Papa Franja prvi put govorio za srpski medij: "Normalno" nije prošlost, već ono za čim čeznemo

Foto: Tanjug/AP

Papa Francisko, poglavar Rimokatoličke crkve, prvi put dao je intervju za jedan srpski medij - a njega objavljuje list "Politika".

Preporučujemo

Čitaoci će moći da se uvere da papina tumačenja svetskih događanja, britke analize i precizne poruke i pojedincu i čovečanstvu ne ostavljaju prostor za sumnje i nečinjenje, već nagone na duboko promišljanje, jer kako papa Francisko za "Politiku" kaže "Mi, hrišćani, ne možemo okretati glavu na drugu stranu i pretvarati se da ne primećujemo ono što se oko nas događa".

Vaša svetosti, prošlo je više od trideset godina od pada Berlinskog zida, ali izgleda da nismo mnogo naučili iz istorije. Zidovi se i dalje dižu, a materijalne i duhovne podele jačaju. Postoji utisak da se iznova javlja stari sukob između blokova, a istovremeno nastaju novi centri moći. Katolička crkva je, naročito tokom rada vašeg prethodnika Jovana Pavla II, igrala zapaženu ulogu u razgradnji dva bloka, koja su imala ideološku matricu. Danas su, međutim, ekonomski interesi u prvom planu. Propagira se materijalistička kultura koja je usmerena samo na lično blagostanje, a na štetu zajednice i siromašnih, koji postaju sve siromašniji. U ovoj novoj lokalnoj i svetskoj situaciji, kakav doprinos Crkva može da pruži sveopštem blagostanju pojedinaca i naroda?

- U vašem pitanju čuo sam muziku Drugog vatikanskog sabora, koja je, bez sumnje, obeležila delovanje mojih prethodnika i koja daje smernice našem današnjem delovanju: "Radosti i nade, žalosti i teskobe ljudi našeg doba, posebno siromašnih i svih onih koji trpe, istovremeno su radosti i nade, žalosti i teskobe Hristovih učenika. Nema ničega uistinu ljudskoga što ne bi odjeknulo u njihovu srcu" (Gaudium et Spes, 1). Mi, hrišćani, ne možemo okretati glavu na drugu stranu i pretvarati se da ne primećujemo ono što se oko nas događa; štaviše, pozvani smo da se približimo svakome i u svim situacijama, u ime solidarnosti koja se rađa iz samilosti Gospoda. On je prvi krenuo ka nama i postao naš brat i nije bežao ni iz jedne situacije. Mi želimo da ga sledimo, da budemo njegovi učenici.

- Volim da mislim da je hrišćanin realistična osoba, vrlo realistična, sa realizmom Jevanđelja. Zbog toga svaka generacija treba da preuzme i prisvoji dostignuća, ali isto tako i ograničenja i greške svake epohe, kako bi prepoznala osnovni doprinos koji je pozvana da da. Nesumnjivo, vremena se menjaju, ali misija nas i dalje poziva da svedočimo o svojoj nadi.

- U našem kontekstu pandemije, u iskušenju smo da o "normalnosti" razmišljamo kao o povratku u prošlost; želimo ponovo da "uredimo kuću" na osnovu onoga što smo već proživeli. To je iskušenje da "oplakujemo luk crni iz Egipta", da žalimo za onim što je prošlo, što nas sprečava da sagledamo jednu od osnovnih karakteristika situacije kroz koju prolazimo: iz krize ne izlazimo isti; možemo postati bolji ili gori, ali nikada isti.

- Krize imaju sposobnost da pojačaju postojeće nepravde na koje smo se bili navikli i koje smo mogli nesvesno opravdavati; ali mogu potencirati najbolje prakse i reakcije među nama. Tokom ovog perioda uočili smo dva stava. S jedne strane, imamo autentične "urbane heroje" naoružane solidarnošću i tihom, konkretnom i svakodnevnom posvećenošću, onoga ko preuzima odgovornost prema bližnjem i traži konkretna rešenja kako niko ne bi bio zapostavljen. S druge strane, imamo porast broja onih koji su nemilosrdno profitirali od tuđe nesreće ili onih koji su mislili samo na sebe, koji su protestovali ili se žalili zbog određenih restriktivnih mera, nesposobni da prihvate da nemaju svi iste mogućnosti i resurse da se suoče sa pandemijom.

- Verujem da je uloga Crkve upisana upravo na ovom raskršću. Sada smo u povoljnom trenutku da stvorimo i pokrenemo dugoročne procese. Tokom decenija su reči "kriza" i "promena" postale opšte mesto (društvena, ekonomska, obrazovna, ekološka kriza itd.). Mnogo se govorilo i pisalo o "promeni ere" i potrebi i važnosti da se ta prilika iskoristi. Danas to više nije opšte mesto u govorima establišmenta, već postaje stvarnost koju svi delimo. Potrebna nam je promena. Pandemija je dovela naše organizacione i razvojne modele u krizu; ogolila je mnoge nepravde, mučna ćutanja i socijalne i zdravstvene propuste, podvrgavši veliki broj naše braće procesima socijalne ekskluzije i degradacije. U mnogo slučajeva, takođe, vidan je nedostatak ličnih i zajedničkih "antitela" koja bi nam pomogla da se izborimo s krizom; a to je plod svih nastojanja da se diskredituje i zaboravi ono što je hranilo dušu naših naroda, u ime, na prvi pogled, spasonosnih rutina, koje nas, na kraju, lišavaju potrebnog imuniteta.

- Razvoj smo sveli na jednostavan ekonomski rast, zaboravljajući da autentični razvoj mora da promoviše sve ljude i celog čoveka (v. Populorum progressio, 14). Napredak svih ljudi i za sve ljude. Ne možemo izgubiti iz vida činjenicu da promene uvek imaju cenu i moramo se zapitati ko to plaća. U tome nismo sami i, prema tome, ne moramo sami da odgovaramo na ova pitanja.

- Kao Crkvi, dužnost nam je da pozovemo druge aktere i podstaknemo procese koji će nam pomoći da oslobodimo zarobljeni pogled sveta koji je organizovan oko moći, bogatstva i pohlepe. Da pozovemo kako bismo stvorili (novu) normalnost. Volim više da mislim o normalnosti kao o misiji koju treba ispuniti, a ne kao o činjeničnom podatku ili faktičkoj i neupitnoj stvarnosti. Normalno nije prošlost, već ono za čim čeznemo za našu decu i unuke: sutrašnjica, koju treba izgraditi, gde socijalno raslojavanje i isključenost nisu dominantni obrazac. Normalnost proživljena kao misija zavisiće od načina na koji zajednički budemo odgovorili na krhkost naših naroda.

- Ukoliko naučimo da prihvatimo i otvorimo se za bol i ranjivost bližnjih, humanizovaćemo naše zajednice i zadobićemo jednu (novu) normalnost u kojoj ljudsko dostojanstvo nije deklaracija o principima, već uverenje koje se pretače u vrlo konkretnu praksu i životni stil. Na taj način normalnost neće biti puki nastavak prošlosti, niti ukidanje ovog teškog trenutka, već pokretanje svih naših resursa i kreativnosti kako bismo sadašnjost transformisali u kariku koja nas povezuje sa novom šansom: da se stvari mogu promeniti.

Tu Crkva treba da odigra važnu ulogu, pozivajući i delujući kako bi normalnost koja se stvara mogla ličiti na protokol po kojem će nam se jednog dana suditi (v. Mt., 25). Ukoliko budemo sposobni da krhke i male stavimo u centar, videćemo da umnožavanje hlebova nije lepa utopija, već stvarnost.

U Evropi već duži niz godina postoje dva snažna procesa. S jedne strane, ponovno rađanje lokalnih nacionalizama, uz opasnost od unutrašnjeg raspada nacija i same Evrope, koja trenutno proživljava snažnu krizu identiteta, takođe naglašenu pandemijom virusa korona, a s druge strane, opažamo gubitak hrišćanskog, kulturnog, pa i ličnog identiteta, izazvanog fenomenom globalizacije. Vaša svetosti, kako neko može očuvati svoj nacionalni identitet u globalizovanom svetu, a da pritom ne padne u nacionalizam, što dovodi do podele i gubitka univerzalnih vrednosti?

- Mnogi mladi ljudi osećaju se kao deca neuspeha i razočaranja; mnoge generacije su odrasle u svetu u pepelu neispunjenih obećanja, različitih vrsta nasilja i eksponencijalnog, pa čak i opscenog bogaćenja za neke pojedince i velikih lišavanja za mnoge druge. Izreka "Spasavaj se ko može" umetnula se u kulturno tkivo (v. Christus Vivit, 216). Konkretno, vidimo kolike poteškoće imaju prilikom pronalaženja posla. Bez posla, lišavamo i njih i celo društvo sposobnosti za promenom i šanse da se osećamo kao aktivni protagonisti budućnosti, koja nas sve uključuje i kojoj smo svi potrebni. Kultura postaje jalova kada ne uspeva da otvori prostor mlađim generacijama da se razvijaju akcijom i radom. Isključivanje mladih sa tržišta rada primorava ih da žive na marginama sutrašnjih rešenja. U njima danas živi sutrašnjica naših naroda, ne možemo ih izostaviti.

- U ovim okolnostima teško je dugoročno održati velike iluzije i projekte, dok je vrlo lako biti zaslepljen trenutnim odgovorima koji pružaju prividnu (ali lažnu) sigurnost i zaštitu (čak i ako podrazumevaju stavljanje života pod hipoteku). Koliko je grupa koristilo ove pojave za stvaranje jalovih sukoba, čak i unutar istog naroda! Domovi su razrušeni ekonomskim sistemom koji ne daje prednost ljudima i opštem dobru; ponuda ljudskog ideala podvrgnutog diktaturi utilitarizma i spoljašnjeg izgleda iznedriće mnoge ponude koje će se činiti privlačnim, ali će ostaviti samo apatiju i usamljenost.

- Na ovaj način suptilno se stvara koprena socijalnog, kolektivnog i duhovnog sirotišta: mladi i odrasli bez uzora, bez doma, bez zajednice. Zanimljivo je primetiti kako se danas u mnogim slučajevima uzori ili pripadnosti pronalaze samo na mrežama ili u "oblaku" - na milost i nemilost prvom prevarantu. Plodno tlo za rast populizama i integrizama, kako ste vi dobro primetili.

- Ovaj nedostatak pripadnosti na kraju nagriza javni prostor, koji predstavlja našu sposobnost da posedujemo jedno zajedničko mi: bez zajedničkog mi jednog naroda, jedne porodice, jednog grada, jedne budućnosti koja je sanjana i građena zajedničkim snagama - sve će biti više sukobljeno i fragmentirano. Iz tog razloga potiče moje insistiranje da se vratimo korenima, bogatom istorijskom, kulturnom i duhovnom nasleđu, koje je svaka zemlja znala da stvori. Postoji prirodni i kulturni protivotrov za nacionalizme i sve procese fragmentacije i sukobljavanja. Dobro ste upoznati s patnjama tokom ratnih sukoba iz nedavne prošlosti koji su naneli teške rane, koje tek treba da zarastu. Sačuvati pamćenje naših naroda znači sačuvati budućnost. Ne da bismo ostali usidreni u prošlosti, već da bismo gledali s hrabrošću u sadašnjost i s nadom u budućnost; ne da bismo oponašali i ponavljali podvige iz prošlost, već da bismo pronašli duh koji je omogućio našim narodima da se ponovo usprave.

- Na svom putovanju u Rumuniju, kada sam išao da se upoznam sa porodicama, video sam iz svog "papamobila" staricu koja je, podižući unuka uvis iz naručja, saučesničkim osmehom i ponosnim pogledom govorila očima: "Pogledajte! Sada mogu da sanjam!" Stariji sanjaju kad vide kako im unuci odrastaju, a unuci mogu da imaju široke horizonte kad preuzmu korene od svojih baka i deka, jer koreni nisu sidra koja nas vezuju za druga vremena, već su tačka oslonca koja nam omogućava da se razvijemo i odgovorimo na nove izazove (v. Christus Vivit, 200).

- Kada bismo imali hrabrosti da saslušamo svoje starije, ako bismo ih pustili da govore, a da ih ne osudimo na brzinu, otkrili bismo lepe priče o požrtvovanju, svakodnevnoj borbi, nadanjima i razočaranjima utkanim u duh koji ih je gurao napred. To zahteva vreme, da se polako približimo kako bismo naučili da vrednujemo blago koje često pustimo da trune u zaboravu. Ako se otvorimo ka prošlosti, saznaćemo da nisu sva vremena bila povoljna ili blagodatna; epohe velikih oskudica i bola nisu sprečile da svako vreme bude plodonosno. Poslednje što treba da radimo jeste da budemo defanzivno ukopani u rovovima i da žalimo zbog toka događaja. Neka prorok bude taj koji će nas podsećati: "Posle ovoga ću izliti Duha svoga na svako telo: i prorokovaće sinovi vaši i kćeri vaše, vaši će starci sanjati proročke snove, mladići vaši imaće vizije" (Joel 3,1).

Od početka svog pontifikata predložili ste dijalog kao efikasno sredstvo za rešavanje socijalnih, političkih, ekonomskih, kulturnih i verskih sukoba. Ne samo da ste ga predložili, već ste ga usvojili kao način života, sa mnogo konkretnih gestova na vašim putovanjima i sastancima s visokim zvaničnicima. Nažalost, ponekad se stekne utisak da je to monolog ili razgovor gluvih. Zašto vam je dijalog toliko važan i kako bi on mogao da pomogne u prevazilaženju negativnih iskustava nasleđenih iz istorije i rešavanju novih i složenih situacija na ličnom, socijalnom i verskom nivou? Šta mislite koje ste plodove do sada ubrali?

- Govorili ste o zidovima, nepostojanju komunikacije i podelama među braćom istog, ideološki podeljenog naroda. Imamo nedavna iskustva o tome šta je ovo značilo i šta znači za čitavu populaciju, koja na kraju izlaže mnoge nevine ljude nasilju i mržnji. Brzo padamo u iskušenje da poverujemo da su mržnja i nasilje brz i efikasan način za rešavanje sukoba; a zapravo, jedina stvar koju na kraju generišu jeste spirala još većeg nasilja. To vidimo na društvenim mrežama, anonimnost iza koje se mnogi kriju na kraju podstiče i pojačava ovakve stavove. Nepravda se nikada ne može rešiti nepravednim postupanjem.

- U enciklici Fratelli Tutti želeo sam da istaknem da "velike transformacije nisu stvorene za stolovima ili u kancelarijama. Postoji 'arhitektura' mira, koju stvaraju različite institucije društva, svaka iz svoje nadležnosti, ali postoji i 'zanat' mira, koji uključuje sve nas" (Fratelli Tutti, 230); to je mesto dijaloga koji podrazumeva ostavljanje po strani često ispraznih i izlišnih "lepih izjava" kako bi se prihvatila budućnost u kojoj se razlike prepoznaju, vrednuju i artikulišu na takav način da se niko ne oseća izopšteno.

- Danas nam nisu potrebni impresivni monolozi koji daju prednost dobrobiti jedne zajednice, sejući strah među onima koji su drugačiji. Dijalog ne podrazumeva poništavanje ili zanemarivanje razlika, pa čak i rana koje su, možda, nanete u prošlosti. Suprotno tome, dijalog je svestan i skroman način prihvatanja istorije, nepravdi, razlika i njihovog pozicioniranja u odnosu na budućnost u kojoj politike integrizma i podela, sistemi koji podrazumevaju nezasitu trku za profitom i ideološke tendencije koje podstiču mržnju neće imati poslednju reč (v. Dokument o ljudskom bratstvu).

- Sukobi se ne rešavaju zaboravom, neznanjem ili "brisanjem svega i kretanjem ispočetka", već dijalogom, koji podrazumeva prepoznavanje drugog i radosno prihvatanje da smo pozvani da proširimo pogled kako bismo prepoznali veće dobro, od kojeg ćemo svi imati koristi. Niko ne sazreva niti dostiže svoju punoću tako što se zatvara u sebe i svoja uverenja, bez obzira na to koliko su valjana. Važno je zapamtiti da "zdrava otvorenost nikada ne ugrožava identitet. Obogaćujući se elementima iz drugih mesta, živa kultura ne pravi kopiju ili puko ponavljanje, već integriše novine na svoj način" (Fratelli Tutti, 148).

Bez dijaloga promovišemo kulturu geta, u kojoj na kraju biramo ko ima pravo (ili nema) da bude smatran osobom. Važno je da uvek pokušamo da ostavimo otvorene kanale kako bismo mogli da se ponovo povežemo i održavamo živu komunikaciju.

Vaša svetosti, svi smo iskusili posledice pandemije izazvane virusom korona. Nekoliko puta ste ponovili da smo u istom čamcu i da ćemo se spasti samo ako budemo imali hrabrosti da radimo zajedno. Kakav doprinos mogu dati religije da bi nakon ovog iskustva društvo izašlo kao bolje i bratskije?

- Želeo bih da odgovorim na vaše pitanje nadovezujući se na prethodni odgovor. Dijalog je jedan od najboljih instrumenata koji imamo, ne samo protiv kovida 19, već i protiv svih ostalih sukoba s kojima se suočavamo. U tom smislu religije imaju neizbežnu misiju da se razvijaju. Želeo bih da podsetim na "Dokument o ljudskom bratstvu", koji sam potpisao zajedno sa mojim bratom, velikim imamom džamije Al Azhar - Ahmedom el Tajebom, gde smo se obavezali da "usvojimo kulturu dijaloga kao put; zajedničku saradnju kao ponašanje; uzajamno poznavanje kao metod i kriterijum" i da na taj način razotkrijemo govor mržnje, fanatizam i ekstremizam onih koji žele da manipulišu i instrumentalizuju religije i ime Božje za svoje sitne interese i privilegije.

- Tokom apostolskih putovanja imao sam priliku da vidim ono što ne izlazi, niti se prodaje na naslovnim stranama novina, a predstavlja izvor nade: dobrosusedske odnose među različitim religijama. Ima nade, jer se u mnogim krajevima naših gradova i sela oseća zdrav duh prijateljstva i dobrosusedskog ponašanja; osnovni preduslov za razbijanje svake vrste ideološke izolacije kulture ili religije. Naspram visokoparnih govora tolikog broja onih koji i bez pravog autoriteta i ekspertize javno iznose svoje mišljenje o stvarima za koje nisu stručni (opinólogos), uvek sam pronalazio obične ljude sposobne da u svom neposrednom okruženju neguju kulturu susreta.

- Shvatam da je dug put pred nama, ali kada zastanem pred ovakvim situacijama, to mi pomaže da prepoznam prisustvo Boga u svetu, u istoriji koja i dalje pokreće čovečanstvo. Na putu smo, jer se Gospod i dalje (mogli bismo reći) "dovija", kako bismo svi mogli da se prepoznamo kao braća i sestre. On je prvi koji je sebe založio da bismo mogli da živimo u bratstvu.

Vaša svetosti, pretpostavljamo da primate mnogo poziva, ali uvek ste prednost davali "periferiji". Nekoliko puta ste bili u zemljama koje se graniče sa Srbijom. Koji vas motiv navodi da odaberete jedno odredište, a ne drugo, i koje plodove uobičajeno očekujete od svojih pastirskih poseta?

- Želim da vam ispričam kako je došlo do mog prvog apostolskog putovanja. Jednoga dana među poštom je stiglo pismo paroha Lampeduze, u kojem mi je ispričao priču o preživelima sa Mediterana koji su stigli na to ostrvo i dramatičnim situacijama s kojima su morali da se suoče u najvećoj od svojih ranjivosti: lišeni svega, njihovo poslednje pribežište bio je dah životni koji je postao vapaj za životom dostojnim čoveka. Čitajući to pismo, nešto se u meni pokrenulo iznutra. Osetio sam prisustvo Gospoda, koji mi je pokazivao put: Tamo moraš da odeš, slušaš i pridružiš se vapaju ove braće. Nisam osećao da sam ja izabrao mesto svog prvog putovanja, već da mi je Gospod pokazao put; mogli bismo da kažemo da je to mesto odabralo mene. Lampeduza će biti znamenje onoga na šta mi je Gospod ukazao i pozvao da dam prednost.

- S periferije lakše vidimo perspektivu, ono što je naglašeno, nepravde, posekotine, kao i znake nade, koje često ignorišemo kada se nalazimo u centru. Treba ići na periferiju da bismo bolje videli, da bismo bolje razumeli ne samo Jevanđelje, već i sopstvenu čovečnost. Približavanje onima koji inače žive na periferiji pomoći će nam da bolje živimo sopstvenu humanost. Ako ne želimo da prođemo kroz život topeći se i fragmentirajući u uzaludnoj potrazi za srećom, put ka periferiji može nam podariti horizont punoće. To je put Gospodnji.

- U planu svog putovanja, pokušao sam da dam prednost onim mestima koja do tada nijedan papa nije posetio, pa čak i onim regionima gde je prisustvo Katoličke crkve gotovo nepostojeće. Sposobnost da se sretnemo i da slušamo jedni druge, slavimo evharistiju i otkrijemo kako naša braća žive veru u okolnostima nedaća čini nam svima dobro; "protrese nas" i pomaže nam da se ponovo pozicioniramo u odnosu na misiju koja nam je zadata. Sećam se da su mi, dok sam pripremao putovanje, rekli: "Sveti oče, u tom regionu ima vrlo malo katolika. Zašto ne bismo uzeli u obzir druga mesta?" Moj odgovor je bio trenutni: "Da li ta naša braća, samo zato što ih je malo, imaju manja prava od ostalih?". Živeti veru u kontekstu progona ili manjina postaje svedočanstvo koje vredi ceniti.

- Preobratimo pogled, srce i prioritete da bismo sledili Gospoda, koji je postao periferija, kako niko ne bi osećao da za njega nema mesta u njegovom srcu. Kao Crkva, moramo da rastemo u ovom preobraćenju: svako ima svoje mesto u utrobi majčinoj. Periferije su, takođe, blizu svakome od nas, u centru grada, u sopstevnoj porodici. Mislim na one "skrivene izgnanike" koji se zbog nekog invaaliditeta u društvu tretiraju kao strana tela, na starije osobe koje više nisu "korisne", pa se doživljavaju kao teret, na migrante, koji su neretko stigmatizovani i koriste se kao "žrtveni jarci" da se ideološki opravdaju neke diskriminatorne politike (v. Fratelli Tutti, 98).

- Na putovanjima uvek pokušavam da posetim zatvore da bih se susreo sa našom braćom koja su zatočena i sa onima koji imaju zadatak da ih u tome prate. Sećam se da sam se u Boliviji pojavio pred njima rekavši: "Ovaj koji je pred vama jeste čovek kome je oprošteno. Čovek koji je bio i jeste spasen od mnogih svojih grehova." Tako se predstavljam. Najbolje što možemo da svedočimo svojim životima jeste da smo mi hrišćani, muškarci i žene, pronađeni i da nam je Isus Hrist oprostio, milosrđem Oca svoga. On je taj koji nas uvek podstiče da idemo dalje kako niko ne bi bio lišen blagodati ove najave.

(Telegraf.rs)