Od guje u podrumu, do PCR testa i DNK forenzike: Šta sve rešavaju stručnjaci Biološkog fakulteta

U vremenu kada realnost postaje virtuelna, interesovanje za svet oko nas podrazumeva i medijum kroz koji ćemo ga posmatrati, a industrija se bazira na tzv. informacionim tehnologijama - sve ređe se može čuti želja mladih ljudi da studiraju, na primer - biologiju i ekologiju. Ali, to je samo privid - sva mesta na Biološkom fakultetu su popunjena, a istraživanja koja sprovode su i te kako ozbiljna i podrazumevaju sofisticirane metode, priča za Telegraf prof. dr Željko Tomanović, dekan Biološkog fakulteta.

DNK lanac, PCR test, samo su neki od izraza kojima svakodnevno baratamo, a i ne znamo koliki je doprinos srpskim naučnicima u njihovom razvoju.

Biološki fakultet Univerziteta u Beogradu prava je oaza u kojoj utočište nalaze svi nadareni maturanti kojima je nauka, znatiželja i priroda draža od "IT", biznisa i "ofisa". Jer, njihova "kancelarija" je priroda i (sve više) laboratorija. Oni koji vole teren računaju da im ruke nisu uvek čiste, ubodi i ujedi se podrazumevaju, ali prostor za naučno istraživanje je nepregledan.

Biloški fakultet je institucija koja postavlja temelj brane živog sveta od pogubnog ljudskog uticaja, pa se tako i naš Biološki fakultet oglašavao kadgod je smatrao da je priroda Srbije bivala ozbiljno ugrožena od nas samih.

Spoj "običnog" čoveka sa biološkom naukom najčešće započinje u prirodi - susret sa nekom neobičnom vrstom pobuđuje znatiželju, dovodi do "guglanja", traganja za odgovorima i preispitivanja strahova. Baš tako na našu adresu stižu pisma čitalaca koja podrazumevaju i fotografije raznih stvorenja koja su videli oko sebe, a mi ih onda prosleđujemo - Biološkom fakultetu.

• Sudeći prema našoj dosadašnjoj saradnji, profesori Biološkog fakulteta veoma su posvećeni svom poslu i pravi su zaljubljenici u predmet svog naučnog interesovanja - stiče se utisak da su gotovo saživeli sa paucima, osama, stršljenima, bubama, zmijama... Kako izgleda njihov rad u laboratorijama, kako na terenu i, naravno, kako sve to doživljavaju studenti kojima pružaju svoje znanje?

Veliki broj građana nas stalno zove, šalju fotografije životinja ili biljaka "koje do sada nikada nisu videli", često su i zabrinuti za sebe i članove porodice. Takođe i mediji, uključujući vaš portal nam često šalju pitanja o različitim životinjama nađenim na teritoriji grada Beograda ili čitave Srbije. Mislim da je i to vid edukacije građana i naša je dužnost da odgovaramo na sva ta pitanja. Naši nastavnici učestvuju u velikom broju domaćih i međunarodnih projekata iz oblasti ekologije i zaštite životne sredine.

Pomenuću nacionalni Natura projekat gde se istražuju i vrednuju sva staništa na teritoriji Srbije sa pripadajućim biodiverzitetom, i sledeći odgovarajuću stručnu metodologiju, ona najvrednija će ući u dodatne programe zaštite, a ulaskom Srbije u EU ti odabrani zaštićeni predeli će biti deo zajedničke Evropske prirodne baštine i njihovo narušavanje neće biti moguće. Tu su projekti monitoringa reka i ribljeg fonda, krupnih životinja (medveda i šakala), itd.. U svim ovim projektima angažujemo i studente koji tako najbolje na terenu uče i stiču praksu.

Međutim, samo manji deo nastavnika se bavi ekologijom i zaštitom životne sredine i istraživanjima biološke raznovrsnosti. Fakultet razvija čitav niz disciplina od molekularne genetike, bioinformatike, biofizike, mikrobiologije, fiziologije, neurobiologije, imunobiologije, itd., primenjujući najsavremenije biotehnološke i genomske biotehnologije, uključujući informaciono-tehnološku podršku.

• Koliko je naš Biološki fakultet značajan za srpsku nauku i, uopšte, društvo, posebno kada se uzme u obzir činjenica da je svest o ekologiji i važnosti izučavanja prirode kod nas nedovoljno razvijena?

Moram da počnem od početka. Istorija našeg fakulteta počinje od Josifa Pančića, 1853. godine, koji je predavao na tadašnjem Liceju prirodne nauke, osnivač je Botaničke bašte kojom danas upravlja Biološki fakultet, a bio je i prvi predsednik Srpske kraljevske akademije.

Njegovo otkriće omorike na planini Tari i čitavog niza endemičnih biljnih vrsta, od kojih su javnosti najpoznatije ramonde, proslavili su Srbiju i njenu biološku raznovrsnost u tadašnjoj Evropi, a posebno u naučnim krugovima. Čitav niz velikana je dalje vezan za Biološki fakultet, a ovde ću pomenuti akademika Ivana Đaju iz čuvene dubrovačke porodice Đaja, koji je pored Ruđera Boškovića jedini od južnih Slovena bio član najprestižnije Francuske akademije nauka.

Zamislite nekoga iz siromašne komunističke Jugoslavije koji 1956. godine postaje član Francuske akademije nauka na mestu preminulog sir Aleksandra Fleminga pronalazača penicilina! On je osnivač moderne fiziologije u Srbiji. U to vreme je glasao protiv da Josip Broz postane počasni član SANU i zbog toga je kasnije potpuno skrajnut i maltretiran. Trudimo se da očuvamo sećanje na akdemika Đaju i na inicijativu našeg fakulteta, jedna ulica na Vračaru je dobila njegovo ime. Akademik Siniša Stanković je osnivač ekologije u Srbiji. Da ne pomenem nikoga više od čitave plejade akademika, a ima ih zaista mnogo, samo ova tri imena su sasvim dovoljna da svedoče o značaju našeg fakulteta za srpsku nauku i za našu zemlju uopšte.

Potpuno se slažem sa Vama da svest o zaštiti prirode i uopšte životne sredine nije dovoljno razvijena kod nas. Naš fakultet daje svoj doprinos u skladu sa mogućnostima. Studenti i zaposleni učestvuju na brojnim manifestacijama i često gostuju u medijima. Samo Botaničku baštu svake godine poseti oko 30.000 dece. Pri tome naši studenti, vodiči i zaposleni ih upoznaju sa biljnim svetom naše zemlje i značajem njegovog očuvanja. Isto toliko i građana organizovano prođe Botaničkom baštom.

Moram da kažem da očekujemo nastavak izgradnje objekta u Botaničkoj bašti započetog 1994. Trenutno završavamo projekat za objekat koji treba da ima funkciju baš ekološke edukacije učenika, koji treba da sadrži laboratorije i učionice za talentovane đake, decu sa posebnim potrebama, a takođe i galerijski prostor. Na ovaj način bi čitava Pančićeva zaostavština, njegov originalni herbar, uključujući i ramonde kojima se ponosimo za dan primirja, vredne knjige, lični predmeti, beleške, dokumentacija i prepiska sa tadašnjim savremenicima bila dostupna široj javnosti.

To se sve sada čuva u sefovima i prostoru koji nije baš najadekvatniji i nije dostupan javnosti. Pančićevu zaostavštinu smo sačuvali i kroz neka teška vremena. Sećam se da su zaposleni tokom devedesetih i hiperinflacije odvajali novac od svojih tada minornih primanja da bi kupili papire za Pančićev herbar. Zaista mislim da je vreme da se završetkom ovog objekta odužimo velikom Josifu Pančiću, a izuzetna podrška za to postoji od strane Ministarstva prosvete, kao i grada Beograda.

• Koliko je interesovanje studenata za fakultet i koji smer je najpopularniji?

Naš Biološki fakultet je jedan od zaista retkih fakulteta na Univerzitetu u Beogradu i uopšte u Srbiji za koji postoji konstantna velika zainteresovanost svršenih srednjoškolaca i to po pravilu izuzetno dobrih đaka. Ja zaista ne znam da li se nekada desilo da u prvom upisnom roku nismo upisali sve budžetske i samofinansirajuće studente. Obično imamo 300-350 kandidata na 160 budžetskih mesta. Najveće interesovanje je za studije Molekularne biologije, mada je dovoljno interesovanja i za Biologiju i Ekologiju i zaštitu životne sredine. Ovo interesovanje je posledica kvaliteta nastave i nastavnog osoblja, kao i perspektiva za posao nakon završenih studija.

• Kakva je perspektiva studenata koji završe Biološki fakultet? Gde oni obično završavaju, kakve su mogućnosti zaposlenja u Srbiji, ali i razvoja naučne karijere?

Neke procene Evropske unije su da zemljama zapadnog Balkana nedostaje oko 25.000 kadrova iz različitih oblasti koje se odnose na životnu sredinu. Osim u sektoru nauke, ekolozi, biolozi i molekularni biolozi se mogu se zaposliti u zdravstvenim ustanovama, dijagnostičkim laboratorijama, kako državnim tako i privatnim, sektorima za zaštitu životne sredine u javnim upravama (od opština do republike), zaštićenim prirodnim dobrima, naravno i u obrazovnom sistemu.

Najodgovornije tvrdim da su naši molekularni biolozi daleko najkvalifikovaniji za rad u dijagnostičkim laboratorijama gde se primenjuju različite PCR metode i genomske tehnologije. Iz veoma jednostavnog razloga, a to je petogodišnje školovanje za primenu tih metoda u biomedicini i drugim sektorima. Neko od naših zvaničnika je nedavno rekao da smo na početku krize sa korona virusom imali samo 3 dijagnostičke laboratorije za KOVID a danas ih već imamo 22.

Neki od naših kolega se stvaranjem dobrih uslova za rad vraćaju iz inostranstva ili iz Beograda u svoje rodne gradove gde imaju mogućnost da rade na najsavremenijoj opremi i primene sve ono za šta su se školovali a na dobrobit svojih sugrađana. Mislim da bi takve laboratorije trebalo otvoriti u svakom najmanjem gradiću u Srbiji, gde bi se radila molekularna dijagnostika ne samo korona virusa, več i različitih retkih bolesti, unapređenju poljoprivrede, životne sredine, itd...

Ne vidim zbog čega ne bi svaka policijska stanica u Srbiji imala forenzičku DNK laboratoriju, barem neku osnovnu. Naš fakultet školuje i ove kadrove. Dvadeset prvi vek je vek genomskih tehnologija i informacionih tehnologija. Napredak u ovim oblastima je strahovit i kako je neko rekao, zemlje i nacije koje ovde ne uhvate priključak napretka, neće imati nikakvu ekonomsku perspektivu. Geni nam govore o predispozicijama za mnoge bolesti, da li rizikujemo ako jedemo masnu hranu, itd. Očekujem to i u Srbiji.

• Koliko su naši biolozi i ekolozi cenjeni u svetu i da li oni sarađuju sa vašim fakultetom?

Već decenijama naši svršeni studenti odlaze u razvijenije zemlje. Teško je naći iole ozbiljniji univerzitet u Evropi i SAD gde nema naših bivših studenata koji su sada tamo profesori. Ovo nije slučaj samo sa biolozima već na žalost i sa inženjerima, lekarima itd.

Mislim da mnogo više treba da iskoristimo njihovo znanje i iskustvo kako za nastavu tako i za naučno-istraživački rad. Mnogi od njih vode višemilionske međunarodne projekte i mogu pomoći da se još više naši nastavnici i doktoranti uključe u međunarodnu saradnju. Kao fakultet imamo puno kontakata sa našim bivšim studentima. Imamo nekoliko gostujućih profesora koji su angažovani na našim doktorskim studijama. Radi se o vrhunskim naučnicima i ovo je status bez radnog odnosa, ali ih vezujemo za Srbiju, naš fakultet i studente. Zahvaljujući tim kontaktima dobili smo nekoliko interesantnih projekata.

Na primer radimo zajedno sa Univerzitetom u Barseloni i Harvardom na njihovim istraživanjima drevne DNK i uzrocima pada Rimskog carstva, kao i genomske istorije evropskih naroda, zajedno sa našim arheolozima. Trenutno se radi na analizama genoma ilirskog stanovništva kao i naših modernih genoma. Kako reče prof. Miodrag Grbić koji nas je uključio u ta istraživanja - hajde prvo da vidimo otkud mi ovde i koje nam je biološko poreklo, pa tek onda da pričamo druge priče.

Za Ministarstvo poljoprivrede radimo projekat genomske tipizacije naših autohtonih sorti. Prvo da vidimo da li ima nekih za koje ne znamo, da li su zaista naše i na kraju da te stare sorte (kojih smo se lako odrekli) sačuvamo, kasnije tehnološki unapredimo, jer su mnoge od njih otporne na štetočine i klimatske promene.

Biologa ima i u biznisu. Pomenuću dr Radoja Drmanca, molekularnog biologa, koji je davno sa Instituta za molekularnu genetiku i genetički inženjering otišao za SAD. Tamo je osnovao kompaniju za genomska istraživanja patogena BGI i pre nekoliko godina za veliki novac je prodao Kinezima. Kolega Drmanac nas je kontaktirao sredinom marta i dao inicijativu da njegova bivša kompanija (ostao je u upravljačkim strukturama) donira deo opreme i naravno uz veliko angažovanje naše države dobili smo laboratoriju Vatreno oko.

• Odnos običnih ljudi prema živom svetu u prirodi je ambivalentan - od straha do znatiželje i divljenja. Češći problem je ovo prvo, strah je veoma prisutan, iako kod nas nema opasnih vrsta. Koliko naš narod zapravo (ne) poznaje svoje okruženje i koliku svest ima o značaju insekata, "opasnih" životinja, njihovom mestu u ekosistemu i odnosu prema čoveku? Gde najčešće grešimo i kada smo pretnja prirodi?

Strah je pokretač nekada negativnog i nepravednog odnosa prema živom svetu. Naši ljudi kada vide zmiju ili beže ili odmah pokušaju da je ubiju, bez obzira što su zmije izuzetno važne za regulisanje brojnosti sitnih glodara kojima se mnoge od njih hrane.

Većina ljudi ne voli insekte (osim medonosne pčele), ali sve te insekatske vrste imaju svoje mesto u ekosistemima. Narušavanjem bilo kog dela lanca ishrane, dovodi do problema u funkcionisanju ekosistema, a onda plaćamo visoku cenu koje nismo ni svesni. Na primer, prekomernim korišćenjem insekticida uništavamo i korisne insekte i kasnije imamo još veće "napade" štetnih insekata i mnogo veće troškove.

Ljudi često nisu svesni značaja biodiverziteta, ali je naše iskustvo da kada razgovaramo sa običnim ljudima, oni su zaista zainteresovani da čuju i razumeju značaj očuvanja prirode. Nedavno su naše kolege bile na terenskim istraživanjima i pored gradilišta za autoput našli jednu baru koja je bla skoro zatrpana. U njoj su našli nekoliko retkih vrsta vodozemaca. Kada su to pokazali i objasnili inženjerima i običnim radnicima na gradilištu, oni su bili iskreno zabrinuti i pravdali se da zaista nisu znali i samoinicijativno uklonili svu zemlju koju su tu prethodno nasuli i čak i ogradili i zaštitili tu baru.

• Vaš fakultet je i društveno odgovoran, više puta skretali ste pažnju na probleme koji se tiču uništavanja prirodnih bogatstava i ekološke ekcese. Koliko je Srbija zaista bogata zemlja i kojim resursima možemo da se ponosimo i moramo da ih sačuvamo?

Mi smo državni fakultet i naša obaveza je da uvek u svojim nastupima skrenemo pažnju javnosti i nadležnima na moguće negativne efekte različitih projekata na životnu sredinu i kvalitet života stanovništva. Smatramo ovo izuzetno važnim, jer na ovaj način i javnost, a pogotovu nadležni organi mogu dobiti informacije koje mogu biti od pomoći u donošenju odluka.

Pomenuću samo otvoreno pismo opštini Pirot i Ministarstvu životne sredine povodom gradnje MHE na Staroj planini koje smo inicirali i uputili ga zajedno sa Šumarskim, Geografskim, Rudarsko-geološkim fakultetom i Institutom za biološka istraživanja "Siniša Stanković". Nemamo relevantnije akademske i naučne institucije po ovom pitanju. Više puta smo ukazivali na loše gazdovanje ribljim fondom. Pre nekoliko nedelja smo uputili Sekretarijatu za urbanizam grada Beograda argumentovane primedbe na predlog Urbanističkog plana za filmski studio u Košutnjaku.

Na žalost, svi smo svedoci da ne prođe nedelja, a da se negde u Srbiji ne desi neki ekološki ekces i prosto je nemoguće da svakodnevno reagujemo na sve. Gotovo nedeljno se "ubije" neka reka i ne samo što se uništi čitav živi svet i riblji fond, već zagađujuće materije ulaze u zemljište i ugrožavaju zdravlje okolnog stanovništva koje se bavi poljoprivredom. Ne znam da je neko zaista ozbiljno odgovarao zbog ovakvih ekcesa. Očekivati da inspektori u nekim opštinama sa platama od 40.000 dinara zatvore neku fabriku i suprostave se lokalnim moćnicima zbog ugrožavanja životne sredine i žestoko kazne odgovorne je kako sada izgleda čista utopija.

Srbija ima izuzetno bogat biodiverzitet – oko 40% vаskulаrne flore Evrope, 50% fаune ribа i fаune gmizаvаcа i vodozemаcа Evrope, čak oko 75% fаune pticа Evrope i 67% fаune sisаrа. Ako znamo da je površina Srbije više od 100 puta manja od površine Evrope, onda je jasno da imamo izuzetno bogatu biološku raznovrsnost. Smatram da mi treba da je sačuvamo i ostavimo budućim generacijama iz mnogo razloga. To neće uraditi nijedan investitor, već javnost i struka uz veliku podršku medija.

• Često se govori o značaju šuma i stabala - kako je generalno moguće pronaći balans između interesa investitora i interesa društva da se priroda očuva. Gde je "crvena linija" i kako je to rešeno u svetu?

Niko nije protiv izgradnje i opšteg napretka. Međutim, mora se sagledati sve dugoročno i šta se dobija, a šta gubi određenim projektima. Ključno je da se stručne institucije suštinski uključe barem u neke osetljivije i komplikovanije projekte.

Ne postoje crvene linije, ali uvek je teško odoleti novcu i tako je u svim državama. Neke razvijenije evropske zemlje imaju veoma osetljivu javnost koja reaguje i na najmanju mogućnost ugrožavanja biodiverziteta. Poznati su primeri da su se u Francuskoj ili Nemačkoj izmeštale trase autoputeva zbog ugrožavanja staništa nekih insekata ili bara u kojima žive retke vrste vodozemaca. Na to je presudno uticala javnost u tim zemljama.

(Telegraf.rs)