Sve o Vuku Bojoviću, umetniku koji je oživeo zoo vrt: Imao dva sina, jedan je ubijen, drugi robija

Na današnji dan pre šest godina umro je dugogodišnji direktor beogradskog Zoološkog vrta Vuk Bojović. Podsećanjem na njegov život oglasio se Zoran Rajić, autor kanala i grupe koji prikazuju istorijat Zoološkog vrta grada Beograda i trenutne zanimljivosti o njemu, koji je ovde zaposlen od 1989, podsetivši na 74 godine dug život znamenitog građanina Beograda.

- Vukosav Vuk Bojović, dugogodišnji direktor beogradskog Zoološkog vrta, preminuo je 17. 09. 2014. u 74. godini. Na čelu beogradskog zoološkog vrta bio je 28 godina.

Vuk Bojović bio je po profesiji magistar vajarstva. Kao samostalni umetnik izvajao je, između ostalog, tridesetak spomenika-poprsja istaknutih javnih ličnosti, koji su bili postavljeni širom bivše, velike Jugoslavije.

U periodu 1982–1986. bio je direktor Više trgovačke škole u Beogradu. Od 1986. godine pa do kraja života bio je direktor Beogradskog zoološkog vrta.

Autor je velikog broja novinskih članaka o životinjama i njihovim navikama.

Objavio je knjige: Priče iz zoo-vrta (1995), Priče iz zoo-vrta 1 (2005), Priče iz zoo-vrta 2 (2007) i Beogradski zoološki vrt (2010). Koautor je knjige Kroz Beogradski zoološki vrt (2005. i 2011. drugo dopunjeno izdanje).

Iz istraživačkih pobuda putovao je u različite delove sveta – centralnu Aziju, daleki sever, daleki istok (Kazahstan, Kirgizija, Čukotka, Kamčatka, Sibir, Habarovsk, Komsomolsk na Amuru, Mandžurija…) i centralne i južne delove Afrike.

Učestvovao je u brojnim radio i televizijskim emisijama i dao obilje izjava za domaće i inostrane medije. Bio je voditelj noćnog programa Radija „S“ (1995–1996). Bio je autor i voditelj emisija Art televizije: Art zoologija (1996–1999, 164 emisije) i Art boemija (od 1999. godine, više od 700 emisija).

Bio je dugogodišnji predsednik Ekološke stranke Zeleni.

Od 1992. do 1999. godine je bio potpredsednik Džudo saveza Jugoslavije, a i dugogodišnji predsednik Univerzitetskog džudo kluba „Student“ i osnivač Veteranske džudo asocijacije Srbije.

Pod njegovim rukovodstvom Zoološki vrt grada Beograda dobio je veliki broj priznanja, od kojih je najznačajnije Grand Superbrend Srbije (2007).

Bio je postavljen za direktora Beogradskog zoološkog vrta 1. 5. 1986. godine. Zatekao je ovu ustanovu u prilično lošem stanju. Životinjski fond je bio više nego oskudan, svega šezdesetak životinja, računajući tu i ptice. Objekti i kavezi su bili dotrajali, oronuli i neuslovni. Zapuštene staze i zelene površine zarasle u korov zlokobno su slutile kraj.

Okruživši se nevelikom grupom istomišljenika, novi direktor se dao u potragu za saradnicima, ali i donatorima, bez kojih bi ionako težak poduhvat unapred bio osuđen na propast. Ambiciozan, kreativan, pun ideja, odmah je krenuo sa realizacijom svojih zamisli.

To je probudilo i pažnju medija, pa samim tim i javnosti. Prvo što je morao da uradi je bilo „zavrtanje slavine“. Novcem od prodatih ulaznica se počelo racionalno raspolagati. Pošto u Vrtu nije postojao nijedan pravilnik, moralo se poraditi i na tome. Utvrđena je sistematizacija radnih mesta, donesen je pravilnik o ličnim dohocima, a zatim i o disciplinskoj i materijalnoj odgovornosti. Na osnovu tih pravilnika direktor Bojović je uspeo da se oslobodi neradnika i primi nove, mlade ljude, da podeli zaduženja i malo-pomalo pokrene stanje u Vrtu sa mrtve tačke.

Od izgradnje, najpre je osposobljen razrušeni bazen za plovuše. Napravljeno je nekoliko novih kaveza i skladište za seno. Adaptirana je i hladnjača. Zatim je restaurisano oko 150 metara Tvrđave i renoviran je prostor za smeštaj medveda. U Vrtu je svaki objekat prosto vapio za obnovom, ali zgrada za majmune i ulazna kapija najviše su bole oči. Dilemu je definitivno razrešio čuveni šimpanza Sami, koji je svojim spektakularnim bekstvom učino mnogo za promovisanje Vrta i direktoru olakšao da isposluje nešto novca za početak gradnje nove kuće za majmune. Zatim su usledili radovi na izgradnji kuća za slonove, za žirafe… Razvedena je struja po celom Vrtu, postavljena je rasveta, staze su asfaltirane. Uveden je toplovod, napravljen novi vodovod i deo nove kanalizacije. Uporedo sa građevinskim radovima činilo se sve da se sačuva biljni svet i poboljša zelenilo u Vrtu.

Kada je počeo rat i kada su uvedene sankcije u zemlji je zavladala hiperinflacija. Novac je bio potpuno obezvređen. Bile su to i za Vrt izuzetno teške godine. Cena ulaznice izražavala se u bilionima. Tada je direktor doneo odluku da se ulaz može platiti i ciglama, benzinom, hranom za životinje…

Uprkos kriznim godinama i velikim problemima, Vrt je uspeo da opstane. Upornost i naporan rad su davali rezultate. Beogradski zoološki vrt je postao jedan od najlepše uređenih delova Beograda, prava oaza lepote u sred velegrada - napisao Zoran Rajić u Fejsbuk grupi Zoološko društvo Srbije / Prijatelji Beo Zoo Vrt-a.

Teška porodična priča

Iz dva braka Vuk je dobio četvoro dece. Iz prvog braka sa Anđelkom Bojović otac je Luke Bojovića, ubijenog Nikole i Marije. A u drugom braku, sa novinarkom Vesnom Radović, ima ćerku Mašu.

Mlađi sin Vuka Bojovića ubijen je u atentatu 28. aprila 2013. godine, nešto više od godinu dana ranije pre očeve smrti. U to vreme mlađi Nikola starao se o bolesnom ocu Vuku i krenuo je u prodavnicu, a na putu do tamo čekali su ga napadači. Odlukom Apelacionog suda u Beogradu, početkom ove godine, Miloš Delibašić pravosnažno je osuđen na 30 godina zatvora kao organizator kriminalne grupe čiji su pripadnici ubili rođenog brata Luke Bojovića. Miloš Delibašić je inače rođak porodice Šaranović, a članovi njegove grupe osuđeni su na zatvorske kazne od 17 do 35 godina. Saša Cvetanović je osuđen na 35 godina zatvora kao direktni izvršilac ubistva Bojovića, a Ratko Koljenšić na 30 godina zatvora.

Lukino ime se i ovih dana spominjalo u medijima. Strahinja Stojanović (30) ubijen je podmetnutim eksplozivom pod auto. Nakon te vesti, oživeli su navodi da je upravo Stojanović povezan sa ranijim ubistvom advokata Dragoslava Miše Ognjanovića, koji je pravno zastupao Luku Bojovića.

(Telegraf.rs)