Noć kad je ubijeno 5 Srba: Albanci su nam upali u vezu, pod šifrom Drakula smejali se mrtvoj braći

Foto: Printskrin/Facebook

Jedna stranica iz ratnog dnevnika podseća nas na mučku smrt petorice mladih vojnika, o čemu se 1998. godine nije mnogo govorilo. oni su stradali na Košarama, ali pre najkrvavijih borbi, koje su usledile tokom NATO agresije.

Preporučujemo

Ovaj tekst objavljen je na portalu Čojstvo i posvećen je porodicama poginulih vojnika, a oni su: Vladimir Radoičić, Miladin Gobeljić, Ilija Pavlović, Miroslav Jocić i Miloš Pavlović.

Tekst, u kom jedan od vojnika opisuje jedan strašan dan sa ratišta, prenosimo vam u celosti:

"Posle vrelog leta te '98. godine od operacija vođenih u rejonu karaule Košare, došlo je do malog zatišja u borbama. Sporazumom Holbruk-Milošević specijalne snage VJ su morale da se povuku sa granice. Osetio sam neku hladnu jezu kad su odlazili sa fudbalskog igrališta, rastavljajući šatore i noseći opremu.

Zvukovi vetra koji su čistili teren na tom mestu, stvarali su mi je osećaj hladnoće i sete te bratske borbe gde smo uspešno branili granicu od terorističkih bandi i gde je gotovo cela granica bila pokrivena. Sećajući se pogibije majora Ostojića sa još trojicom nastradalih 28. jula i komešanja u karauli zbog pogibije 30. septembra kada je njihov pinc uleteo u zasedu sa albanskih terorista. Pogibije 2 ugovorca iz Pirota na koti 501 isto u zasedi terorista koji su preminuli na putu za bolnicu.

Tog 28. septembra prišla su mi dva momka iz Beograda, čuli su da sam njihov zemljak i da sam već duže vreme dole. Hteli su da saznaju kakva je situacija i da li se smirila, jer su čuli razne priče o karauli i borbama koja se zahuktavala. Video sam u njima osećaj nelagodnosti i brige, malo sam im ulio nadu da je mirno, da će se navići polako i da ne brinu.

Ta grupa izviđača-diverzanata junske partije došli su krajem septembra nama graničarima u ispomoć, radi izviđačke i svake druge podrške u tim tmurnim vremenima.

Menjajući vojnike po ugovoru iz specijalnih jedinica koje su proveli leto na Košarama otišao sam u zasedu, razmišljajući o njima koji su tek došli i meni gde je mart 1999. bio baš daleko.

Došao je 30. septembar, zaseda je tekla po planu. Bio je sunčan dan sa blagim povetarcem koji je remetio mirnoću šume. Odjednom se u daljini čuje jedna, pa odmah i druga detonacija u pravcu pinc staze koja je vodila ka koti 601 Rasa Košares. Desetar Robert koji je bio bliži mestu događaja i koji je vodio tada patrolu na Rasa Košares, javio nam je motorolom da su se čule detonacije i stravična pucnjava i činilo mu se da su pozivali na predaju na našem jeziku.

Tadašnja patrola koju je vodio Robert je brojala četvoro, petoro ljudi jer je Rasa Košares bila osmatračnica preko dana koja nadgleda karaulu Padež na albanskoj strani i pogranične puteve ka Tropoji i Bajram Curiju. Ista kota će tek kasnije postati zasedno mesto, bitne strateške tačke u događajima koji će uslediti 1999. godine.

Vodnik Šarančić Aleksandar, koji je bio vođa zasede na 502, kada je čuo poruku desetara sa motorole, skoči i reče: "Pola ljudi za mnom, uzmite opremu i naoružanje, a pola neka ostane u zasedi!"

Nas sedmorica kreće: Šarančić, Stojke, Grubić, Draža, Ostoja, Jan (kerovođa Crnog) i Matori...

I sam sam skočio i uzeo borbeni prsluk, stavio dva tromblona i dve bombe i odmah krenuo za njim. Činilo mi se da smo preleteli taj deo, ali kako se ispostavilo stigli smo prekasno. Dok smo se približavali osetio sam miris benzina i baruta. Vodnik Šarančić koji je i sam bio pripadnik specijalnih jedinica, učesnih u ratu u BiH, išao je prvi da bi se brže kretali, odmah iza Jan sa Crnim.

Prizor je bio strašan...

Prišli smo pincu pažljivo i videli pobijene mučki u zasedi mlade vojnike. Kada sam došao do samog pinca, bio je ceo izrešetan. Dvojica vojnika koji su pokušali da izađu na vrata pozadi ostali su upetljani kod izlaza, kao da su se opraštali od ovozemaljskog života. Druga dvojica su bila nedaleko od vozila isto mučki ubijena u terorističkoj zasedi. Opipao sam puls u nadi da makar neko od njih daje znake života... Nisam ni pomišljao da se iza nalazi vozač pinca koji se pravio mrtav dok su teroristi skidali opremu i dragocenosti sa mrtve braće.

Šaran je odmah krenuo malo napred da bi se uverio da slučajno neko od terorista nije u blizini. Obezbedili smo teren oko pinca čekajući pomoć sa karaule. Nismo ni znali da se u vozilu nalazilo osam ljudi. Da je zastavnik Dražić iskočio iz vozila odmah po napadu i da se skrivao od terorista, da je kapetan Loznica ranjen i da se spustio niz padinu gde ga je pronašao Jan sa Crnim, nažalost koji je dao komandu da se krene vozilom bez pratnje uprkos zabrani izlaska vozila na teren.

Pre same zasede bila je rasprava među oficirima oko izlaženja vozila na teren, zbog ranijih zaseda terorista kao i uvećane pretnje terorista na tom rejonu.

Obezbeđujući teren uz graničnu liniju, pomoć je stigla ali je samo mogla da konstatuje petoricu poginulih, tri mlada vojnika i dva ugovorca, ranjenog kapetana Loznicu i zastavnika Dražića koji je prošao nepovređen... Sa nestrpljenjem da što pre završe, nama je naređeno da pretresemo teren, kako bi se pomoć vratila na karaulu. Naišli su na moje negodovanje zbog onog dela ljudi koji je ostao u zasedi na 502 koju smo napustili ostavljajući ih bez pomoći i da mogu biti izloženi, i da grupa ljudi koja je stigla na uviđaj sa karaule može da pretresa teren!

Šaran je smirivao situaciju, pošto smo svi bili nervozni...

Ljudi koji su došli da izvrše uviđaj otišli su, a mi smo krenuli duž granične linije i u pretres terena. Iza jednog debla smo naišli na nemački keks, češke konzerve, čaure od municije i jedinačne kutije od tromblonskih mina. Mora da se naglasi da su u pretklih dan i po primećena dva bela džipa OEBS-a, koji su leti bili na graničnoj liniji sa njihove strane prateći pokrete naših trupa i koji su teroristima pružali logističku i vojnu pomoć koja će kasnije da preraste u zločinačku agresiju NATO pakta.

Radi se o Ramadanijevoj terorističkoj grupi koja je čekala u zasedi nekoliko sati od ranog jutra.

Vratili smo se do zasednog mesta besni, tužni i razočarani jer je zbog jednog čoveka, sujetne prirode, poslat sam pinc bez ikakve pratnje sa velikim rizikom terorističkog napada, sa mladom vojskom koja je tek trebala da upozna teren...

Celu noć su nam teroristi upadali u vezu pod kodnim imenom "Drakula" preteći i šaleći se na račun mrtve braće.

Sledeći dan zaseda koja nam je išla u smenu, naišla je na protivtenkovsku minu koju je kiša sprala, na mestu malo daljem gde su teroristi postavili mučku zasedu. Posle par dana viđena je grupa terorista sa opremom koju su skinuli sa naših ljudi tog 30. septembra..."

Ovo su događaji za koje su tadašnji mediji vrlo malo pisali, grupa vojnika koja je tada poginula dobila je tek jedan mali "ćošak" po novinama. Deca, vojnici su odrađivali ozbiljan posao u rejonu Košare, ali se nigde nije pisalo o povredama državne granice, o aktu terorizma, o napadima na našu regularnu vojsku koja je obavljala dnevne zapovesti kao i svaka na svetu.

(Telegraf.rs)