"Nije bilo lako zameniti patrijarha Pavla, i dan-danas odzvanjaju Irinejeve reči kada je izabran"

Starešina Sabornog hrama Svetog arhangela Mihaila u Beogradu protojerej-stavrofror Petar Lukić takođe se obratio vernicima nad odrom patrijarha Irineja.

- Sveti arhijerejski Sinod mi je poverio da se u ime sveštenstva, da se u ime mnogih oprostim od njega. Osećam veliku čast što ću govoriti o njemu. On je u teškom vremenu pošao za Hristom i ostao za njim do kraja. Svesni smo da ga je smrt približila Hristu.

On je znao i učio nas da biti čovek nije samo rođenjem. Stremljenje nas približava jedne drugima i samom bogu. Možemo reći da se naš patrijarh Irinej na svom putu bogatio ljudskim vrlinama i ljude različitih stanovišta pridobijao za dijalog. Nema njegovog učenika koji ne pamti svog učitelja po smirenju. Ta blagost ga nije napuštala. Retko ga je iko pamtio drugačije. Ako je ikom i skrenuo pažnju na ponašanje, to je činio pažljivo i obazrivo i taj bi osećao da je njegova strogost pravedna - rekao je ocenjujući da je bio pravi pastir.

Ponovio je da nije bilo lako naslediti patrijarha Pavla na tom mestu.

- Nije bilo lako preuzeti kormilo srpske Crkve nakron patrijarha Pavla. Sve godine svog patrijarhovanja posvetio je suočavanju sa svim problemima koji su opterećivali crkvu. I dan-danas odzvanjaju reči da će njegov program rada biti samo i jedino Jevanđelje.

Blagost patrijarha Irineja pratila je njegova odlučnost i razboritost. Sve vreme on se trudio i čuvao od gordosti i zbog toga je bio primer smirenja, dobrote i čestitosti. Svoje prvenstvo među ravnima bukvalno je shvatio kao prvenstvo u služenju. Brinuo je i o svima koji su mu bili povereni. U teškom vremenu koje nam je svima dobro poznato, kao episkop niški nalazio je snage da obnavlja hramove i, iznad svega, živu Crkvu. Kao patrijarh srpski nastavio je pastirski i gradisteljski rad. Biser tog graditeljstva je ovaj velelepni hram o kome se starao.

Starešina Saborne crkve osvrnuo se i na poslednje dane patrijarha navodeći da su njihove molitve bile sa njim, ali da je volja božija bila takva da ih sada napusti.

- Njegov iznenadni odlazak u bolnicu je zabrinuo našu crkvu. Molili smo se da ozdravi i da nam se vrati. Sada vidimo da je volja božija bila drugačija i da samo gospod zna zašto je sada odlučio da ga pozove sebi. Sigurni smo da će ga Gospod naš prepoznati kao iskrenog, vernog služitelja. Zbog neprolaznih dobara kojima se ukrasio, zbog monaškog podviga i iskrenog suženja bogu, sveštenstvo, monaštvo i verni narod su ga voleli. Verujemo da se on raduje susretu sa gospodom bogu.

Stoga i na kraju u ime stotina njegovih đaka uputio miu je poslednji pozdrav.

- Vaistinu se raduj susretu sa Gospodom, dobri naš roditelju. I neka ti je večan spomen među nama koji ćemo te zauvek sačuvati u molitvama i srcima. Amin.

(Telegraf.rs)