa za ispucalu kožu - seća se svih instrukcija i kako su se dotad nepoznati troškovi nizali, svaki kao neophodan.

Do tog momenta ipak je bilo daleko gore. Jednog martovskog dana probudila se u bolnici i pitala koliko je vremena prošlo. Zapanjila se kada je saznala da su u pitanju dani, tek nekoliko. Isto veče kada je prevezena u Klinički centar Srbije imala je dve operacije, ubrzo i treću. I kada joj je telo spaseno, muci nije bio kraj. Nije smela da zaspi od straha.

- Prvo su mi operisali stomak, metak je izašao sa prednje strane. Onda su operisali leđa, da izvade metak iz kičme. Posle toga sam bila u indukovanoj komi. Doktor koji mi je operisao leđa video je ranicu na debelom mesu. Shvatili su da i tu postoji otvoreni put od metka, prošao je kroz vaginu i izašao na gluteus. Nije ništa povređeno, ali je moralo da se ušije. Ta je operacija trajala kratko - navela je prisećajući se novih problema kada je anestezija prošla.

Tražila je pomoć psihijatra jer nije mogla da spava.

- Dajte mi neki sedativ - rekla mu je.

- Ne ide to tako. Moraš prvo da mi ispričaš zašto - uzvratio je.

- Ne pada mi na pamet - prepričava dijalog sa lekarom.

- Ne može, moraš da mi ispričaš. To je nešto što te sprečava da normalno funkcionišeš.

Pristala je i dobila lekove. Pila ih je po njegovoj preporuci 15-ak dana. Laknulo joj je jer se naspavala.

- Morala sam, ali mi se nije pričalo o tome, grozno mi je bilo i da pomislim. To što sam pričala naglas dalo mu je neku posebnu težinu - navodi kako se osećala tokom razgovora sa psihijatrom.

Ružnih snova je bilo i kasnije, ali retko.

- Sanjala sam to što se desilo, samo gore i krvavije; sanjala sam neka čudovišta, kako me jure demoni, kako bežim. Kako zatvorim kapke, tako mi je nešto grozno pred očima, nebitno da li spavam ili ne - kaže dodajući da na grob nasilnika nikad nije otišla i da ne želi da ode: - Zapalim mu sveću kad odem u crkvu.

Psihoterapija je krenula kada je otišla na rehabilitaciju. Seća se koliko ju je potreslo kada je videla kako drugi napreduju, a ona tapka u mestu. Plakala je od poraza, ne od ljubomore.

- Za mene je to bilo strašno, pa sam se naljutila na sebe što sam uopšte dozvolila da izgubim kontrolu - govori o svojoj "epizodi" ističući da i sada ima loših dana, ali da je ona pozitivna osoba, ponosno ističući da je to porodično nasleđe.

U potrazi za čudom

Kada je počela da se oporavlja verovala je i da će prohodati. To, međutim, nije bio slučaj. Utom je pronašla kliniku na Tajlandu na kojoj bi se čudo moglo desiti. Tek u novembru ove godine, kada je novac sakupljen, otišla je na kraj sveta, prošla kroz tri tretmana matičnim ćelijama i operaciju ugradnje aparata za elektrostimulaciju mišića. Operacija je dobro prošla, ali su joj rekli da se ničemu ne nada prva tri meseca. Ako presađene matične ćelije profunkcionišu, promene se očekuju u periodu od trećeg do šestog meseca. Znaće da je tako ukoliko joj se senzibilitet spusti. Prvo je osećala svoje telo iznad pupka, sada je to ispod pupka i čak centimetar niže nego pre ugradnje aparata. Lekari veruju da je to zbog struje i hrabre je da nastavi da naporno vežba.

Na Tajlandu je ustala iz kolica. Uz pomoć svog tima, ali sopstvenom voljom i snagom, stala je na noge, koraknula, podizala ih, šutirala loptu. Sada su joj predložili da napravi kratku pauzu, odmor, pa da nastavi istim tempom. Za to su joj potrebni domaći stručnjaci koji će želeti da učestvuju.

- Ja sam bila u dupku za odrasle. Sad ovde treba da nađem takvo nešto, možda ću morati da odem u Niš ili u Novi Sad. Dobre su klinike. Privatne su, ali bih ipak bila srećnija da sam u Beogradu. Treba mi neko stručan, ko hoće da radi sa mnom. I taj neko mora da nauči kako, da vidi te papire, da vidi snimke, da nauči da koristi aparat, treba mi neko širokog uma ko će da bude spreman za nova iskustva i za učenje. I to je pitanje, da li će to ljudi hteti. Niko se nije susreo sa ovim ranije. Računam na njihovu profesionalnu radoznalost. Ja jesam prva, što ne znači da ću biti poslednja - objašnjava da borba zapravo i dalje traje.

Kroz tretman matičnim ćelijama, ponavlja, prošla je da bi povratila osećaj, a aparat joj je ugrađen da stimuliše pokret. Moguće je da jedno ne prati drugo. Sa lekarima je na vezi, kontrola joj sleduje po potrebi, a do tada na umu ima primer koji je pobedio statistiku. Na Tajlandu su izvedene mnoge operacije, ali samo je jedan pacijent prohodao bez aparata. Marina bi bila srećna da može da hoda i sa njime, iako je svesna da su u pitanju kratke relacije.

Ako treba da odabere najgore sećanje u ovom periodu, rekla bi da su to dani na rehabilitaciji. Bila je nesamostalna i nemoćna. Danas se izveštila, ali jedno i dalje nije pod njenom kontrolom.

- Najgora stvar i dan-danas je to što ne osećam potrebu za toaletom. To znači da u svakom trenutku mogu da se uneredim - kaže navodeći da se malo i navikla, kao i da se takve nezgode dešavaju ređe nego ranije iako je telo uglavnom ne upozorava: - Tada u Sokobanjskoj, ako se upiškim, ja se obrišem vlažnim maramicama, to nije isto kao kad se operem sapunom i vodom. A ja tada nisam mogla da se operem sapunom i vodom. Sad je malo drugačije, čak i ako se desi, prebacim se na toaletna kolica i odem da se istuširam.

Zato joj je lako izdvojiti najveću želju - da bude potpuno samostalna, a u istom rangu je još jedna, devojačka.

- Želim da se vratim u normalu što se tiče tog dela života - ljubav i porodica. To je isto nešto obično, ali ide malo teže - rekla nam je dodajući novosti: - Imam vezu, od skoro. Bila sam otvorena za neku novu mogućnost, ali se dosad nije ništa značajno desilo.

Najbolje iz proteklog perioda tek joj nije teško izdvojiti.

- Najbolje je što sam shvatila da imam posebne ljude oko sebe. Tačno su se odvojili oni koji su su uvek tu kad je potrebno.

(Telegraf.rs)