Ispovest dr Jankovića: Najteži trenutak u životu lekara je kad mu roditelj umre na mestu gde radi

- Nadao sam se... Petog, šestog dana neke analize su ukazivale da bi možda moglo da krene odvajanje od respiratora, moje kolege su pokušale, ali nije mogao sam da diše. Onda je otac dobio i sekundarnu infekciju, onda su otkazali i bubrezi i posle 11 dana na mehaničkoj ventilaciji on je, nažalost, preminuo. To je verovatno najteži trenutak u životu bilo kog lekara - da mu roditelj umre na mestu gde on radi - kaže prof. dr Radmilo Janković, direktor Klinike za anesteziju i intenzivnu terapiju Kliničkog centra u Nišu.

Ovaj priznati stručnjak iz Niša, koji je od početka epidemije u prvim redovima borbe protiv kovida 19, jedan je od medicinara koji su imali tu nesreću da izgube člana porodice usled infekcije korona virusom, i to upravo na klinici kojom rukovodi, piše Blic.

Drama je bila utoliko veća jer je i Jankovićev rođeni brat prethodno bio na lečenju od korone u KC Niš zbog teške kliničke slike, ali je, uz pomoć stručnjaka ove medicinske ustanove, svojih mlađih godina i boljeg zdravstvenog stanja, uspeo da se izbori sa opakim virusom.

A sudbina je tako udesila slučaj da je sanitet, kojim je Radmilov otac Jovan Janković dovezen na lečenje iz leskovačke bolnice, odvezao kući njegovog rođenog brata koji se izborio sa teškom bolešću...

- U prvom talasu roditelji su se zaštitili. Zvao sam ih svakog dana i pričao: "Nemojte slučajno da izlazite negde, sedite kod kuće", nemojte da izlaze moji bratančići koji su bili kod njih kući. Onda je došla relaksacija mera i u vreme kada je sve već bilo mirno mi smo počeli da se viđamo porodično. Prethodno nisam video roditelje od početka epidemije.

Čak kada smo prof. dr Branislav Tiodorović i ja jednom prilikom bili u Leskovcu da im pomognemo da naprave kovid bolnicu, nisam svratio kući u posetu. Pozvao sam ih samo da izađu na terasu da se vidimo. Posle se situacija naizgled smirivala i bio sam čak i kući kod njih na porodičnom ručku - počinje priču prof. dr Janković.

No, dva, tri dana nakon toga javio mu se brat, rekavši da ima simptome korone i da bi trebalo da se testira.

- Test je pokazao da je kovid pozitivan. Nakon toga nije odlazio kod roditelja u Leskovac. Narednih dana je imao dramatičnu temperaturu i kliničku sliku. Bio je kod svoje kuće ali smo bili na vezi svakog dana. Merio je saturaciju, pravio je učestale snimke pluća u leskovačkoj bolnici. Situacija se iskomplikovala pa je primljen u KC Niš.

Bio sam prilično zabrinut za njega. Još nije bilo nikakvih naznaka da su se roditelji, za koje sam se najviše bojao, zarazili ili da imaju neke simptome. Moj otac Jovan je ležao na intenzivnoj nezi u januaru, imao je obostrano zapaljenje pluća, verovatno izazvano virusom gripa. U konac je ostao živ. Prilično sam bio zabrinut za njega jer je i dijabetičar - poverava se prof. dr Janković koji od početka epidemije rukovodi i niškim kovid bolnicama.

Vraćao se iz Beograda sa službenog puta, kada ga je pozvala majka i saopštila mu da ocu nije dobro, da je konfuzan i da ima temperaturu.

- Rekla je: "ne kašlje, ali jedva se drži na nogama". Snimak pluća pokazao je obostranu upalu pluća. Ostao je u Leskovcu još par dana, ali je skener ukazivao na ozbiljnu upalu pluća. Parcijalni pritisak kiseonika je padao u gasnim analizama i njihov predlog, a i moj, bio je da dođe u intenzivnu negu kod nas u KC Niš. To je jako specifičan trenutak kada znate koje su sve opcije moguće i koliko ljudi je pre toga sa takvim komorbiditetima umrlo kod nas.

Bila je nedelja. Istim sanitetskim vozilom, koje je dovezlo mog oca, vratio se za Leskovac i moj brat koji je završio lečenje u KC Niš - seća se prof. dr Janković.

Otac je bio još nekoliko dana na visokom protoku kiseonika, a onda su nastupili teški trenuci...

- Trudio sam se da se isključim iz direktnog učestvovanja u lečenju, prvo jer to ni etički nije dozvoljeno, a i da ne bih pravio dodatan pritisak svojim ljudima i da bi oni hladne glave mogli da razmišljaju o terapiji. Bio je u intenzivnoj nezi i nažalost, njegovo opšte stanje i gasna razmena su se pogoršavali.

Kada je trebalo doneti odluku da se intubira i stavi na mehaničku ventilaciju, ja sam razgovarao sa njim i video da je situacija zaista takva. Uzeo sam telefon, pozvao majku, brata i unuke da se čuju sa njim, sluteći da je možda poslednji put. Dežurna ekipa ga je intubirala i stavila na meghaničku ventilaciju, bio je nekoliko dana relativno stabilan - veli prof. dr Janković.

Posle pet, šest dana analize su ukazivale da bi možda moglo da krene odvajanje od respiratora, ali pokušaji nisu bili uspešni. Onda je dobio i sekudarnu infekciju, otkazali su i bubrezi i 11. dana posle mehaničke ventilacije on je preminuo.

- Bilo mi je žao i mojih ljudi koji su dali maksimum, jer ih je to verovatno dodatno u čitavoj priči poremetilo. Desilo se da se u istom vremenskom periodu zarazio i naš glavni tehničar Saša Seferović koji je bio najomiljeniji lik na našohj klinici. Mnogi su prve korake na anesteziji - punkciju vena, uzimanje gasnih analiza, sve o aparatima za anesteziju - učili od njega.

On je ležao tik pored mog oca. Nakon dva, tri dana lekari sa naše klinike su izgubili bitku i za njegov život. To je bilo poprilično deprimirajuće. Meni je trebalo par dana da se ja lično vratim i u ritam rada i organizacije, ali sam nekako osećao da su oni to doživeli nekako kao da su me izneverili.

Trudio sam se da im, razgovarajući nekim porukama kroz viber grupu ukažem da su dali sve od sebe, da život ide dalje, da moraju da dignu glavu i da će još puno pacijenata doći - seća se prof. dr Janković.

To se i desilo. Najveći broj pacijenata u KC Niš je tek pristizao...

- Mi smo se okupili, grupisali, reorganizovali, krenuli u bitku za neke druge živote. I kao da je bila neka prekretnica - posle toga smo na desetine života spasili baš u jedinici intenzivne nege u novoj zgradi, gde smo imali 300 pacijenata koje smo primili, ističe prof. dr Janković.

(Telegraf.rs)