Srpski grad nekad bio moćniji od Londona: Sad u njegovim šumama Albanci zidaju da bi zgrtali pare

Srpska duhovna i kulturna baština na Kosovu i Metohiji, poslednjih dana, ponovo se našla na udaru onih kojima ne pripada, a sve u cilju prisvajanja, usled neimanja sopstvene istorije i identiteta.

Jedan od najtužnijih takvih primera je srednjovekovno utvrđenje Novo Brdo, na preko 1.100 metara nadmorske visine, kao i Saborni hram Svetog Nikole u njegovoj neposrednoj blizini, koje Albanci svojataju, uz stalne tvrdnje da su njihovi. Novo Brdo je u srednjem veku bilo pravi kosmopolitski grad, sa oko 40.000 stanovnika, četiri puta veći od tadašnjeg Londona. Iz novobrdskih rudnika proizilazila je ekonomska, a samim tim i svaka druga moć Nemanjićke Srbije.

Kao simbol bogatstva i moći, Novo Brdo je bilo ucrtano na mapi sveta, zvali su ga majkom svih gradova, kako su govorili „Grad srebrni, u istinu i zlatni“, zbog rudnika srebra, koje je u sebi imalo primese zlata, ili tzv. glamsko srebro. Moć i slava su minuli tokom vekova, usled pljački, ratova i rušenja od strane svih onih koji su kidisali na ovaj kraj.

Danas, Srbi u novobrdskom kraju žive dosta teško, dok su po okolnim šumama, livadima i proplancima, poslednjih godina bogati albanski gasterbajteri, ali i oni lokalni, prema priči upućenih, sagradili oko 800 vikendica, restorana i hotela. I biće toga još, jer su u pripremi nova gradilišta.

Iz kog god pravca da stižete, tvrđava, zadužbina kraljha Milutina s početka 14. veka, dominira čitavim krajem. UNESCO ju je poslednjih godina obanavljao, malo dozidao, te se sada mogu nazreti obrisi onoga kako je izgledala nekad. Rana jesen, na livade i trnjake podno tvrđave prosula je zrele kupine , šipurke i šljive. Trava je još uvek zelena, a sunce ne peče i ne prži, već blago miluje, tek retke posetioce, ovog srednjovekovnog zdanja.

Stojanka Stojković (76) iz okoline Gnjilana, sa jakom verom u Boga i radošću u srcu, grabi uz brdo. Nisu joj prepreka ni stene, bedemi i uvale, ispod tvrđave, koje ni mnogo mlađi ne bi lako osvojili.

Kamenje i prašina ispod njenih nogu, kotrljaju se, ali ona je odlučna da stigne na sveto mesto, baš tu gde su srpski vladari svetorodne loze Nemanjića i Lazarevića, hodali, vodili moćno srpsko carstvo i odolevali napadima neprijatelja.

- Nisu bitne godine, već vera i svest o tome ko si, šta si, kom narodu pripadaš, gde su ti koreni, da si na svojoj zemlji, koju su ti preci ostavili. Imala sam želju da dođem ovde i evo me. Ovo je sveto mesto, odakle se vidi čitavo Kosovo. Pogled je prelep, dole su putevi, šume, njive, livade, reke, a tamo u daljini planine. Kad je na Novom Brdu, čovek može da dodirne nebo, takav se utisak stiče, toliko je visoko, da je i ono na dohvat ruke - kaže Stojanka.

Kada priča o nebu na dohvat ruke, baka Stojanka ustvari priča o Carstvu nebeskom i njegovoj večnosti, misleći i na prolaznost svega ovozemaljskog, što se na primeru istorije Novog Brda možda najbolje i vidi. Dok priča, bere lekovito bilje koje je izniklo iz kamena i prašine. Kida hajdučku travu, kantarion i druge travke. Objašnjava da su biljke koje su ubrane na svetom mestu, posebno lekovite. Centralni deo tvrđave je zaključan. Tu se nalazila mala crkva za dvorske potrebe. Sada se tamo ne može ući. Na čitavoj tvrđavi se izvode neki radovi, jer na to ukazuju ostaci skela, smeća i opreme radnika, ali njih u blizini nigde nema.

Trojica Albanaca od oko četrdesetak godina stižu do ispod prvih bedema tvrđave. Uredno se javljaju. Primetno je po govoru da dvojica nisu sa Kosova, a da treći odlično govori srpski. Jedan, dva selfija ka tvrđavi i s pogledom na kosovska brda, doline i polja. Okreću nazad. Stiče se utisak da ih Milutinovo utvrđenje ne privlači mnogo.

- Zdravo bili - otpozdravlja im baka Stojanka.

Još ljubaznije otpozdravljaju uz pitanje kako je, kako je uspela da dođe. Stojanka im odgovara kako je stigla, uz želje da budu dobro.

- Bitno je da budeš čovek, uvek, a drugi kako hoće. Ima ljudi i neljudi svuda, sve drugo je nebitno.

Ne može se preko Boga, ne može se na tuđe, trenutno to može da zavara i da stvori utisak kako može, ali to je samo privid.

- Tuđe svetinje se ne diraju, čije god da su, koja god vera da je ili narod - ukazuje baka Stojanka.

Jesenje sunce izmamilo je guštere iz kamenja na tvrđavi, te uznemireni pridošlicama vraćaju se u svoja skrovišta.

Vetrovi na Novom Brdu su jaki, te pojačavaju utisak da od sreće i lepote pogleda na Kosovo, može da se poleti. Na vrhu tvrđave vijori se zastava tzv. države Kosovo. Vetrovi su je pocepali na pola, baš kao što samozvani političari geometri dele Kosovo i Metohiju u dnevnopolitičkim igrama.

Stiče se utisak da nikog od međunarodnih ili lokalnih institucija na KiM nešto posebno nije briga za tvrđavu i njenu okolinu, sem što im služi za dnevno politička potkusurivanja.

U njenoj neposrednoj blizini nalaze se tursko groblje i džamija, koji su u sličnom stanju kao i tvrđava. Groblje je uraslo u travu, kao i dvorište džamije, čiji je minaret prepolovljen. Preko puta njih su kafići koje drže Albanci. Nekada je tu bilo srpskih i turskih kuća, ali većina sada pripada Albancima. Odmah iza džamije su ostaci Sabornog hrama Svetog Nikole, takođe iz srednjeg veka.

Prostrano podgrađe bilo je nekada u vreme najveće moći Novog Brda u 15. veku, te su sada ti predeli na meti kopača i tragača za zlatom i srebrom, koje se onda vadilo u ovdašnjim rudnicima. Mnoge livade, međe, pa čak i crkve i crkvišta, su prekopani i vidljivi su tragovi onih koji su tražili sakriveno blago.

Sa istočne strane srednjovekovnog utvrđenja nalazi se brdo Grozničavac sa kog će sultan Mehmed Fatih 1455. godine bombardovati tvrđavu, kada će grad konačno pasti pod naletima Turaka. Četiri godine kasnije, pašće i Smederevo, što će biti događaj koji će označiti i konačno porobljavanje srednjovekovne srpske države.

Jugoistočno od tvrđave, na 15 kilometara, su ostaci srednjovekovnog Prilepca, gde je rođen knez Lazar. To je bio grad koji je formiran da bi čuvao prilaz Novom Brdu, kao i još dva utvrđenja.

I danas u podnožju Novog Brda postoji selo koje se zove Straža, gde je takođe bila postavljena vojska koja je čuvala prilaze gradu.

Utisnu se Kosovo i Metohija u čovekovu dušu i pogled. Snaga vere i korena svega što je srpskog, ovde je mnogo jaka, jer to je Srbinov DNK. Kao što tvrđava i crkve ovde prkose vetru i vremenu, tako i srpski narod, naročito poslednjih godina, ovde odoleva, šiban sa svih strana.

Pogled sa Novog Brda seže kilometrima i kilometrima daleko, na sve strane, a kada se uspravi ka nebu, vidi se ono što je suština Kosovskog zaveta, a to je život večni i Carstvo nebesko. Ostane to u pogledu i duši, da hrabri, podseća i opominje, kada se krene kući, gde god Srbi živeli.

(Slađana Tasić)