8 decenija mislilo se da je Kosta ubijen na Banjici. Sumnjala je samo njegova majka i bila u pravu

Smiljana Stajić uspela je da posle 80 godina razreši veliku porodičnu misteriju - sumnja njene prabake, koja je tokom Drugog svetskog rata izgubila sina, Kostu Popovića, i sa kojom je i sama otišla u grob, delimično se obistinila.  Jagodinski borac Kosta Popović nije stradao na Banjici kako se mislilo, već u dalekoj i hladnoj Norveškoj, u jezivom logoru smrti za Srbe. Njegovo grobno mesto ostalo je prazno, jer porodica telo nikada nije dobila. Na spomeniku piše da je streljan u banjičkom logoru.

Ali, Smiljanina prabaka sve do svoje smrti 1983. godine verovala je da je njen sin nekako uspeo da preživi. Smiljana je odlučila da pretraži dokumentaciju na internetu, a potom i kontaktira istoričara i dobila je potvrdu da njen predak uopšte nije umro u Beogradu, već u Norveškoj, gde i ona sada stanuje. On je bio uposlen u zloglasnom logoru gradeći put ka Finskoj. Bila je to 1942. godina, a mladi Kosta, partizan iz okoline Jagodine, imao je svega 17 ili tek 18 godina u trenutku smrti.

Kako je Smiljana opisala na fejsbuku, u postu posvećenom Kosti Popoviću, on je rođen 1924. godine u Velikom Popoviću. Kao najstarije dete poslat je kod svoje bake i deke u Jagodinu na školovanje. Kada je počeo rat, 1941. godine priključio se partizanima i na kraju završio u nacističkom logoru Banjica. Odatle je svojim roditeljima uspeo da pošalje poruku, skrivenu u komadu odeće, sa molbom da ga spasu. Prabaka je imala neke veze sa ljudima na visokim položajima u Beogradu, ali niko nije mogao da pomogne...

Kada se rat završio, svi su pretpostavljali da je streljan u logoru. Iskopali su prazan grob za njega i napisali na nadgrobnoj ploči da je ubijen u koncentracionom logoru na Banjici.

- Ali, iz nekog razloga moja prabaka je još verovala da je on nekako preživeo logor. Posetila je jednu vidovitu ženu i ona joj je rekla da je njen sin još živ, ali da se nalazi u hladnoj i dalekoj zemlji. Prabaka je umrla 1983. godine i verovala čitav život da je Kosta negde u Norveškoj - piše Smiljana.

Ona je rođena 1985. godine. Studirala je norveški jezik i sada živi u ovoj zemlji. Kaže, dugo nije ni znala za ovu priču o verovanju prabake...

- Preselila sam se u Norvešku 2012. godine i uvek razmišljala da bih možda mogla da proverim da li je moj pradeda-ujak zaista nekako završio u Norveškoj, kao što je moja prabaka verovala. Čekala sam gotovo 8 godina i pre nekoliko nedelja počela pretragu na internetu, koja je trajala satima. Pronašla sam njegovo ime - on je bio na listi ljudi koji su umrli u norveškim radnim logorima 1942. godine. Preminuo je u Karašoku, gde su logoraši iz Srbije gradili put do Finske. Ali ipak to je bilo samo ime, mogao je to biti i neki drugi Kosta Popović. Kontaktirala sam norveškog istoričara, čije je glavno polje istraživanja bilo upravo o srpskim logorašima u Norveškoj - napisala je ona.

I ovo je istina: Kosta je bio u logoru Banjica šest meseci, a aprila 1942. je deportovan, zajedno sa još 1.700 Srba u Norvešku.

- Sada moramo da promenimo natpis na nadgrobnoj ploči - napisala je Smiljana koja je rešila misteriju.

Kosta Popović, inače, ima i svoju ulicu u Jagodini. On je bio član Beličke čete i učestvovao je u akciji spaljivanja nacističkog hangara u Jagodini. Uhvaćen je kao sedamnaestogodišnjak i poslat u Banjicu.

Pakao o kome se malo govori

"Srpski logori" u severnoj Norveškoj su često pogrešno nazivani logorima za ratne zarobljenike. Jugoslovenski zarobljenici u tim logorima su prvih godina rata bili bez statusa ratnih zarobljenika. Oni su bili politički zarobljenici, partizani i taoci koji su poslati sa Balkana u okupiranu Norvešku da bi bili iskorišćeni kao robovska radna snaga i potom istrebljeni - ubijeni.

Sudbina zatvorenika predstavlja pravu humanitarnu katastrofu i skoro 70 posto njih je umrlo, piše portal Rasen.

Da ironija rata bude veća, najveća stradanja zabeležena su dok su logor čuvali norveški stražari. Od 21. marta 1943. je odgovornost za zatvorenike preuzeo nemački Vermaht i nemački vojnici su preuzeli ulogu stražara-čuvara u logorima za zarobljenike, pa su tada i lekari Crvenog Krsta dobili pristup u logore. Time su uslovi bili poboljšani.

Norveški čuvari su radili uglavnom u logorima duž državnog puta 50 (danas E6). U različitim vremenskim periodima je postojalo više takozvanih "srpskih logora" u Norveškoj, ali norveški čuvari su radili u četiri-pet od njih.

Jedan od njih je Karašok

Robovski rad se u najvećem delu sastojao od gradnje puteva ("Blodveien" – "Krvavi put"), sečenja drva i poljoprivrednog rada kao i čišćenja snega u određenim godišnjim dobima.

U logoru Karašok (Karasjok) u Finmarku (Finnmark) je do decembra 1942. kada je logor raspušten umrlo oko dve trećine zatvorenika.

Tada je logor imao viši procenat smrtnosti nego mnogi nemački koncentracioni logori.

Od 4.268 identifikovanih jugoslovenskih zatvorenika u Norveškoj u toku II svetskog rata bilo je 3.841 Srba (89 posto), dok su ostali bili Bosanci, Hrvati, Slovenci i pojedine druge nacionalnosti.

Najveća grupa među jugoslovenskim zarobljenicima su bili partizani ili Titove pristalice, odnosno pristalice komunističkog pokreta otpora u Jugoslaviji, ali su među njima bili zastupljeni i pripadnici drugog pokreta otpora, srpski rojalisti (kraljeve pristalice - četnici).

Pored ovih bilo je tu i Srba koji su uhapšeni kao taoci ili zarobljenici od strane hrvatskih fašističkih pristalica - ustaša koji su sprovodili politiku istrebljenja Srba.

(M. Beljan)