Bivši osuđenici otvorili pekaru u Kragujevcu: Tokom epidemije su mislili na druge, a posao propada

Jedna pekara u Kragujevcu u izlogu nudi svoj specijalitet - kiflice sa kokosom. Lepo im idu i obične, kao i burek, a imaju ideje i mašine za tzv. zaleđeni program. U njoj su zaposlene dve radnice, ali ne zarade po celu platu. Prave i kolače, tokom epidemije korona virusa pravili su i obroke za socijalno ugrožene. Drugi, njima bliski saradnici, iz nevladinog udruženja, vršili su dostavu. Sada, kad je prošla bura, ili bar najburniji deo, setili su se svojih problema. Prvi je opstanak na tržištu.

Ova pekara zapravo je posebna. Osnovala su je dva bivša zatvorenika, najpreciznije - udruženje u kojem su udružili snage, pre svega nemilo iskustvo. Bili su i njeni prvi zaposleni, sve dok nisu postali višak. Povukli su se da brod ne bi potonuo. U nju odu i sad da pomognu,  jer osećaju da je ona temelj njihove budućnosti, zbog čega im je bitno da se pekara održi.

- Delimično sam uspeo: nisam se vratio u zatvor, ali nisam uspeo da rešim egzistencijalno pitanje u potpunosti - kaže Dušan Mirić, predsednik i osnivač NVO "Posle kiše" u rečenici sumirajući pet godina na slobodi: - Suština je postignuta, nisam napravio krivično delo.

Za Telegraf.rs objasnio je kako je sve počelo i kakve veze pekara ima s tim.

Povratnik i pekar

Najpre je bio osuđen za pokušaj ubistva. Odležao je tri i po godine u zatvoru. Izašao je na slobodu i nije se snašao. Imao je podršku porodice, dokumenta - za razliku od nekih bivših zatvorenika koji izgube dom, a time i prebivalište, koje bi potom trebalo da se nađe na primer u novoj ličnoj karti - ali nije imao posao niti, sam ističe, nekog da ga pogura.

- Na tri, četiri puta kada su me odbili, ja sam počeo da srljam. Bio sam miran četiri, pet meseci. Nisam napravio nijednu grešku, posle sam počeo da grešim - navodi kako se ponovo našao u zatvoru: - Oni koji me znaju nisu hteli da me zaposle. Ovi koji me nisu znali, tražili su potvrdu da nisam osuđivan i kad ja to ne mogu da im obezbedim, odmah se javlja problem. Oni imaju pravo da traže potvrdu da niste osuđivani. Većina firmi to sad traži.

Navodi i primer koji mu je blizak kako bi ilustrovao surovost tržišta rada.

- Naš član je bio pozvan na posao, radio je dva dana, bio presrećan. Međutim, posle dva dana su mu tražili potvrdu, nije mogao da je da i nisu ga zaposlili. A pozvan je na posao čak preko Nacionalne službe za zapošljavanje - objašnjava.

Dušan se, dakle, vratio u zatvor. Devet meseci na slobodi i oko devet i po godina u zatvoru. Danas ima 40. Pre pet godina izašao je sa robije. O tome na koji će način rešiti svoje pitanje počeo je da misli još iza rešetaka.

- Iako sam hteo da se ne vraćam, opet sam završio u zatvoru. Dok sam čekao da odem na izdržavanje, ja sam se oženio i dobio dete - navodi šta ga je motivisalo da ovaj put napravi značajnu promenu.

Udruženje "Posle kiše" nastalo je još dok je bio zatvorenik. Objašnjava i kako.

- Bio sam godinu i po u poluotvorenom na izdržavanju kazne zbog dobrog vladanja. To znači da idete kući za vikende, mesečno četiri dana, da imate izlaske u grad, za razliku od zatvorenog dela gde imate samo posete porodice. Jedan papir, drugi papir, pa sam registrovao udruženje dok sam bio u zatvoru. Bivši zatvorenici su ga pokrenuli, a struka nam se pridružila - objašnjava dodajući da je NVO nastala 2014. godine, te da sada u timu imaju nekoliko pedagoga, pravnike, 1.000 registrovanih članova, Skupštinu, Upravni odbor...

Sarađuju sa OEBS-om, nemačkom organizacijom HELP, sa lokalnom samoupravom. Danas imaju i besplatnu školicu sporta, predstoji im treća godina održavanja turnira "Za bezbedan Kragujevac", ali projekat kojim su načinili prvi korak bila je pekara, istog simboličnog naziva - Posle kiše.

Ona je otvorena 2017. Dušan je dve godine ranije izašao na slobodu, a dugogodišnje poznanstvo koje je trajalo i na robiji, jer su se Bojan i Dušan i tamo sreli, rezultiralo je saradnjom. Dušan je bio pekar u zatvoru, Bojan je došao iz pekarske porodice.

- Ja sam u zatvoru radio kao pekar. U svakom zatvoru ima pekar. Ako u zatvoru može da postoji pekara, zašto ne i na slobodi? Bojan se pojavio sasvim slučajno. 'Čoveče, ja imam pekaru' - rekao mu je i preko noći su se dogovorili da zajednički pokrenu posao, a priča je, kaže Bojan, dobila smisao.

"To je valjda tržište"

Četvrtu godinu kako postoji pekara ostala je bez polovine radnika. Dušan i Bojan su "skinuti" sa spiska.

- Pekara ima dvoje zaposlenih, to su majke bivših zatvorenika - objašnjava kako im je bitno da brinu i o porodici osobe koja je nekad ranije bila sa druge strane zakona: - Bilo nas je četiri, morali smo da "skinemo" dva. Opao je posao. To je valjda tržište.

Kaže i da su ranije dobili donaciju, te da bi doniranim mašinama mogli da prave zaleđeni program, ali da nisu uspeli da plasiraju robu, zbog čega danas i preostale dve radnice ne uspevaju da zarade celu platu.

Kaže da ne oseća osudu društva i ocenjuje da su uspeli da povrate poverenje zajednice, ali da ne zna koliko se njihova želja da budu prihvaćeni kao ravnopravni i korisni članovi društva istinski ostvaruje.

- Mišljenja su podeljena. Verovatno da postoji neka vrsta unutrašnjeg ograđivanja, ali javno ne. Mi vraćamo poverenje, ali da li smo u potpunosti... To ne znam. Mi imamo organizaciju, preko 1.000 naših registrovanih članova. Možda još uvek postoji podozrenje - kaže navodeći i ono što im ide u prilog i ono od čega strahuje.

Odazvali se u teškom vremenu

Kaže da su se tokom epidemije korona virusa, koja traje, i vanrednog stanja, koje je ukinuto, organizovali kako bi pomogli najugroženijima. U pekari su spemali obroke, dostavljali ih, oblazili porodice, obezbeđivali prihvatilište za beskućnike.

Možda ne toliko čudno, koliko neobično, organizovali su se kako su u zatvoru naučili, pa su tako podelili volontere na naselja. Dobili su dozvolu za kretanje, imali 50-ak aktivnih ljudi.

- Kada je krenula korona, pošto smo mi dobro organizovana ekipa, imali smo 107 registrovanih volontera u policiji sa dozvolom za kretanje. Imali smo ideju u glavi kako da se organizujemo po naseljima, kao zatvor po kolektivima, pa je svako naselje imalo po 10, 15 volontera, koji su brinuli o starijima i socijalno ugroženima - objašnjava dodajući da ih je situacija podsetila na rat, očito živ u sećanju mnogih.

Sada, kada je vanredno stanje prošlo, žele, eto, da njihovi Kragujevčani, kada prođu Bitoljskom ulicom zastanu na broju 1. Možda im zamirišu kiflice i burek.

(B. Petrović - b.petrovic@telegraf.rs)