Za 4 godine porodično nasilje nad decom se udvostručilo: Šta se i kako menja zbog toga u Srbiji?

Foto-ilustracija: Shutterstock

Prošle nedelje Vlada Srbije usvojila je Strategiju za prevenciju nasilja nad decom, za period od 2020. do 2023. godine, sa dvogodišnjim akcionim planom. Dokument je izrađen u saradnji sa Unicefom i tim smo se povodom obratili upravo njima kako bi nam objasnili pojedinosti u vezi sa njom.

Na pitanja Telegrafa odgovarala je rukovoditeljka Programa za zaštitu dece, UNICEF Srbija Vesna Dejanović. U nekoliko odgovora kazala je da se nasilje "ne razdvaja", te da se neposredni uzroci mogu razlikovati, ali da im je osnova ista, da se efekti primene strategije moraju pratiti u kontinuitetu, pre njenog isteka predviđenog za 2023. godinu, te da je koncept prevencije univerzalan. Otkrila nam je i koja su četiri načina da se izmere efekti Strategije na društvo, te da je rađena po uzoru na dobre primere domaće prakse.

Nasilje je složen fenomen. Ono može da bude fizičko, mentalno, verbalno, seksualno. Može da se dešava u porodici, zajednici, školi, u digitalnom prostoru, nad decom i među decom. Neposredni uzroci i povodi nasilja mogu da se razlikuju, ali ono što leži u njihovoj osnovi su duboko ukorenjene norme, uverenja, stavovi i uobičajeni obrasci ponašanja u jednom društvu. Nasilni modeli ponašanja se prenose tokom vremena i iz jednog konteksta u drugi. Bavljenje pojedinačnim vidovima nasilja donosi samo ograničene i kratkoročne rezultate. Prepoznajući značaj celovitog pristupa prevenciji i zaštiti od nasilja, a takođe i u skladu sa međunarodno prihvaćenim standardima u ovoj oblasti, usvojena Strategija polazi od definicije kojom se nasilje označava kao ’’svaki oblik fizičkog ili mentalnog nasilja, povređivanja ili zlostavljanja, zapostavljanja ili nemarnog postupanja, maltretiranja ili eksploatacije, uključujući seksualno nasilje’".

Izuzetno je važno što je Strategija pored unapređenja zaštite od nasilja, stavila veliki naglasak na prevenciju i sistematski rad na promeni stavova, vrednosti i ponašanja u odnosu na nasilje prema deci. Strategija predviđa niz mera koje uključuju promotivne aktivnosti i senzibilizaciju javnosti o neprihvatljivosti nasilja. Planirane su i kontinuirane obuke dece od najranijeg uzrasta, roditelja i profesionalca o nenasilnoj komunikaciji, toleranciji na različitost i antidiskriminaciji. Predviđeni su i preventivni programi za jačanje roditeljskih kompetencija i pozitivno roditeljstvo. Strategija takođe uključuje i aktivnosti ranih intervencija koje imaju za cilj prepoznavanje dece u riziku od različitih oblika nasilja i pružanja blagovremene i intenzivne podrške.

Dugoročna vizija je da sva deca u Srbiji odrastaju u bezbednom i podsticajnom okruženju u kome se u potpunosti poštuju pravo deteta na zaštitu od svih vidova nasilja. Dug je put da bi se do toga stiglo. Treba ići korak po korak i sistematično otklanjati prepreke ka dostizanju te vizije. Pre ove strategije, imali smo strategiju koja je važila do 2015. godine. Ona je bila dobra, ali nažalost ne možemo da kažemo da je koordinisano sprovođeno i praćeno.

Do 2023. godine, ako se bude dosledno realizovalo ono što je predviđeno sadašnjom usvojenom Strategijom, rezultati bi mogli da se vide kroz: a) povećan obuhvat dece različitim preventivnim programima i uslugama zaštite od nasilja, b) veći broj roditelja, a takođe i profesionalaca iz svih sektora koji su unapredili svoja znanja i veštine u ovoj oblasti, c) veća finansijska izdvajanja iz budžeta za prevenciju i zaštitu od nasilja i d) unapređenje mehanizama kojima će se obezbediti bolja inter-sektorska saradanja i veća efikasnost u postupanju.

Ne smemo da čekamo 2023. godinu da bismo videli da li je to ostvareno. Neophodno je osigurati kontinuirano praćenje i unapređivanje zacrtanih aktivnosti, uloga i odgovornosti. Konačno, naročito će biti važna finalna evaluacija, koja će trasirati put za novu strategiju kada ova istekne.

Vesna Dejanović, UNICEF / Foto: mc.rs

Koncept prevencije je u svojoj suštini univerzalan. On podrazumeva rad na podizanju nivoa svesti zajednice i pojedinaca o štetnosti nasilja, promeni društvenih normi, stavova, uverenja i tradicionalnih praksi koje održavaju nasilje. Koje konkretne aktivnosti će neko društvo izabrati zavisiće od specifičnog konteksta, kulture i prioriteta. U tom smislu, ne možemo reći da je Strategija rađena po uzoru neke određene zemlje. Istovremeno, Strategija se oslonila na analize dobrih praksi. Vredan izvor podataka u tom smislu predstavljala je i studija ‘’Nasilje prema deci u Srbiji. Determinante, faktori i intervencije’’. Studija je sprovedena kao deo šireg međunarodnog istraživanja koji je pokrenula UNICEF kancelarija za istraživanja Innocenti.

Nalazi istraživanja sprovedenih u Srbiji poslednjih godina pokazuju da je nasilje prema deci široko rasprostranjeno i to u različitim oblicima i različitim okruženjima. Međutim, upoređivanje učestalosti različitih vrsta nasilja nije moguće. Ono što znamo prema izveštajima centara za socijalni rad jeste da je broj dece žrtava porodičnog nasilja dostigao 8.297 u 2017. godini, što je gotovo dva i po puta više nego 2013. godine. Čak 43 odsto dece ima iskustvo nasilnog disciplinovanja u porodici, a svake godine više od 1.000 dece bude izdvojeno iz svojih porodica (najčešće zbog zanemarivanja i nasilja).

U proseku, više od 3.000 dece godišnje su žrtve krivičnih dela. Tokom 2019. godine u školama je prijavljeno 370 situacija ’trećeg nivoa nasilja’. Gotovo jedna trećina dece je tokom 2018. godine imala uznemirujuće iskustvo na internetu, a oko 16 odsto je doživelo vršnjačko nasilje na internetu. Konačno, jedan od najkompleksnijih oblika nasilja nad decom je dečji brak – 57 odsto Romkinja u podstandardnim naseljima je stupilo u brak pre 18. godine.

(B. P.)