Srbin student generacije na fakultetu u Americi: Miloša u SAD odvela košarka, briljirao u biohemiji

Pandemija i zatvoreni univerziteti navela je Miloša Đerića (23), kao i nebrojene studente širom sveta, da ranije završi školsku godinu u SAD i vrati se u rodni Beograd. No, ono što ga razlikuje jeste poruka koja mu je pre nekoliko nedelja stigla – ovaj Srbin proglašen je studentom generacije na fakultetu u Nju Džerziju.

Miloša je u SAD odvela ljubav prema košarci i dečački snovi da će jednog dana igrati u NBA ligi. Ipak, nadareni sportista nikada nije zanemario znanje.

- Počeo sam da treniram košarku u Torlaku još sa sedam godina, zavoleo sport, da budem u timu, učim o igri i usavršavam je deo po deo. Deca u tom periodu neretko preskaču treninge, ali ja nisam išao samo kada sam bio bolestan.

- Vremenom sam prešao u Fleš, igrao kadetsku ligu do 16 godina, a onda u OKK Beogradu odigrao dve ključne sezone. Bio sam vrlo talentovan i posedovao nove veštine koja su me kvalifikovale da odem u Sjedinjene američke države - kaže Miloš za Telegraf.rs.

Dobio je priliku da četvrtu godinu srednje škole završi u Los Anđelesu.

- Hteo sam da vidim kako to izgleda. Mogu li da se nametnem svojom igrom? Mogu li da se takmičim sa decom iz SAD-a? I naposletku – mogu li da tu nastavim školovanje?

Ispostavilo se da može, jer uz sport Milošu je učenje uvek bilo primarno.

- Uvek sam imao sve petice i bio dobar učenik. Sport i škola bili su moje zvezde vodilje, a cena toga neretko su bili propušteni izlasci. Ipak, znao sam da stremim ka nečem višem. Znate kako je to kada ste dete koje se bavi sportom i ambiciozni ste...

- Ipak, ono što me je najviše vuklo napred bili su moji roditelji. Oboje su vrlo obrazovani. Otac je lekar, majka radi u MUP-u, ali njihove plate, životni standard, nisu bili u skladu sa obrazovanjem koji su stekli.

- Nisam to želeo za sebe, već da odem korak dalje i što se tiče obrazovanja i načina života. Zato sam otišao u SAD, iako su se oni mnogo protivili. Bio sam tvrdoglav, uporan i na kraju, otišao.

Kulturni šok

Ipak, iako nam Amerika nije nepoznanica, jedno je gledati taj život na televiziji, a drugo otići tamo. Miloš je ubrzo shvatio da ne zna šta ga u dalekoj zemlji čeka.

- SAD su dijametralno različite od Srbije. Tamo sam doživeo kulturni šok za koji, sada shvatam, sa samo 18 godina nisam bio spreman. Počeci su bili jako teški, ne samo zbog jezika i nove škole. To više nije bio moj Beograd, moji drugovi, moja devojka.

Ali, kako kaže, živ se čovek navikne na sve.

- Pregrmeo sam tu godinu. Njihov školski sistem je veoma lak, napravljen tako da baš svako može da prođe. Na terenu si već morao da se potrudiš, a ja sam imao samo tu jednu godinu da se dokažem, dam što više poena, zapadnem za oko skautima.

I uspeo je. Dobio je sportsku stipendiju za Georgian Court University u Nju Džerziju.

Student generacije

- Teže je bilo odlučiti se šta da studiram. U Srbiji sam išao na takmičenja iz matematike, hemije, srpskog... Ipak hemija je uvek imala posebno mesto u mom srcu. Voleo sam formule, zadatke, strukture, u njoj sam video budućnost. Tako je biohemija postala moj prvi izbor.

Odricanja tu nisu prestala. Štaviše, umnožila su se.

- Tempo je veoma žestok ako tamo želite da budete i sportista i student. Prvi trening imao sam u šest ujutru, potom slede predavanja, pa novi trening ili utakmica, za njima laboratorija i tako svaki dan. Bilo je naporno sve to pratiti. Biohemija je zahtevan predmet, a košarka na koledžu je zapravo profesionalna igra koja vam se, samo, ne plaća.

- Ali hteo sam da se dokažem, pokažem da mogu. Kada sam dobio prvu ocenu A (najviša ocena u američkom školstvu, prim.aut.), to mi je bio novi podstrek. Mogu li da zadržim taj nivo? Ispostavilo se da da. Dobre ocene su se nizale i na kraju školovanja moj uspeh je bio 3.86 na skali od 4.

Poslednju godinu naglo je prekinula epidemija korona virusa. Kampusi su zatvoreni, a Miloš se vratio u Beograd dok bolest ne mine. I upravo mu je u rodnom gradu stiglo obaveštenje od Univerziteta – ovaj Srbin je proglašen studentom generacije.

- Završna ceremonija protekla je onlajn, a sada čekam da mi pošalju diplome. Plan mi je da školovanje nastavim u Hjustonu, na master programu na koji sam u maju primljen. Naravno, još se ne zna kada ću moći natrag u SAD.

- Trenutno još nisam odlučio gde ću posle školovanja nastaviti svoj život. Strast prema sportu je vremenom počela da popušta, sitne povrede uzele su svoje. Šta god da se desi, gde god da budem, ostaću u svetu nauke.

Život na američkom koledžu 

Osim Miloša, na istom koledžu bile su još tri devojke sa ovog prostora – jedna iz Hrvatske i dve iz Republike Srpske.

- Podršku sam imao i od Jasmine Perezić, koja trenira ženski košarkaški tim. Nisam tamo bio potpuno sam. Ipak, Amerikanci ni ne znaju gde je Srbija, niti malo koja država u Evropu. Njih to ne zanima i prema strancima su pomalo nepoverljivi. Nema naše srdačnosti i oni se ne mogu pohvaliti da su dobri domaćini. Svaki odnos je poslovno hladan, takav je njihov mentalitet.

- To se videlo čak i u timu. Svako je orijentisan na sebe, ubeđen da će baš on jednog dana igrati košarku profesionalno i da smo mu svi mi ostali na putu. Kada se izgubi, kreću svađe, ali inače ljudi u svlačionici provode vreme tako što slušaju muziku, ćute. To mi je bilo frapantno. U Srbiji je tim na prvom mesto, svi smo mi saigrači, a onda i prijatelji.

- Na akademskom nivou, ipak, druga priča. Ljudi su željni da dele svoje znanje. Profesori žele da pomognu, ni sa jednim nisam imao problem - kaže Miloš.

(Dunja Savanović)