Kada je kuća izgorela, Marko (13) je uradio sve da pomogne roditeljima: Video dečaka rasplakao majku

Trinaestogodišnji Marko Rajić, Foto: Gradski online

Amaterski video zapis "Ovo je moj dom" trinaestogodišnjeg Marka Rajića iz Kikinde, učenika OŠ “Žarko Zrenjanin”, nikoga nije ostavio ravnodušnim.

Preporučujemo

Marko je u njemu, slikom i rečima, opisao šta se desilo 21. martovske noći, sat iza ponoći, kad je u požaru izgoreo njegov dom, ali i dve susedne kuće. Dečak je u video zapisu napisao da su za kratko vreme ostali bez svega i izrazio želju “da pomogne roditeljima, da ponovo uđu u dom”.

Dečakov vapaj i muke njegovih roditelja, Olivere Rajić i Radomira Francuskog, nisu prošli neopaženo. Članice FB grupe “Mame Kikinđanke” inicirale su humanitarnu akciju koju su podržali mnogi ljudi dobre volje. U tihu Ulicu Alekse Dundića juče je stigao kamion sa gredama i daskama. Novac su donirali ljudi koji su na društvenim mrežama saznali za njihovu nevolju.

Pomoć stiže sa svih strana

Andraš Terek, autoprevoznik iz Kikinde, obezbediće šljunak. Ushićeno govore da su u poslednja tri dana još neki ljudi ponudili konkretnu pomoć. Marko se nerado seća kobne martovske noći:

- Iz sna me je te noći probudila majka. Govorila je da je požar buknuo u komšijskom stanu. Zgrabio sam mlađu sestru Sanju (8) i izašao ispred ulice. Bili smo u pidžamama. Plakao sam. Bilo mi je teško da gledam uplakanu majku. Puno ljudi je pogledalo taj video, a evo Kikinđani su počeli da nam pomažu. Čak su se, kako mi je mama rekla, javili naši ljudi iz Beča - kaže Marko za portal Gradski online, dok je njegova majka Olivera pokušavala bezuspešno da zadrži suze:

- Kao da nam tih dana korona nije bila dovoljna. U susednom stanu porodice Čeke, izbio je požar. Bez krova nad glavom ostali su oni, komšinica Irena Miklja i mi. Svega nekoliko minuta pre nego što je vatra buknula, kod komšija je bila policija. Čula se vika: “Požar, požar”. Izleteli smo na ulicu, a u ranac sam uspela da stavim garderobu.

- Sina i ćerku smestili smo u policijski automobil i gledali kako vatrogasci pokušavaju da obuzdaju požar. Voda je uništila sve što nije vatra… Prvih desetak dana bili smo kod ćerke i zeta, a potom nam je komšinica Marija Bor ustupila prazan stan koji se nalazi do našeg. Hvala Mariji i njenom suprugu, ali i svim dobrim ljudima što nas nisu zaboravili - kroz suze priča Olivera.

Želja da se usele do Vidovdana zbog ćerke Sanje

Ona i suprug Radomir priželjkuju da se usele za mesec dana do, kako kažu, Vidovdana:

- Tada je rođena naša Sanja. Imala je samo 800 grama i tumor na vratu. Dobri ljudi koji nam pomažu zaista su mi vratili veru u život i u bolje sutra. Treba nam još puno toga: cement, zidne i podne pločice, prozori, ulazna vrata…

- Puno nam pomažu moj brat, naš zet, Radomirove kolege sa posla iz JP “Kikinda”, komšije… Bojim se da nekog ne zaboravim, ali veliko hvala Slavki Francuski, Dragani Đenić, Evici Pajić, Heleni Hensi i svim “Mamama Kikinđankama”- u dahu nabraja Olivera.

Ni Ireni Miklji, čiji je stan takođe nastradao, nakon što se vatra proširila iz komšiluka, nije lako:

- Pretrpela sam veću štetu. Kao što vidite, od kuhinje nije ostalo ništa. U stanu je u to vreme živeo stanar, dok sam ja bila u susednoj kući. Nisam pokretala akciju, ne umem ja to… Puno mi je srce, kad vidim da ima dobrih ljudi koji pomažu Oliveri i Radomiru – kaže Irena.

(Telegraf.rs)