Majka traži Bilju 5 godina: Drže me reči inspektora da bi se telo pojavilo, mislim da je u manastiru

Kao majka, ne znam kako bih izdržala ni 5 minuta sa saznanjem da je moje dete nestalo, a kamoli 5 godina. Upravo toliko traje agonija Vesne Đorić, majke Biljane Đorić iz Mataruške Banje, koja je na današanji dan 2015. godine, kao devojka od 19 godina nestala u Kraljevu.

Pet godina Vesna udara u zid. Pet godina ona živi od dojava i trči za njima, a ujedno gubi nanovo rođenu nadu. Pet godina ona pri viđenju druge devojke pomisli da je njena Bilja. Pet godina snagu i osmeh za svoje drugo troje dece sakuplja gutajući lekove za smirenje. Pet godina plače i laže da je boli glava kada je je sin od 9 godina pita kada će Bilja da dođe. Pet godina obilazi manastire...

Ali, uzalud... Divim joj se na snazi da veruje da je živa, da je u nekom manastiru, jer samo u crkvi nisu dobili nikakav odgovor. I, divim joj se na hrabrosti kad kaže da bi joj lakše da je nađu, pa makar, mrtvu.

- Poslednje informacije smo dobili pre dve godine da je viđena u Grčkoj. Da radi u nekom butiku. Mi smo to prijavili policiji, policija je proverila, a posle smo suprug i ja išli u Grčku. Ispostavilo se da je devojka iz Mataruške Banje, da liči na moju Bilju, čak i ja lično znam tu devojku. Čovek je iz najbolje namere to prijavio. Bilo je i raznih prevaranata, da je viđena u Bosni, pa u Valjevu. Sve te informacije smo proveravali. Čak su nam javili i da je u Zaječaru. Kum je našao tog momka, privodio ga u policijsku stanicu. Ispostavilo se da je samo hteo da uzme pare - počinje Vesna priču za Telegraf.rs.

Za Biljanom je raspisana žuta interpolova poternica. Ponuđena je i novčana nagrada za informaciju, koja bi trebalo da se obnovi. Ali, ništa... Četvrtak je postao dan kojeg se ježi. Svaki drugi u mesecu jako težak, a svaka godišnjica...

Od tog četvrtka, 2. decembra 2015. godine, od nje nema ni traga, ni glasa. Umesto da iz Kosovske Mitrovice, gde je studirala, dođe kući u petak, nestala je dan ranije. 

- Apsolutno ništa mi nije ukazivalo da ona to može da uradi, jer ona nije problematično dete. Nikada problem sa njom nismo imali. Tog 2. decembra imala je kolokvijum. Čule smo se kada je završila negde oko 14 časova. Rekla je da je super uradila, da sutradan ima još jedan i da ima da uči. Dogovorile smo se da se čujemo kasnije da bi učila - priseća se tog 2. decembra pre pet godina Vesna:

- Istog dana sela je na voz i došla u Kraljevo. U Kraljevu je na trafici ostavila svoj mobilni telefon i pasoš. Nije imala ličnu kartu. Izgubila ju je bila, pa je predala za novu. Ostavila je sve to na trafici i rekla da će doći to neko da uzme. Zvala sam je. Nije se javljala. Nikada se nije desilo da se ne jevi. U jednom momentu sam poslala poruku ako mi se ne javiš obavestiću policiju. I kada sam okrenula posle 2,3 minuta, javila mi se devojka i rekla mi je: "Znate šta, ovaj telefon je ostavljen na trafici?". Pitala sam koja je trafika, rekla im da ništa ne diraju, i da ćemo doći. Prvo smo otišli u policijsku stanicu, pa sa policijom do trafike da vidimo da li je to bila ona. Međutim, i na kamerama se videlo da je to ona i da je ona ostavila pasoš, i od tada nikakav ni trag ni glas nema.

Pravila iskušenika u manastiru 

Kao roditelji, Vesna i njen suprug su odmah pomislili najgore. Pretraživali su šume, dovodili ronioce, pretraživali reku Ibar, kajakaši su mesecima išli nizvodno i uzvodno. 

- Međutim, i inspektor je isključio tu mogućnost skroz. Rečeno nam je voda mora da izbaci telo - jedva govori:

- Sumnja policije je da se ona nalazi negde u manastiru. Jednom prilikom kada smo otišli u policiju, mene je inspeketor pitao da li je vama padalo na pamet da je ona negde u manastiru. Stvarno nije. Posle sam ja krenula i po manastrima da je tražim. Nisam znala za ta njihova pravila a pravilo je ako odeš u manastir kao iskušenik, i kažeš da ne želiš da se zna da si u manastiru godinu, dve, pet, 10, nema šanse da kažu. Ja sam tako išla od manastira do manastira i sve igumanije su mi isto rekle. Čak mi je jedna rekla i da je kod mene ja ti ne bih rekla. Onda sam otišla u Beograd, u Patrijaršiju. Kažu, ako je njena bila želja da se ne zna, vi to ne možete da saznate.

Pitam je postoji li mogućnost da je tamo. Odgovara potvrdno.

- Samo nek je živa. Ja nijednu mogućnost ne isključujem ali bih najviše volela da je tamo. Još mi policija kaže da bi se telo našlo. Jedino gde ne možemo nikako da prodremo je crkva. Obraćala sam se i zaštitniku građana. I on  je dobio odgovor da je crkva država za sebe. Čak i da je u afektu besa rekla da ne želi da se zna 5, 10 godina da je u manastiru, i da se posle nedelju dana predomislila, ne bi  joj dozvolili, zato što bi time kršila taj njihov kanon.

- Molila sam u Patrijaršiji, samo mi kažite jeste ili nije, ako je u manastiru ne morate da mi kažete ni koji je manastir, ni koja je eparhija, samo da znam da mi je dete živo. Ako nije, kažite mi nije. Išla sam po manastirima i u Bosni i po Crnoj Gori. Ne postoji ženski manastir u koji ja nisam otišla. Ne postoji. Čak je i inspektor išao kod jedne igumanije. I njemu je ona rekla da je kod mene ja ne bih mogla to da kažem a i da hoćeš da pretreseš manastir, ne bi je našao. Ja bih je sakrila. To mi je bilo čudno.

Vraćajući dane unazad pre Biljaninog nestanka, Vesna je i pronašla u glavi ćerkine rečenice koje su mogle da ukazuju da ona razmišlja o crkvi, iako je nikada nisu tako često posećivali. Pominjala je i Bibliju.

- Odemo mi u crkvu za vreme praznika i kada nam je slava, ali nismo neki zaluđenici. Bilo mi je čudno kada nama je slava bila u novembru, Đurđica, citirala je Bibliju. Pošto je gorela sveća rekli mi je da ugasim televizor i cigaru, greh je da gore dok gori sveća. Pitam se odakle joj to, rekla mi je da je čitala. Jednom kad smo otišli u Kosovsku Mitrovicu, nismo je zatekli u sobi. Bila je, kaže, sa drugaricama u crkvi, što nikad nije radila radnim danima. I govorila mi je da je lepa crkva. A pošto je kući trebalo da dođe u petak, bratu je kupila igračku, a kako nije znala šta će sestrama, kazala mi je: "Uzeću im brojanice." - priseća se Vesna.

Na pitanje veruje li da je živa, kaže da joj se osećanja mešaju, i da kao majka ne može da prihvati da ona nije živa.

- Ne mogu. A verujte da bi mi bilo lakše, ne znam da li ćete da me razumete, da je nađem mrtvu nego da prolazim ovu agoniju. Ne mogu da prihvatim da je mrtva. Živa je za mene, neću da odustanem do poslednjeg atoma snage, boriću se, ići ću gde god čujem. Što je najgore što sada ne dobijam nijednu informaciju. Policija je meni rekla da su oni uradili svoj deo posla, da su udarili glavom o zid i da nemaju više šta da rade.

- Ovo ne želim nikome. Živim pod lekovima. Imam još troje dece, dve ćerke i sina. Ona je nastarija. Imala je dečka, ali je vezu raskinula 4 meseca pre nestanka. Dečko je ispitivan, dva puta je stavljen na poligraf. Ne zna on ništa. Ali, ja sam sigurna da neko nešto mora da zna. Nije mogla sama u zemlju da propadne. Neko nešto mora da zna. Dovoljno bi bilo da mi neko anonimno kaže živa je ili ona, "živa sam, ne tražite me, neću da vas vidim i čujem"...

Vesna kaže da u porodici nije bilo nikakvih svađa. Nikada nije imala problema u školi. Nigde ne nalazi odgovor šta bi moglo da je natera na ovo.

A kako je majci koja pet godina živi u neznanju?

- To je pakao. Još prvo dete. Ovo ne bih želela ni najvećem neprijatelju. Kako ja živim? Ali, ovo nije život. Preživljavanje. Moram zbog druge dece. Popijem šaku tableta za smirenje i idete dalje. Par puta sam završavala u bolnici, u Hitnoj, pogotovo kada su ti neki praznici, rođendani. 19. novembra joj je bio rođendan. Popijem tabletu za smirenje da bih mogla zbog druge dece. Par puta mu je došlo da dignem ruku na sebe, pa sam pričala sa psihijatrima. Moram da imam snage dok je ne nađem, a posle šta mi Bog da - kaže ova majka.

Mama, kada će Bilja da se vrati? 

Sva deca je pamte. Mali Bogdan koji sada ima 9 a kada je nestala tek četiri, pogotovo.

- Bogdan najviše priča o njoj. Nema dana da me ne pita kada će Bilja da se vrati, a gde je otišla. Trudim se da ne plačem pred njim, a i kada se desi, kažem da me boli glava - priča Vesna. 

Trgne se na svaki nepoznati broj. Kad neko pozvoni na vrata, misli ona je.

- Rekli su mi i da je u javnoj kući, držali bi je dve godine, posle ne bi bila sposobna za rad. Jedino gde ne mogu da je traže jeste crkva - kaže i ističe koliko je boli svaki drugi datum u mesecu, svaka godišnjica:

- Ne znam da li ću završiti u Hitnoj ili ću ceo dan danas da preplačem. Te godišnjice mi budu... Svaki 2. mi je u mesecu težak, ali godišnjica. Drže me samo reči inspektora da bi se telo pronašlo.

O Biljaninom nestanku, biće ispisane i stranice jedne knjige. Sve će na papir staviti Vlada Arsić, a zvaće se Zid.

- Gde god da se okrenemo nailazimo na zid. Nema je. Taman se ponadamo, i odjednom zid - završava kroz suze Vesna.

(Telegraf.rs)