Bolne poruke Despota drugovima mesec dana pre smrti: Hoću da živim, neću u grob, tek mi je 12 godina

Foto: Facebook

Priča malog, hrabrog Despota Lazića (12) iz Bajine Bašte, "dečaka leptira", koji je preminuo prošle godine, slamala je i najtvrđa srca, a bol otkad je napustio ovaj svet, u srcu njegove majke Sofije podjednako je jaka.

Preporučujemo

Despot je pre dva dana trebalo da napuni 13 godina, a svoju tugu što ga neće proslaviti, njegova majka je podelila putem društvene mreže Fejsbuk sa svojim prijateljima. Posle toga, objavila je i Despotova dopisivanja sa drugarima, poruke koje je pronašla u dečakovom telefonu, a koje su nastale mesec dana pre no što je preminuo.

- Dopisuje se sa drugarima. Piše iz bolnice koliko mu nedostaju. Piše da ih puno voli, da jedva čeka kada će da odraste pa da zajedno izlaze u kafiće. Zatim tužne pesme, šalje im tužne pesme a oni ga bodre: "Bićeš dobro, vidimo se uskoro, budi jak kao i do sada, volimo te puno Despote". "Ma, jak sam, samo stalno mislim na vas" - napisala je Sofija.

Kako je dalje navela, Despot je pisao kako nije dobro, kako mu lekari stalno daju lekove u venu te da ima jake bolove.

- Ali neću da plačem, da me doktori vide kako plačem... Izguraću ja ovo, izdržaću kao i do sada, mada moram da poslusam mamu da se više krećem. Želim da živim, neću u grob, tek mi je 12 godina - pisao je dečak drugarima na šta su oni odgovarali: "Ma kakav crni grob, kakva smrt, nećeš Despote, ti si naš drug i trebaš nam. Volimo te puno svi i jedva čekamo da se vidimo".

- Samo deo poruka koje sam jednostavno morala da pročitam i da ih napišem ovde. E, deco moja draga. Tako mali a tako veliki. Između njih je postojala prava, iskrena, drugarska ljubav i ostala zauvek. Da je naša ljubav mogla da te sačuva, ona bi ti podarila večnost, Despote sine - poručila je Sofija.

Podsetimo, Despot je bio hrabar i nasmejan dečak koji se s ovom izuzetno teškom bolešću borio kao lav. Bulozna epidemoliza od koje je bolovao je teška i retka bolest. Izaziva velike, bolne i krvave rane. Taman kad se jedna smiri, na drugom delu tela - leđima, grudima, rukama, čelu, licu, svuda gde ima kože, bukne nova. Unutrašnje organe spopadaju plikovi, zbog čega je dečak mogao da jede samo kašastu hranu. Bolest ne dozvoljava pravilan rad prstiju pa su mu oni i na rukama i na nogama srasli jedan za drugi.

I pored toga, ovaj maleni dečak igrao se, izlazio i prkosio bolesti koliko god je mogao. Sanjao je da jednog dana krene u školu kao i svi njegovi vršnjaci, a njegov omiljen klub Partizan darovao mu je dres crno-belih.

Nije uspeo. Raširio je krila i otišao. Preminuo je na Institutu za majku i dete u Beogradu oktobra prošle godine, usled slabljenja srca izazvanog ovim retkim oboljenjem.

(Telegraf.rs)