Sve o borbi na respiratoru! Dr Lađević: Imali smo pacijenta 45 dana na aparatu, oporavio se

Anesteziolog vam je, u stvari, pilot. On je tu da poletite, sletite, i da u toku leta, reši turbulencije. Iako, i te kako važan, jer jedini zna da da anesteziju, intubira, radi sa respiratorima, tačnije održava pacijenta u životu, uvek je u nepravednoj senci iza hirurga, drugih lekara.... Ovako za Telegraf.rs priča prof. dr Nebojša Lađević, direktor Centra za anesteziologiju i reanimatologiju Kliničkog centra Srbije.

U intervjuu za naš portal, prof. dr Lađević kaže da su u prethodnih pola godine anesteziolozi ti koji su podneli izuzetno veliku žrtvu u borbi protiv korona virusa. Ulazili su tamo gde mnogi nisu. U trenutku kada je bio najveći jek drugog pika dešavalo se da jedan anesteziolog brine o 10, 15, pa i 20 pacijenata na respiratoru, a izmerili su i da su u toku jedne smene od 4 sata, pod punom "ratnom"opremom, u skafanderima, po intenzivnoj nezi prelazili 5, 6 kilometara radeći.

Napominje da ovo zatišje ne treba da nas opusti kao pred drugi pik, jer je dovoljno samo jedna zaražena osoba da uđe na skup od 100, 200, 300 ljudi i da dobijemo veoma brzo treći pik. Navodi da su uspešno sa respiratora skinuli 60 odsto pacijenata, među njima i one od 86 godina. Objasnio nam je i da je korist od respiratora velika, ukoliko osoba zna da "barata" mehaničkom ventilacijom, i istakao koliko je bitno da  anesteziologija, reanimatologija i intenzivno lečenje kao grana medicine, postanu ooseban predmet na Medicinskom fakultetu.

• Kakva je trenutno epidemiološka situacija zbog korona virusa?  Imate li trenutno, kako bismo rekli, zatišje pred buru, s obzirom na to da se najavljuje uskoro mogući rast obolelih, ali i eventualni sudar gripa, respiratornih infekcija i korone?

- Možemo reći da je trenutno jedno blago zatišje, koje traje određeni period. Ali, evo, kako kolege epidemiolozi najavljuju, možemo očekivati blagi broj povećanja obolelih. I prethodnih dana smo imali nešto veći broj pregleda u ambulantama, tako da je oprez, zaista, neophodan.

• Izašli smo iz drugog pika, očekujemo treći, šta imate da poručite onim nevernim Tomama koji i posle više od šest meseci, otkako je korona stigla u Srbiju, ne veruju da ona postoji?

Vesti sa naslovne

- Samo neka se okrenu oko sebe i vide da li poznaju nekog od bližnjih, komšija, ko je obolelo od korone. Verovatni će se razuveriti i shvatiti da korona, ipak, postoji. Mislim da u prvom piku Beograd nije bio dosta zahvaćen, pa mnogi nisu verovali da korona postoji. Međutim, u drugom piku, svi mi poznajemo nekog ko je oboleo sa blažom ili težom kliničkom slikom. Korona jeste bolest koja postoji, samo verovatno razmišljamo "neće baš mene", "neće baš sada", i sve tako dok nam se ne dogodi.

• Kada je vama anesteziolozima bilo teže, u prvom piku, kada nismo imali maltene nikakve informacije o koroni, ili u drugom, kada smo imali određena saznanja, ali smo imali dosta obolelih?

- Svaki talas je doneo svoje probleme. Prvi je doneo nešto što je nama nepoznato. Nismo znali, a ni ceo svet nije znao, kakva je klinička slika, koji su pravi tretmani, koja je prava terapija, kako se pristupa bolesnicima. Svetska zdravstvena organizacija (SZO) i mnogi drugi su pružali razna obaveštenja i o prenošenju virusa, i koliko boravi u vazduhu, koja je distanca potrebna da se ne bismo zarazili, koliko dugo vremena treba da budemo sa nekim u kontaktu da bismo se zarazili...  Tada je bilo veoma teško sve i organizovati, preduzeti sve preventivne mere, pa kako ćemo se mi obući i ući u prostoriju gde su zaraženi.

- Mi anesteziolozi smo neposredno uz pacijente. I dan danas smo u Jedinicima intenzivnog lečenja. Kako nama, tako je i ostalim lekarima, koji su pregledali pacijente u ambulantama, bilo teško u prvom trenutku da se odlučimo kako da se ponašamo. To je težina prvog pika. Taj pristup pacijentu, organizacioni deo, osluškivanje raznih terapijskih protokola. Svaka zemlja je imala svoj terapijski protokol. I mi smo napravili svoj, koji je skup naših iskustava i znanja, onoga što smo dobili iz stranih zemalja.

- Drugi pik je, sa druge strane, doneo preterano opterećenje zdravstvenog sistema. Tada smo  znali kako da se organizujemo, imali smo i uređene smene, i terapijske protokole, ali imali smo veoma veliki broj pacijenata. Mislim da su se ljudi mnogo opustili između ta dva pika, skinuli maske, a ja stalno govorim da je maska trenutno naša vakcina. Jedino nas ona, trenutno, štiti od zaražavanja. Mnogo smo se brzo opustili, pa smo vrlo brzo ušli u taj drugi pik, i sa velikim brojem pacijenata. Sada imamo malo pacijenata, ova pauza je potrajala duže nego između prvog i drugog pika. To ne znači da sada našim neodgovornim ponašanjem treba ponovo sami sebe da uvedemo u treći.

• Možemo li ga izbeći?

- Da li je on neizbežan? Mi to ne znamo. Mislim da nam ne ide na ruku što dolazi hladnije vreme, svi ćemo biti u zatvorenom prostoru. Život ide dalje. Ponovo deca moraju u školu, studenti na fakultete, moramo da se vratimo poslu... Ne možemo biti večito izolovani, ali možemo da budemo odgovorni, da se pazimo, da svakog smatramo potencijalno pozitivnim. Ne znamo koliko se ljudi vratilo iz inostranstva sa letovanja, iz rizičnih područja. Dovoljno je samo jedna zaražena osoba da uđe na skup gde je 100, 200, 300 ljudi, i da dobijemo veoma brzo taj treći pik.

- Mišljenja sam da ne možemo izbeći da nemamo povećanje broja obolelih. Ali, možemo da izbegnemo ogroman broj novoobolelih pacijenata ukoliko svi u autobus uđemo sa maskom, u prodavnicu, ukoliko svuda gde su okupljanja imamo maske, ukoliko se ne prave žurke, i nema okupljanja tamo gde se ne sprovode epidemiološke mere. Samo tako možemo da izbegnemo ogroman broj pacijenata.

• Čime vas je korona virus iznenadio? Koliko sada znamo o njemu?

- Ima mnogo nepoznanica. Jedna od najvećih je kako on to u organizmu dovodi do svih ovih promena. To podrazumeva i jednu veliku raznolikost kliničke slike. Zašto jedna osoba prođe sa minimalnim simptomima, ili ih uopšte ne oseti, a druga osoba dođe u tako teško stanje da mora da završi u Jedinici intenzivnog lečenja i na respiratoru? Zašto od dve osobe koje imaju potpuno istu kliničku sliku pre korone, i jedna i druga su obolele od hipertenzije, dijabetičari su, iste starosne grupe, jedna prođe lošije, druga dobro? Nama i dalje nije poznat potpuni mehanizam delovanja korona virusa. Ne samo nama, nego, uopšte, naučnoj javnosti.

- Ali, mi smo kroz kliničku sliku shvatili da postoje određeni laboratorijski markeri, koje možemo da pratimo - da postoje problemi u koagulaciji, pa sve više obraćamo pažnju na kliničku sliku čak i kada ne dokažemo pozitivnost na koronu. Ako vidimo da postoje promene u organizmu, mi tog pacijenta tretiramo na najbolji mogući način kao da je korona pozitivan, kako bismo predupredili razvoj teške kliničke slike.

• Pretpostavljam da su mnogi anesteziolozi sada prvi put obukli skafandere?

- Niko do sada nije ni morao da radi u skafanderima, nijedna specijalost osim onih koji rade u laboratorijama. To je manji broj ljudi, čiji je to svakodnevni posao bio i do sada. Svi ostali medicinski radnici, njih 99 odsto, prvi put su u svom radnom veku sada obukli skafandere, i na taj način se štitili u radu. Izuzimajući, najstarije koji se sećaju variole... Od korone se vrlo brzo mogu zaraziti i pacijenti i lekari.

- Ono što je za nas anesteziloge bilo najteže, jeste što smo morali u  skafanderu da provodimo vreme sa najtežim pacijentima, da im ubodemo centralnu venu, da ih intubiramo, setujemo aparat za mehaničku vantilaciju...  Jedan kolega je merio koliko pređe u toku jedne smene od 4 sata po intenzivnoj nezi. Izmerio je da pređe 5, 6 kilometara radeći u skafanderu. Setimo se da je bilo i izuzetno toplo vreme u drugom piku, a klima nije smela da se uključuje. Radili smo u vrlo teškim uslovima, a što je najgore nastavljamo i dalje. Još ima kovid bolnica u Beogradu u kojima anesteziolozi i ostali lekari rade sa najtežim pacijentima.

• Šta sve radi anesteziolog?

- Malo se zna u javnosti šta sve radi anesteziolog. Izuzetno sam vam zahvalan na ovom intrevjuu da još jednom pokažemo značaj anesteziologije, reanimatologije i intenzivnog lečenja. Anesteziolog je danas jedan lekar, koji se bavi sa jako mnogo delova medicine. Nije to samo rad u operacionoj sali, gde vi uspavate i probudite pacijenta. To je bavljenje sa pacijentom u celosti. Mi se bavimo jednom perioperativnom medicinom. Pripremamo pacijenta za operativno lečenje, sprovodimo ga kroz samu operaciju, kroz operativni zahvat u potpunosti kontrolišemo sve njegove vitalne funkcije dok je u anesteziji, njegovo disanje i rad srca. Držimo njegov život u našim rukama. Moramo da ga probudimo i vratimo iz anestezije. Ono što mnogi zaboravljaju jeste da su anesteziolozi u Srbiji u 99, 99 odsto slučajeva, lekari koji vode Jedinice intenzivnog lečenja. Oni su pored svih pacijenata u postoperativnom periodu da ih izleče, i iz Jedinice intenzivnog lečenja vrate na odeljenja, sa kojih će kasnije biti otpuštena kući.

- Naravno, imamo i  područje reanimacije. Radimo u reanimacionim ambulantama, najvažniji smo tokom reanimacije, oživljavanja pacijenata, ali i u celokupnoj oblasti medicine bola. To je jedna veoma kompleksna grana, tako da, kada me specijalizanti i studenti pitaju šta sve moraju da znaju da bi bili anesteziolozi, kažem im "pa ne morate baš mnogo, osim interne medicine, gerijatrije, pedijatrije, fiziologije, patofiziologihe, farmakologije... Kažu: "Pa, to znači sve?" Nije baš sve, ali od svega sasvim dovoljno da mogu da sagledaju celokupnog čoveka, i da pomognu da on preživi, da se oporavi i vrati svojoj kući.

• Korona pacijenti na respiratorima su, u stvari, bili u rukama anesteziologa, a imamo njihov deficit. Koliko su studenti zainteresovani da specijaliziraju anesteziologiju?

- Pa, sve više. Jer, onaj ko želi da se bavi celokupnom medicinom i u potpunosti da zna da pomogne, i izleči pacijenta, da sagleda sve organske sisteme, on treba da dođe na anesteziologiju. Tu će mu se pružiti šansa da ispuni sve svoje znanje iz svih oblasti medicine. Sa druge strane, anesteziolog je nekako uvek u senci. Ako govorimo o operativnim zahvatima, on je u senci hirurga. Hirurg je taj koji indikuje operaciju, kod kojeg vi dođete na pregled. Posle toga, pacijent, obično, ne zna ni ko je bio anesteziolog ni ko je instrumentarka, anestetičar... Celokupni tim ne poznaje, već će se on posle 10-15 dana vratiti na kontrolu kod svog hirurga. Sa te strane, anesteziologija je u senci hirurgije, ali u svim drugim aspektima je u prednosti.

- Ja anesteziju dosta često poredim kao letenje avionom. Imamo uvod i izvod iz anestezije, po kritičnosti, to su kao uzletanje i sletanje sa avionom. Tokom intervencije je uglavnom miran let, ali može doći do turbulencija, sve te turbulencije rešava anesteziolog. To su poremećaji u disanju,  u radu srca, do bilo kakvog poremećaja da dođe, to će rešiti anesteziolog. I, onda ja najčešće kažem, to je kao kada krenete na neki put avionom, vi znate gde idete, očekujete da se lepo provedete i da sve bude u redu, a siguran sam da se nećete sećati imena pilota aviona koji vas je u stvari prevezao do vase destinacije, a to je bio najkritičniji deo vašeg putovanja. Taj pilot tokom operacije je u stvari bio anesteziolog.

- Međutim, niti mi postojimo da bismo davali samo anesteziju, niti hirurgija može da radi bez anesteziologije. Mi smo zajednički tim, ali onaj ko drži život pacijenta u rukama tokom operacije, jeste, ipak, anesteziolog.

• Koliko su se vaši anesteziolozi šetali po drugim gradovima u Srbiji tokom korone?

- Mi smo i tokom prvog i drugog talas bili raspoređeni na rad u druge kovid bolnice, s obzirom na to da je Klinički centar Srbije najveća ustanova i Centar za anesteziologiju je najveći centar sa najvećim brojem anesteziologa u Srbiji. Normalno je da smo mi najviše pomogli. U drugom piku je svakodnevno 50 anesteziologa išlo van KCS-a da rade. To je otprilike jedna trećina naših specijalista. Od 150 specijalista, 50 je svaki dan radilo u drugim kliničkim centrima -  Bežanijskoj kosi, Zemunu, Zvezdari, u  KBC "Dragiša Mišović", Infektivnoj klinici... Mnogi od nas su bili u stručnim nadzorima, u ekipama za savetovanje, koji su odlazili i u Kragujevac, Niš i u druge gradove.

- Tako da je Centar za anesteziologiju KCS podneo je veliki teret jer su ljudi morali da idu i van kliničkog centra da rade. To je bilo neophodno. Ne može 10, 12 anesteziologa drugih kliničkih centara da odradi i opsluži takav posao na 20, 30 50 respiratora, koji su bili u njihovim centrima. Teret su podneli i oni koji su ostali ovde, morali su da preuzmu dežurstva i da rade hirurške intervencije, tako da je i njihov obim posla bio povećan. Vodili smo računa da najstarije kolege ne izložimo velikom naporu, da rade u skafanderima. Mlađe osobe to, ipak, lakše podnose. U onom prvom piku možemo reći da su išli mlađi ljudi ili srednjih godina, a u ovom drugom, kada je bio veliki pritisak, svi pa i oni u 60-tim godinama su bili u tim rotacijama koje smo pravili.

• Koliko pacijenata je opsluživao jedan anesteziolog iliti koliko respiratora?

- Jedan anesteziolog, uz pomoć anestetičara, nekada i specijalizanta bio je na 10, 15, ponekad i na 20 respiratora. To je van svih normi i protokola, jer je pritisak u jednom trenutku bio izuzetno veliki, i tada je moralo tako. Dobro je da ni u jednom trenutku nismo došli u situaciju da preskočimo tu neku granicu da moramo da primimo pacijenta a da nemamo gde. Aktivirali smo sve svoje kapacitete, a opet na uštrb velikog rada anesteziologa. Jer, anesteziolozi su jedino obučeni da rade sa aparatima za mehaničku ventilaciju, kako se popularno zovu, respiratori, i kada imate jednu kategoriju lekara specijalista koji to znaju da rade, oni ne stižu na sve strane.

• Na osnovu kojih parametara se pacijent stavlja na respirator?

- Osnovni parametar je nedostatak kiseonika u organizmu. Ukoliko pacijent ne može spontanim disanjem da ostvari dovoljnu količinu koncentarciju kiseonika u krvi, mi moramo da mu pomognemo. Započinjemo sa osnovnom potporom kiseonikom preko maske koja se stavi na lice, povećanjem koncentracije kisonika koji je udahnut u vazduhu. Normalno dišemo 21 odsto kiseonika, a mi povećamo postepeno njegovu koncentraciju. Ukoliko nam i to ne pomogne onda moramo pod određenim pritiskom da povećavamo koncentraciju kiseonika, pa pritisak, onda idemo na neinvanzivnu ventilaciju. Međutim, ukoliko je i to nedovoljno, moramo pacijenta da intubiramo. To je, opet, za nas bio kritičan momenat, jer je naša glava najbliže što može pacijentovoj glavi. Znači, morate biti izuzetno pažljivi. I kada ga intubiramo, onda ga stavljamo na mehaničku kontrolisanu ventilaciju.

- Respirator omogućava da se kroz pluća prenese kiseonik u krv, i da mi zadovoljimo tu takozvanu perifernu saturaciju što merimo. Pa, kažemo ako je 98, 99, 100 odsto, u redu je, ali ako pada moramo da primenimo određene mere. To je funkcija respiratora, da nadoknadi kiseonik koji ne postoji u krvotoku, da on donese dodatnu količnu kiseonika i da ostvarimo dobru perifernu saturaciju.

• Kada se pacijent skida sa respiratora? 

- Kada se svi parametri poprave, kada osnovnu bolest izlečimo, ili je dovedemo u stanje da je ona u značajnom poboljšanju, kada su se pluća oporavila i mogu ponovo da preuzmu svoju funkciju i spontano da ostvare perifernu saturaciju... Tada mi postepeno skidamo koncentraciju kiseonika, i menjamo režime ventilacije, i polako ih vraćamo na normalu, sve dok pacijent ne ostane na mašini da praktično diše onaj kiseonik kao kada bi disao sobni vazduh. U tom trenutlu, kada smo mi zadovoljni sa svim parametrima ventilacije, mi odvajamo pacijenta od ventilatora, i posle određenog vremena ga i ekstubiramo, s tim što je neophodno sa njim raditi redovno i fizikalni tretman,  postepeno ga podizati iz kreveta. Najgore kod korone je što to nije jedna jednostavna infekcija pluća. Ona zahvata mnoge organe. Lečenje od kovida je dugotrajno i zbog toga i dolazi do zagušenja zdravstvenog sistema u celom svetu. Da je to nešto što traje 5, 7 dana i obrt pacijenata u intenzivnoj nezi bi bio brži. Ali, mi imamo pacijente 20 dana na respiratoru, pa i mnogo više.

• Koliko je najduže provedeno vreme na respiratoru?  

- Imali smo u KCS pacijente koji su bili i po 45 dana, koji su se uspešno oporavili. Njihov opravak je nastavljen i dalje, i on može da traje dva, tri meseca. Jer, mogu da ostanu sekvele, posledice na plućima, na srcu...

• Od čega zavisi da li će biti posledica na plućima, od toga da li je pacijent imao zdravstvene probleme ranije ili samo od korona virusa?

- Imamo pacijente koji nisu imali nikakve zdravstvene probleme ranije ali su im ostale fibroze na plućima, tako da nije zavisno od prethodne bolesti. Naravno, ukoliko postoji neka bolest na koju se nadomesti korona virusa, svakako da su posledice teže.

• Koliko je istina da respirator ostavlja posledice?

- Respirator pomaže, definitivno. Bez njega takav pacijent ne bi preživeo niti bi imao šansu da preživi. Jedino može da ostavi neku posledicu ukoliko se sa mehaničkim ventilatorom nestručno barata, ali to je kao i sa svakim drugim uređajem. Ako lepo vozite kola biće sve u redu, ali ukoliko ne znate, možete da napravite džumbus. Tako je i sa respiratorom. Ukoliko ga pravilno koristite, i ukoliko znate kako da setujete parametre ventilacije, on može samo da pomogne pacijentu da preživi.

• A koliko je tačno da 50 odsto onih koji stignu do respiratora, nemaju šansu da prežive?

- To mora da se gleda sa druge strane. Ko su ti ljudi koji dospeju na respirator? To su oni  pacijenti sa najtežom kliničkom slikom, i oni koji bi, da nisu postavljeni na mehaničku ventilaciju, umrli vrlo brzo. Zbog toga je velika smrtnost na respiratoru. Što znači, da nema respiratora, 100 odsto njih bi umrlo, ali pošto su na respiratoru, ipak 50 odsto preživi. Različiti su podaci, ali mislim da smo mi oko 60 odsto pacijenata skinuli sa respiratora. Egzaktan podatak će svakako biti posle jedne velike restrospektivne analize. Ono što imamo trenutno jeste da su svi oni pacijenti, koji nisu došli u izuzetno teškom stanju, skinuti sa respiratora. Sa druge strane, imamo 4o odsto smrtnost na respiratoru zbog svih onih koji se nisu na vreme javili u bolnicu. Zbog progresije bolesti došlo do je pogoršanja, pa su morali biti stavljeni na mehaničku ventilaciju.

• Često smo mogli da čujemo, mlad, zdrav, srednja klinička slika, danas primljen u bolnicu, za dva dana stavljen na respiartor.

- Nikad nismo videli progresiju bolesti da je danas neko ispoljio simptome a da je prekosutra umro. Videli smo da je neko dobio simptome ali da se 5, 7, 10 dana lečio kod kuće, sam, mislio biće bolje, došao nekog 10. dana u bolnicu, i naravno da mu se nakon dva dana pogoršalo stanje... Ali, to nije drugi dan, već 12. dan bolesti. Kod takvih ljudi smo zaista brzo viđali pogoršanje bolesti. Zaista nismo imali da neko danas dobije temperaturu, prekosutra je na respiratoru  a dan kasnije premine. Anamnestički kada gledate, kada je neko tako bolestan, on je nosio infekciju danima i javio se lekarima tek kada mu je bilo jako teško.

• Koliko je godina imao najmlađi a koliko nastariji pacijent koji se skinut sa respiaratora?

- Bilo je pacijenata 1996. i 2000. godište. Imali smo i najstarije, koji su se oporavili a imali  86 godina. Više je muškaraca bilo, nego žena. Kada smo na početku krenuli da radimo u Jedinici intenzivnog lečenja na Infektivnoj klinici, prvih nedelju dana cela intenzivna nega su bili sve muškarci. Posle toga se postepeno izjednačavo procenat, ali definitivno je u celokupnom zbiru bilo više obolelih muškaraca nego žena.

• Zabeležena je enormna potrošnja kiseonika, koliko, i da li ste imali problema sa snabdevanjem?

- Na sreću, nismo imali problem sa snabdevanjem. A, imali smo neverovatnu potrošnju kiseonika. Ono što Infektivna klinika troši za godinu dana, trošila je za 15 dana. U lečenju ovih pacijenata, pokazali su se jako dobro i takozvani haj flou aparati. To su aparati, koji pre intubacije, omogućavaju sa određenim kanilama, koje se postavljaju u nos, dotok kiseonika pod povećanim protokom. Ako imamo protok kiseonika 70, 80 procenata, a bude 60, 70 litara u minuti, to znači da se u minutu, za 10 pacijenata potroši 600 litara kiseonika.

• Koliko se vaših ljudi zarazilo korona virusom?

- Imali smo zaražene, na svu sreću, sve je to dobro prošlo. Petoro, šestoro je imalo izraženiju kliničku sliku, i isto toliko onih koji su bili pozitivni na antitela, ali bez kliničke slike. Neki su se, pretpostavljamo, zarazili radeći, a neki van posla.

• Koji je za vas bio najteži momenat za ovih šest meseci?

-  Bilo ih je dosta. Mislim da je meni bilo najteže da rasporedim anesteziologe, ko, gde i kad mora da ide. Uvek se pitate da li ste mogli bolji raspored da napravite. Oni koji gledaju sa strane ne shvataju da tu postoji hiljadu faktora koji na to utiču. Morate uzeti u obziri godine, zdravstveno stanje, porodične statuse... Imamo i mnogo žena koje su samohrane majke, sa malom decom... Mnogi koji su radili nisu se vraćali kući, spavali su u hotelima koji su bili obezbeđeni. Pokušaj da  napravite jednu univerzalnu pravdu koja je nekad nedostižna, to je za mene bilo najteže. Uvek kažem, pa lakše je da odradim jednu smenu i da završim za taj dan. Naravno da je svakom svoj deo posla bio najteži, oni koji su bili u crvenim zonama, njima je to bilo najteže.

- Ali, moram da vam kažem da su anesteziolozi podneli izuzetno veliku žrtvu u svemu ovome, i voleo bih da to ostane zapisano, koliko i da se anesteziji posveti više pažnje, nego što joj se posvećivalo do sada. Oni su dobrovoljno išli u kovid bolnice. Niko nikada nije rekao da neće da ide, a oni su bili na onim mestima gde mnogi drugi nisu želeli da uđu. Mislim da anesteziologija, reanimatologija i intenzivno lečenje, kao grana medicine, zaslužuju da budu i poseban predmet na Medicinskom fakultetu.

• Ima li šanse da postane poseban predmet, i zašto je to važno?

- To sve zavisi od organizacije našeg fakulteta. Inicijativa postoji, i mislim da je to dobro. Moramo da obučimo mnogo više lekara bazično, kako bi oni na kraju završenog Medicinskog fakulteta bili sposobni i za reanimaciju i za vođenje ovakvih pacijenata. Da ih obučimo za sve ove veštine koje mnoge druge specijalnosti nemaju i posle 10, 15 godina rada jer nisu u opisu njihovog posla. Da naučimo da svaki lekar zna da uradi reanimaciju, intubaciju, osnovnu mehaničku ventilaciju...  Imamo 1.000 anesteziologa u Srbiji, i oni ne mogu da pokriju sve potrebe.

• Koliko bi trebalo da imamo anesteziologa?

- Za rad u operacionim salama, nas, relativno, ima dovoljno... Ali, s obzirom na to da mi pokrivamo i Jedinice intenzivnog lečenja, trebalo mi nam bar 20 odsto više za normalan rad u mirnom stanju. Ovako jedna iznimna situacija, zahteva više. Srećom, i mladi lekari su videli koliko je to izazovan posao, i žele to da rade. Ono što je Ministarstvo zdravlja dobro uradilo, jeste da su svi oni koji su bili kod nas i volontirali, svi su dobili posao. Nadam se da će oni ostati kod nas, nastaviti svoj razvoj u anesteziologiji, jer su se pokazali kao izuzetno dobri mladi ljudi, koji su požrtvovano radili svakog dana. Maltene su bez pauze radili.

- Volim da kažem da najviše šanse imate da preživite u kritičnoj situaciji kada ste u društvu antesteziologa. To je moto našeg Udruženja anesteziolog i intenzivista Srbije. Celo naše Udruženje je  pokazalo veliku odgovornost. Doneli smo vrlo brzo, na samom startu, i naše protokole za lečenje, za intubaciju, za sve metode koje mi koristimo u anesteziologiji. Objavili smo to, i svima su bili dostupni. Bili smo i deo tima koji je radio terapijski protokol za kovid 19. Pored opštih preporuka za pacijente koji se nalaze na odeljenjima, uvršteni su i svi protokoli za lečenje pacijenata i za sve procedure koje anesteziolozi koriste u jedinicima intenzivne nege.

(Telegraf.rs)