Proka je najpopularniji poštar, i tokom vanrednog stanja: Dobija Viber stikere, čuva ljubavne tajne

Proka porodilji Tanji donosi lepe vesti, Foto: Mateja Beljan

Iza poštanskih šaltera, gde se udaraju pečati i plaćaju računi, počinju "pogoni" skrivene poštanske "mašinerije" koja nikada ne staje. Rano ujutro, dok se Beograđani još bude, poštar Nikola Prokopljević, zvani Proka, seda za svoj sto. Sortira pisma, sprema penzije, ali čeka i prve poruke na vajberu - ko ga danas iščekuje, ko na njega misli, ko mu šalje zanimljive stikere?

Preporučujemo

Tako započinje dan poštar u 21. veku, koji svoju tešku torbu nosi već 24 godine i ne može da zamisli sebe ni u kakvoj drugoj ulozi do čoveka koji zvoni od vrata do vrata, koga dočekuju sa osmehom i zagrljajem kada nosi lepe i suzom u oku kada nosi tužne vesti. Zaposlio se sa 19 godina i od tada do danas on šparta centrom grada, noseći pisma.

Najlepše se oseća na terenu, dok hoda ulicama grada od ulaza do ulaza, sandučića do sandučića, dok lista svoje papire i piše kojekakve službene beleške u starim škripućim liftovima... Čim smo zašli u njegov reon, oko Nušićeve ulice, svaki čas su nas prekidali u razgovoru: "O zdravo, Proko, gde si ti", počelo je već na semaforu. "Dobar dan, dobar dan, poštare"... Proka priča da ga poznaju ljudi čak i po načinu na koji pritiska taster zvonca. To su te neke milisekunde koje ga odaju. A kada se otvore vrata, uvek se sprema neko iznenađenje.

- Ja sam taj koji ljudima donosi emociju, ali i deli osećanja sa njima. Kada zakucam na vrata gde se upravo slavi rođenje deteta, ja sam veoma srećan, ja delim tu emociju s njima. Tu je muzika, vatromet, veselje. A onda, za pet minuta, na nekom drugom ulazu, nešto najtužnije. Dešavalo se da se pomerim sa strane dok iznose sanduk - priča poštar Proka.

On već unapred po formatu pisma zna o čemu se radi, da li je sadržaj lep, romantičan, ili tužan. Nagledao se pisama iz raznih delova sveta, sa raznim ukrasima i, ponekad, Proka sazna i neku tajnu.

- Skoro sam imao situaciju da se neka gospođa dopisivala sa nekim iz inostranstva. I vidim ja sad onako da je to malo ukrašeno pisamce, da ona to često dobija, na nedeljnom nivou... Jednom smo se sreli kod sandučeta, pa vidim, drago joj je, znači ja nosim tu emociju. "Pa to meni", kaže, "piše jedan gospodin". Ja kažem "Pa lepo, baš mi je drago, svaka čast", znam da žena živi sama. Kad, jednom prestadoše pisma da dolaze. I sretnemo se jednom, a ona kaže "Jesi primetio". Ja pomislim, bože, šta li se dogodilo... Kaže ona "Pa došao je u Beograd" - priseća se Proka.

A emocije se nose i u plavim kovertama, i te kako. Kada Proka neočekivano zazvoni na vrata, pa krene da vadi neka službena pisma, nije baš prijatno.

- Komšija se šali sa mnom, kaže, "Je l' nema ništa za mene. E, tako te najviše volim". Ili, jedan mladić kaže: "Ja tebe obožavam, ali nemoj više, molim te". Ali nekada ta ozloglašena plava pisma mogu da budu i pozitivna. Može to da bude i neko nasledstvo, e... Onda me izgrle - priča Proka.

Zavirili smo i na Prokino radno mesto. On jeste ceo dan na ulici, ali zaista ima i svoj sto. Iza šaltera pošta u kojoj radi izgleda potpuno drugačije. Tu je gomila stolova, papira, pečata, gajbi, ljudi koji ulaze i izlaze... Oko radnih stolova poštara nalaze se police prepune pisama, a koncentrisani radnici ih listaju.

- Pošta je jedna mašinerija koja nikada ne staje. Ujutro, kad nama stigne takozvana razmena sa vrećama punim pisama ja pogledam, na jednoj piše Rusija, na drugoj Kanada... Koliko se ta vreća naputovala po zemaljskoj kugli, stvarno je taj poštanski saobraćaj jedno čudo. Ne staje ni za praznike, ni dan, ni noć... Iza mene kao poštara ili one tete na šalteru to su još hiljade kolega koji celu noć sortiraju, vezuju, pakuju, ubacuju u kamione, avione i to non-stop radi da bi stiglo na odredište - priča Proka.

Listao je razna pisma i pokušavao da pronađe neko zanimljivo, sa lepom markicom. Kaže ništa mu draže nije nego kada donese nekome razglednicu sa daleke egzotične destinacije, taj komadić papira sa slikom i kratkom, rukom pisanom porukom, koji je fizički stajao baš na mestu sa kog je pozdrav i poslat - neke egzotične prelepe plaže, a onda putovao sve do naše zemlje...

A kada je tu razglednicu ispisala dečja ručica, sa neke rekreativne nastave, koja još nije savladala ni sva slova, ali želi da mami, tati, bati, seki pošalje pozdrav sa svog prvog putovanja bez njih, to Proki potpuno ispuni srce.

- Takve razglednice, ako mogu, gledam da roditeljima predam na ruke - priča Proka.

Klinci su mu posebno dragi, jer se dešava da donosi i čestitke za njihovo rođenje, a onda, kad porastu, sreću ga na ulici i viču "Baci kosku, Proko".

Među tek pristiglim pismima Proka čuva i neke crteže, koje su mu deca podarila. On je često i u školama, gde mališanima priča o tome kako radi pošta, uči ih kako da pošalju svoje prvo pismo.

Ipak, neki novi klinci poštara više ne sreću u svom stanu, već, na ulici.

- Dva-tri puta mi se desilo u skorije vreme da deca onako idu sa mamama, drže se za ruke i onako par metara od mene oni pitaju "Ko je ovo, mama?", a ona kaže "Pa to je poštar" i onda krenu da im objašnjavaju. I sad, kako se mi odaljavamo, ja čujem da majka njima priča i meni bude drago. Ja ipak imam uniformu, fasciklu, torbu, javljam se ljudima, oni to vide i pitaju - priča Proka.

A oni stariji sećaju se kako su nekada dugo čekali ljubavna pisma, pa sve niz ulicu gledali ide li poštar koji će im doneti dugo čekanu kovertu. Danas, ti isti stari ljudi, često usamljeni kojima je poštar jedan od retkih gostiju, uveliko koriste mesindžere.

- Najsimpatičnije mi je što su naši penzioneri počeli da koriste vajber, te mesindžere, pa stignu oni stikeri veseli, pa onda kažu "Jesi video što sam ti poslala stiker". Ali stvarno je to njima drago. Mi preko poruka brže završimo posao, pa ne vraćam pošiljku u poštu. Na primer, kažu "Evo nas na pijaci, tu smo za 15 minuta, gde ćeš biti...", a ja kažem slobodno se javite kada se vratite - priča Proka.

Neke od njih toliko usreći poseta, da ne samo da se sete starih dana, ljubavi i poštara, već mu i zapevaju. Tako je jedan deka rado pevao starogradske pesme Proki, a njemu je srce bilo puno jer je nekome uneo toliko radosti da je on pred njim i zapevao.

- Dosta naših sugrađana su sami, deca su u inostranstvu većinom ili su tako sudbinski sami i onda im mnogo znači. Bezmalo puta čujemo se i oni kažu "Molim te, kupi mi 'Politiku' i hleb". Bogznakako oni tu nude i kaficu i kolače. Ali, najvažnija je ta neka topla reč, da te neko pita "kako je".

Najviše se, kaže, Beograđani obraduju kada im stigne pošiljka sa nekom naručenom robom preko interneta, a obično su to sitnice. Naruče oni nešto, iz svoje tople sobe i fotelje, a onda im Proka to donese na vrata.

A svašta se krije u njegovoj torbi... jednom je izmerio da ona teži čak 27 kilograma, a kako kaže, svakoga dana ponese bar 15 kilograma sa sobom. Ima svoj ritual, nosi torbu u desnoj, a fasciklu u levoj ruci.

Poštari tokom vanrednog stanja

Kako nam je ispričao Proka, najneobičnija situacija koju je doživeo bila je ona tokom vanrednog stanja. Ulice su bile sablasno prazne, a njima su samo špartali poštari, koji ni tada nisu prestajali da rade. Oni su bili nekada i jedini ljudi koji su starijim sugrađanima pozvonili na vrata, donosili penziju, pisma, ili robu koju bi naručili.

(Telegraf.rs)