Sećanja prvog Srbina koji se popeo na Himalaje: Priznanja izostala, a jedno "izvini" zatvorilo krug

U maju 2000. prvi put je čovek iz Srbije zakoračio na krov sveta. Dragan Jaćimović popeo se na Mont Everest, na 8.848 metara iznad nivoa mora, u predeo večnog leda, snežnih oluja, snažnih vetrova i niskih temperatura.

Kada sam počeo da planinarim nisam ni pomišljao na Mont Everest. Međutim, u aprilu 1996. prvi put sam otišao u Himalaje i sreo se sa Boginjom Majkom Zemljom, kako ovaj vrh nazivaju narodi na Tibetu. Bio sam opčinjen veličinom same planine, ali tada nisam smeo ni da pomislim da ću nakon četiri godine biti na njenom vrhu.

Sve je nekako išlo postepeno, iz godine u godinu. Tek kada sam popeo prvi vrh koji je viši od 8.000 metara (Cho Oyu, 8.201m) pomislio sam da bih možda mogao da probam da popnem i Everest. Krajem devedesetih godina, nije bilo lako usuditi se na takav podvig. Bili smo izolovani, nije bilo novca, a samim tim ni mogućnosti za neki ozbiljan trening.

Nije bilo društvenih mreža, a internet je tek bio u povoju, pa niste mogli da dođete do pouzdanih informacija. Jednostavno, čitao sam knjige o Himalajima i trenirao kako sam znao i umeo. Sve je to bio samo jedan veliki entuzijazam i ništa više.

Pripreme su trajale oko četiri godine, i podrazumevale su kondicione pripreme, kao i iskustvo koje sam sticao u Himalajima i drugim planinama širom sveta. U sklopu fizičkih priprema, puno sam vozio bicikl, trčao polumaratone i maratone kako bih podigao aerobnu izdržljivost na viši nivo.

Mislim da svako može da podigne svoju fizičku kondiciju na nivo neophodan za uspon na Mt. Everest, ali nisu svi dovoljno mentalno jaki za izazove koje ih tamo čekaju. I na tome se može raditi, ali je to dosta teže nego kondicioni trening. Za jačanje mentalne snage potrebna su iskušenja i dobar učitelj koji je to već sve prošao. 

Četiri godina pripreme za ekspediciju koja je trajala oko dva meseca. Aklimatizacija je nekih 30 dana, a onda smo čekali povoljnu vremensku prognozu. Na kraju smo krenuli i trebalo mi je pet dana da od baznog kampa dođem do vrha.

Najteža je neizvesnost. Svakodnevno se menja vremenska prognoza, a sa tim se menja i plan uspona. Stalno strepite da li ćete dobiti šansu za uspon na vrh. Najlepši su zalasci sunca i prelamanje svetlosti na glečeru Khumbu, ali su još lepši razgovori sa ljudima sa kojima delite istu strast.

Nisam imao nikakava predubeđenja pre odlaska na tu ekspediciju. Imao sam iza sebe već uspon na vrh visine više od 8.000 metara i otprilike sam znao šta me čeka. Sada, nakon 20 godina, kada razmišljam o toj ekspediciji, mislim da mi ništa nije bilo teško. Kada nešto voliš i uživaš u tome, ne postoji vrh koji ne možeš popeti.

Nijednog trenutka nisam ni pomislio da mi se nešto može desiti. Ni u najtežim trenucima tokom karijere, kada je bilo gotovo izvesno da se neću izvući, a bilo ih je dosta, nisam pomislio – ovo je kraj, gotovo je. Takav stav imam i danas. Takođe, nikad se nisam unapred plašio, pa mi je samim tim sve bilo lakše.

Verujem da će neka nezgoda pre da se desi onome ko se plaši, nego onome ko nema straha. Uglavnom se strah javlja kod onih koji nisu sigurni u svoje znanje, veštine i kojima je cilj jedini motiv. Što je vrh viši i teže dostižan, alpinisti se više plaše da ga neće popeti nego što razmišljaju o zdravlju, pa čak i o sopstvenom životu. To je apsolutno tačno.

Prva pomisao koja vas dočeka na vrhu je: Hvala Bogu, nema više! Meni je bar tako bilo, jer sam se penjao bez boce sa kiseonikom, gde je svaki korak jedna velika pobeda. Uspeo sam da na vrhu snimim kamerom nekih 20-tak minuta. To sve može da se pogleda u dokumentarnom filmu “4 godine za 10 minuta” koji je dobio desetak nagrada na međunarodnim festivalima.

Osećanja najbolje mogu da se opišu u dve reči: euforija i katarza. Ipak, na vrhu sam bio sam i nisam imao sa kim da podelim te trenutke i sreću zbog velikog uspeha.

To je nešto što ni do danas nisam prežalio. Nakon puno suza i euforije, nastupi praznina kakvu nisam osetio u životu. Tek kasnije kada siđete u dolinu krene pravo radovanje zbog ogromnog postignuća.

Kada bih danas bio u istoj situaciji, sigurno bih se vratio nazad. To je lako reći kada se čovek ostvari, i kada više nema potrebu da se dokazuje sebi, a ni drugima. Kada ste mladi i kada ste svesni da vam je to verovatno jedini pokušaj u životu, onda donosite iracionalne odluke.

Mi smo sakupljali novac za ekspediciju skoro dve godine i to mi je teže palo nego sama ekpedicija. Danas sam ponosan jedino na svoju decu, a to što sam popeo Everest bez kiseonika mi ne znači mnogo. To je bila jedna glupa odluka zbog koje i danas imam zdravstvenih problema.

Sam uspon na Everest me nije mnogo promenio, samo je postavio dijagnozu. Postao sam svestan odakle dolazi ta potreba za dokazivanjem, ali to što ste svesni nečega ne znači i da ste se promenili. Proces konstantnog učenja i promena traje do kraja života.

Meni je prvi odlazak u Himalaje 1996. godine odredio život, jer sam se tada “zarazio” Himalajima i evo već 25 godina odlazim tamo. Uspon na najviši vrh sveta doneo mi je samopouzdanje i svest o tome da mogu mnogo više nego što mislim da mogu, a oduzeo mi je mogućnost da penjem ostale vrhove više od 8.000 metara zbog kasnijih zdravstevnih problema. 

Mada nikada nisam žalio za tim, jer sam se okrenuo prenošenju znanja drugima kroz ogranizaciju i vođenje ekspedicija. Sada znam da je važnije podsticati druge da se ostvare nego postići neki veliki podvig sam.

Zato je i osnovan estadventure.com da podelimo znanje, iskustvo i strast sa drugima. I kada vodite druge i imate ogromno iskustvo, satelitsku prognozu, savršenu organizaciju, planina može da priredi neko iznenađenje i da sve to što imate padne u vodu.

Dobar vođa

ekspedicije nije onaj koji se slepo drži plana i prethodnog iskustva, kako svog, tako i od drugih koji su bili na toj planini, već onaj koji zna dobro da čita “znakove pored puta”, odnosno da se prilagođava prirodi i njenim ćudima.

Teško je opisati koliko su ogromne te razlike i koliko se sve menja skoro svake godine. Mislim da je mnogo veća razlika između načina penjanja i opreme između 2000. i 2020. godine, nego izmedju 1953. i 2000. Oprema i podrška drugih na usponu se drastično promenila, kao što se i svet, između ostalog promenio.

Mada i danas, ako želite, možete da penjete Everest bez kiseonika i nekim drugim smerom koji nije “via normale”, ali to je pre svega izazov za prave sportiste.

Sa druge strane, i dalje nije lako popeti Everest, koliko god to neki pokušavaju da prikažu na društvenim mrežama. Naročito oni koji ostavljaju komentare tipa “sve je to sada komercijalno…turizam…” To su sve komentari “kiselo grožđe”: kada ja ne mogu, onda daj da omalovažim tuđi trud i posvećenost.

Iskreno, što se tiče alpinizma, mi smo i dalje negde tamo gde je svet bio 30-ih godina prošlog veka, a ekspedicijsko penjanje na vrhove više od 8.000 metara je negde otprilike tamo gde je svet bio 60-ih godina. Znam da se mnogi neće složiti sa ovim, ali činjenice govore da je tako.

Mogu slobodno, bez lažne skromnosti, da kažem da smo Goran Ferlan i ja zatalasali mrtvo more usponima na Cho Oyu (8.201m) 1998. godine i Everest (8.848m) 2000. godine. Nakon toga, krenuo sam sa organizacijom trekova i ekspedicija u masivu Himalaja, pa su i drugi dobili priliku da pomeraju sopstvene granice.

Odgovor na ovo pitanje je više za rubriku “Verovali ili ne”. Treba pročitati zapisnik sa sastanka upravnog odbora Planinarskog saveza Srbije nakon mog povratka sa Everesta.

Predlagano je da se ne prizna uspon na vrh, pazite ovo: ne prizna, jer se nisam popeo vrh u organizaciji PSS, mada sam od 1996. bio član planinarskog kluba. Pa, su onda krenule prozivke “velikih alpinista” po novinama tipa - nije alpinista jer nema tečaj, pa nije popeo…itd. Razni ljudi su lečili neke svoje frustracije zbog mog uspona.

Nisam odreagovao ni na jednu od tih gluposti, niti sam ih osuđivao, već sam samo nastavio da penjem, a od 2001. krenuo sam i da vodim druge ljude u Himalaje. Kada imate viziju i sigurni ste u put kojim idete ka svom cilju, nema potrebe da ukazujete kako je tuđi put pogrešan.

Vrhunac tih uspona bio je 2007. godine kada sam, kao vođa ekspedicije, predvodio najuspešniju ekspediciju sa ovih prostora, ikada, na Everest, jer se na vrh popelo 7 planinara. Na aerodromu me je, između ostalih, sačekao čovek koji je na UO PSS-a 2000. godine bio najglasniji u “osudi” mog uspona.

Samo me je zagrlio i rekao “Izvini”. Krug se tada zatvorio. U stvari, krugovi se uvek zatvaraju, samo je potrebno vreme. Budi pošten, vredan i stvaraj.

To su tri principa kojih se držim. Što se tiče odnosa javnosti prema tom uspehu, on se menjao godinama, pa mogu da kažem da je podvig prepoznat i priznat. Međutim, država ga nikada nije priznala. Bilo je raznih predloga, ali kako su se razne vlasti menjale, sve je ostalo na tim predlozima.

Mislim da sam jedini na svetu ko je prvi iz svoje države popeo Everest, a da nema nacionalno priznanje. Da ne govorim o tome koliko sam doprineo razvoju ovog sporta u Srbiji i regionu, kao i o tome koliko je planinara dobilo zvanje Zaslužnog sportiste zahvaljujući meni.

U suštini, priznanje od države mi nije ni potrebno, srećan sam što imam mogućnost da i dalje stvaram i prenosim znanje drugima. To više vredi od bilo kakvog priznanja.

(Telegraf.rs)