Dragana je bila u inkubatoru sa 800 gr dok su 1999. padale bombe: Sad pomaže prevremeno rođenoj deci

Foto: Privatna arhiva

Stravične 1999. godine, za vreme NATO bombardovanja, kada su u novosadskom porodilištu, zbog jakih detonacija sve bebe u inkubatorima u jednom trenutku prestale da dišu, Dragana Komnenić, prevremeno rođena beba, uspela je da se izbori za svoj dah. Rođena sa svega 800 grama, u 25. nedelji, uspela je da preživi, uprkos najmračnijim prognozama lekara, prema čijem mišljenju je, čak iako se rode, bilo upitno kako će se deca razvijati.

Preporučujemo

Dragana danas ima 21 godinu, studira defektologiju na Medicinskom fakultetu i volontira u udruženju roditelja prevremeno rođene dece. Ova hrabra mlada devojka pokazala je svojim primerom kakvu snagu u sebi nose prevremeno rođena deca, s razlogom nazvana "mali divovi".

Draganina majka Ljiljana imala je komplikovanu blizanačku trudnoću, iako je nekoliko godina ranije rodila sina Danila, a lekari su predlagali indukovani porođaj, odnosno, kako objašnjava naša sagovornica, pobačaj, jer se tada smatralo da deca rođena pre 28. nedelje nemaju šanse da prežive.

- Ipak, rođena sam 12. februara sa 800 grama. Od tog dana pa sve do 10. juna 1999. godine, boravila sam u bolnici. Sa prvim danom mira nakon bombardovanja, brat i ja smo otpušteni. Svoju priču znam od možda 5. godine, kada sam bila svesnija i mogla da razumem neke stvari - započinje svoju nesvakidašnju priču Dragana.

Nažalost, njen brat je preminuo jula te 1999. godine, a Dragana je nastavila da se bori.

- Mama je uvek bila iskrena prema meni, objasnila mi je, naravno, prilagođeno tadašnjem uzrastu, da sam bila jako mala beba, ali da nisam bila sama, da sam imala i brata. I da smo se dugo borili za život. Moja baka je radila kao glavna sestra na odeljenju psihologa u dečijoj bolnici, pa sam imala priliku da ponekad idem kod nje na posao, ona bi me uvek prošetala da vidim inkubator koji je stajao u hodniku. Tako mi je objasnila šta je ta kutija u kojoj sam ja nekada bila - priča naša sagovornica.

Foto: Privatna arhiva

Možda najznačajniji momenat, koji je odredio karakter i temperament ove mlade devojke, jeste upravo onaj kada je Dragana, na zaprepašćenje svih lekara, prodisala.

- Mamu su zvali da hitno dođe u bolnicu jer je moje stanje bilo dosta loše. Dolazila je da me vidi dok sam živa. U međuvremenu, dok je ona stigla, uspela sam ručicama nekako da počupam one flastere koji fiksiraju tubus i izvučem ih. Svi su bili zatečeni, ja sam tad sama prodisala. Tada su sve bebe zbog detonacije prestale da dišu. Posle je jedan doktor rekao da sam pravi borac, da ću živeti - prepričava.

Po izlasku iz bolnice, naša sagovornica suočila se sa brojnim zdravstvenim poteškoćama. Među najvećima bili su povišeni mišićni tonus i čest bronhitis.

I Dragana i brat imali su retinopatiju, oštećenje vida specifično za prevremeno rođenu decu, te su ubrzo operisani, te naša sagovornica danas, kako kaže, nema problema sa vidom.

- Prve korake sam napravila sa 18 meseci, u doktorkinoj ordinaciji. Kasnije u detinjstvu, najviše sam problema imala sa matematikom, brojevima zapravo. Cela porodica je bila angažovana na razne načine da mi pomogne, kako da kroz igru to savladam. Bilo je tu štapića, raznih boja, kockica, brojalica. Išla sam i kod logopeda, nisam dobro izgovarala L i Lj - priseća se ova mlada devojka.

Učenje o prevremeno rođenoj deci posebno je emotivno

A život ju je naveo na put koji će je voditi "s one strane problema". Upisala je defektologiju i sada uči upravo o tome kroz šta je od rođenja prolazila. Kako ističe, i samo učenje o svim problemima sa kojima se "mali divovi" suočavaju, ume da bude emotivno.

- Često osetim neku knedlu u grlu, te lekcije me podsete na sve kroz šta sam prolazila kao dete. Kad učiš nešto kroz šta si prošao, ume da bude mučno. Neretko se dešavalo da nemam snage da tako neku lekciju samo pročitam, nekad mi je trebalo da se saberem. Bila sam svesna od samog starta da neće biti lako, da ću morati da se izborim sa tim temama. Bude i padova i uspona, ali ja ne odustajem, idem polako ka svom cilju, a pad ne doživljavam kao poraz, nego šansu da budem bolja - priča Dragana.

Odlučila je i da se aktivno bavi volontiranjem, a jedna od najvećih radosti bila je njena angažovanost pri novosadskom Udruženju roditelja prevremeno rođene dece "Optimistik".

Susret sa lekarom koji ju je lečio kao bebu

- Prošle godine sam se prijavila na predavanje doktora Slobodana Spasojevića, neonatologa, jednog od lekara koji me je '99. godine primio na odeljenje Intenzivne nege, tada je bio specijalizant, a sada je tamo načelnik. Sa mnom je išla i moja mama, koja je prepoznala doktora, pa je to bio i veoma emotivan trenutak. Bio je to moj prvi korak da se pridružim udruženju koje su 2011. godine osnovale majke Dragana Popov i Violeta Jovović, uz još nekoliko roditelja prevremeno rođene dece, a koje sam tamo upoznala - priča Dragana.

Dragana i njen stariji brat Danilo, Foto: Privatna arhiva

Ubrzo je krenula da učestvuje u raznim akcijama koje su davale podršku kako roditeljima, tako i prevremeno rođenoj deci.

- Jako sam ponosna na poslednju akciju, 17. novembra, povodom Svetskog dana prevremeno rođene dece. Deca su pisala poruke podrške mamama koje su u bolnicama sa svojim nedonoščićima i crtala crteže. Kasnije smo od tih mama i beba dobili i fotografije - ushićeno i srećno priča naša sagovornica.

(Telegraf.rs)