Vladimira (18) je udario kamionet, proveo je 16 dana u komi: "Učio sam ponovo da hodam i dišem"

Foto: Telegraf

I dalje me prate slike užasa. Krenuo sam tog jutra u školu i poslednje čega se sećam bilo je kako kamionet naleće na mene. Osetio sam snažan udarac i onda prekid filma. Probudio sam se u bolnici 16 dana posle nesreće. Prvo što sam jedva uspeo da izgovorim kada sam izašao iz kome bilo je: "Tata, vodi me kući."

Preporučujemo

Ovim rečima počinje ispovest za Blic Vladimir Miletić (18) iz Bobovišta kod Aleksinca koji je zadobio povrede opasne po život 2018. godine kada ga je nedaleko od kuće kamionetom pokosio vozač Dejan K., koji je potom pobegao sa mesta nesreće.

Vladimir je u komi proveo 16 dana, a kada se probudio, posle više od dve nedelje na respiratoru, morao je ponovo da nauči da hoda.

I kada je mislio da je najgore prošlo, javio se novi problem - umalo se nije ugušio zbog suženja u grlu koje se javilo kao posledica duge intubacije.

Čuo sam glasove kako me dozivaju

Posle dve godine uspeo je da se oporavi i kaže da bi najradije zaboravio sve što se desilo.

- Dok sam bio u komi, kao kroz maglu pamtim da sam čuo glasove kako me dozivaju. Kada sam se probudio, bio sam zbunjen, nisam znao gde se nalazim ni šta se desilo. Iz Niša, posle pet dana, prebacili su me u Aleksinac. Bio sam toliko slab, da nisam mogao da ustanem iz kreveta. Strahovao sam da li ću moći opet da hodam. Korak po korak, sa fizioterapeutom i ocem, ponovo sam učio da hodam. Ali, onda su se javili problemi sa disanjem zbog duge intubacije. Nisam mogao da dišem, kao da mi je nešto stezalo grlo! Umalo se nisam ugušio. Hitno su me transportovali za Niš i ugradili mi kanilu kako bih mogao da dišem. Ali, zbog toga nisam mogao da pričam. Bojao sam se da li ću opet ikada da progovorim - seća se Vladimir teških trenutaka oporavka.

Vladimir je 16 dana bio u komi, Foto: Facebook/Vladimir Miletic

Kanilu u grlu je nosio puna četiri meseca, nakon nje je morao i da uči da diše. Operisan je u  KC Vojvodine, a posle nedelju dana, opet je mogao da govori.

- Bilo je teško izdržati sve to. Strahovao sam da li ću opet moći da pričam. U Novom Sadu sam bio 20 dana, jedva sam dočekao taj 25. mart prošle godine da izađem iz bolnice. Posle svega, oporavio sam se fizički, nemam neke velike smetnje. Ali, nema više one snage kao što je nekada bila, nije isto - kaže Vladimir.

Ne može da radi u struci

Završio je srednju školu i stekao zvanje automehaničara, ali ne radi u struci, već pomaže ocu u obavljanju poljoprivrednih poslova. Vladimir je u srednjoj školi polagao i za vozačku dozvolu B-kategorije. Ali, ostao je uskraćen za praksu, zbog čega sada ne može da radi u struci.

- Kada je trebalo da ima praksu u školi, on je bio u bolnici. Oni su imali tri dana na praksi, a dva dana u školi. Tu je izgubio dosta. Džabe što znaš dobro teoriju ako praksu nemaš. Ispustio je praksu, nažalost. Hteo je da se bavi tim poslom i značilo bi mu mnogo da dobije praksu. Pošto nema posla, radimo zajedno poljoprivredu, pomaže mi u svemu. Kako je bilo, sada je mnogo dobro - poverava se Miroslav.

Sami, bez mame Danke

I njegov otac Miroslav Miletić, koji ga od četvrte godine, posle smrti supruge Danke, podiže sam, sa teškom mukom priča o minulim događajima. Kaže da je najbitnije da se Vladimir oporavio.

- Vladimir se dosta oporavio, ove dve godine su bile najteže u našim životima. To je van pameti šta je sve preživeo. Dobro je prošlo sve, ali su muke bile velike, prvo njegove, pa moje. Ne ponovila se nikome ovakva situacija. Teško mi je da pričam o tome šta je sve propatio. Veliki je borac, alal mu vera - iskren je otac.

(Telegraf.rs)