"Ljudi su umirali kao sunđer isceđen od krvi": Teško sećanje dr Miomire na epidemiju variola vere

Ljudi su umirali, kao sunđeri isceđeni od krvi. Jedna trudna medicinska sestra obesila se na tavanu, shvativši da je obolela. Danima su bili zatvoreni u klinici, pacijenti i medicinski radnici, jedni s drugima, bez lekova, hrane i presvlake... Mislili su da više nikada neće videti olistalo drveće.

Te se slike vraćaju u um doktorki Miomiri Karadžić, kada pomisli na karantin i epidemiju variole vere 1972. godine. Taj dugo skrivani užas preživela je sa svojim mužem, prof. dr Aleksandrom Karadžićem, ali mnogi oko nje nisu. Lično je bila u kontaktu sa prvim pacijentom koji se u Beogradu zarazio variolom.

- Sa kožne klinike kod nas, na Prvu hiruršku kliniku, prebačen je pacijent kod koga nije postavljena dijagnoza, jer je imao netipične kožne promene intenzivno crvene boje. Te su promene mogle da se uoče samo ako se rukom pređe preko njih. Saša, moj suprug, primetio je da nešto nije u redu sa tim pacijentom, jer je imao obilna krvarenja iz svih šupljina na telu. Pacijent je prebačen na Infektivnu kliniku, ali ja sam ga pre toga dobro ispipala - sećase ova anesteziološkinja.

Pošto su tog dana bili njihovi Mladenci, otišla je ranije kući da dovrši pripreme.

- Spustilo se veče, kuća je počela da se puni gostima, vreme je prolazilo, a Saša nije dolazio. Pozvala sam ga i tada mi je rekao da dve sestre, Dušica i Feride, nisu dobro. Dušica je bila cela bordo, a Feride je imala osip na trbuhu. Rekao mi je: "Idi, uzmi udžbenik i čitaj mi variolu".

- Ja sam se ohladila. Pročitala sam mu odeljak, a onda mi je tražio da mu pročitam najtežu formu. Sledećeg trena prekinuo je moje čitanje i rekao da Dušica umire.

Posle pola sata javio je Miomiri da je Dušica umrla i da prenese gostima da se sutra jave na prvo mesto koje bude objavljeno preko sredstava javnog informisanja.

- "Ti spremi najnužnije i dođi na Prvu hiruršku". Ja uđem u sobu gde su bili gosti, mnogi od njih naše kolege. Kada sam im rekla da je variola u Beogradu, počeli su da padaju u nesvest - kaže ona.

Najteže je bilo kada smo spalili Dušicinu odeću

Ujutru ju je, na ulasku u Prvu hiruršku, sačekala policija.

- Vratili su me na odeljenje hitne hirurgije, gde sam radila, zaključali tu kliniku i napravili oko nje ogradu. Policija je umirala od straha. Bolnica je bila puna pacijenata, ali svi su bili neverovatno disciplinovani.

- Prva dva dana nam niko ništa nije davao. Kiseonik je bio pri kraju, oni sa Intenzivne počeli su da umiru. Najstrašnije je bilo kad smo palili stvari od Dušice. Jedan pacijent je iskrvario u liftu, a sa njim je završio i bolničar koji ga je pratio, kao i garderober.

- Na odeljenju intenvzine nege bilo je 16 ljudi, od kojih je jedna profesorka sa Medicinskog fakulteta, koja je bila u terminalnoj fazi karcinoma. No, čudom, samo je ona preživela, svi su ostali umrli - priseća se ona.

Ipak, hrana, ni za lekare, ni za pacijente, još nije stizala.

- Gradonačelnik je tada bio Branko Pešić... Saša je posle nekoliko dana uspeo da ga dobije i da mu kaže da pošalje hranu, lekove, vakcine, presvlaku. Kazao je da je to nemoguće, da nema načina da nam se bilo šta dostavi. "Ako ne nađete način, nama je s jedne strane Ambasada Italije, sa druge časne sestre. Preskočićemo zidove", kazao mu je Saša. I zaista, onda je počela da stiže hrana.

Dani su proticali u paljenju odeće, neizvesnosti, gledanju ljudi kako umiru. Ko god bi se razboleo, dobio visoku temperaturu, morao je u karantin na 23 dana.

- Poslali su nam samo sedam doza lekova za najugroženije. Moj Saša je meni dao pola svoje doze i spasao me. Iz kolektiva su počeli da se razboljevaju. Dok nismo još znali šta se dešava, slavio je dr Pantić rođendan svog sina i svi smo pili iz istih čaša. On se razboleo.

Mislio sam da nikada nećemo opet videti lišće

Onda se razbolela i Miomira.

- Poslali su me ispod Avale. Provela sam dane na poljskom krevetu u jednom sobičku. Jednog dana je Saša došao i izveo me na prozor da pogledam lišće koje se pojavilo na drveću. Rekao je: "Mislio sam da nikada nećemo doživeti da vidimo ponovo lišće".

Još pre nego što su se simptomi pojavili, Englezi su poslali lek koji su koristili u žarištima variole.

- Bio je kao najveća tuba paste za zube koji si morao da progutaš odjednom u cugu. Bio je strašan toksin za jetru. Padali smo, povraćali su ljudi... I ja sam to dobila. Ko zna, možda me je to spaslo da ne umrem. I Rumuni su nam slali lekove kojih nije bilo u Jugoslaviji.

U toku trajanja karantina svi su bili disciplinovani, kaže ona. Tačno se znalo kako se peru ruke, svako je imao svoj tanjir. Osoblje je spavalo i po kolicima i hodnicima. Lekari su imali svoje sobe. Pala je ljubav između jednog traumatologa i sestre, koji su se kasnije uzeli.

- Umrli su sestra Dušica, Janko garderober, dva bolničara, svi u intenzivnoj nezi - njih 15... Ispred klinike, u dvorištu, bili su razapeti šatori kroz koje su prolazili oni koji su nam donosili hranu i lekove, ali i odnosili leševe. Ne mogu da opišem kako je bilo strašno gledati kroz prozor kako odnose tela, pa zađu u te šatore i ne vidiš ih više, ili lanac oko bolnice, a na svaka dva, tri metra naoružan policajac.

- Nikome nismo mogli da se javimo. Izveštavan je samo kabinet Branka Pešića, a on je davao izveštaj preko radija. Mi nismo imali prava, jer se uvek krila prava istina, baš kao i za vreme bombardovanja - kaže ona.

- Bilo mi je žao sestre koja se obesila na krovu bolnice. Trudna je bila. Pojavile su joj se ospe po stomaku i grudima. Shvatila je da je bila bolesna i od straha je sebi oduzela život. Bilo mi je žao jednog dečaka, 17 godina, koji se opekao, bilo je evidentno da neće preživeti. On je dobio variolu i umro je. Duša me bolela zbog njega.

- Bilo je strašno i kada je otvoren karantin da nas puste napolje. Napravili su dugačak hodnik kroz koji smo morali da prođemo. Svi smo bili goli. Prskali su nas nečim, dezinfikovali. Na kraju tog hodnika dali su nam odeću, koja je smrdela sačuvaj Bože, i papirić da smo bili u karantinu zbog variole.

"Nije sve bilo onako kako je Goran Marković predstavio"

Država je o ovome ćutala, ali šta se sve dešavalo saznao je, iz raznih izvora, nekoliko godina kasnije reditelj Goran Marković i snimio film.

- Otišli smo na premijeru uzbuđeni. No, kada smo shvatili da je poenta bila u ljubavi sestre, da su prikazali nju kao jedinu nemoralnu, svi smo potpisali da film ode u fioku. Ta sestra koja je umrla, Dušica, bila je 17 dana pred venčanje i nije imala vezu sa lekarom. A mogli su da iskoriste priču ovog traumatologa i sestre i da to dodaju u film.

- I ja Goranu sve to kažem, a on me gleda. "Ja bih mogla da Vam ispričam toliko toga, trebalo je da pitate, a ne da pomešate situacije iz Kožne klinike i ove naše, gde je bio karantin", rekla sam mu. Kazao je da je režiseru uvek dozvoljena sloboda, pa dobro, ali ovo je specifična situacija. Nije bilo onako kako je on prikazao u filmu, sa onim ospama. Pacijent je bio bordo, to je osip sitan koji se oseti samo ako rukom ideš po njemu. Nisu tu bile kraste, nego hemoradična forma. I  taj pacijent, i Dušica su umrli kao da su iskrvarili, kao da ih je neko kao sunđer istisnuo - seća se ona.

Na kraju, lekari i setre koji su podenli ovoliku žrtvu nisu dobili ništa, čak ni odmor.

- Moj Saša je, ipak, tražio da nam se odmor odredi. Pravo iz karantina otišli smo u pravo u Tekiju - zaključuje ona.

(Telegraf.rs)