Bolne reči Aleksine majke na godišnjicu njegove smrti: Uništili ste moju zvezdu, sve na njoj zgazili

Foto: Facebook/Dragana Gaga Janković

Dečak Aleksa Janković iz Niša imao bi danas 23 godine, da se zbog vršnjačkog nasilja nije ubio na današnji dan, 10. maja 2011. godine.

Preporučujemo

Svoju bol zbog gubitka sina koji nije više mogao da trpi torturu svojih vršanjaka, a koji su ga maltretirali mesecima, podelila je na Tviter nalogu njegova majka Dragana Janković.

- Uništili ste zauvek moju zvezdu. Sve na njoj ste polomili, izgazili, sav sjaj i svetlost ugasili.

Mrak kad pada, ona vam put neće pokazati, jer u mraku živite zauvek i živećete. Aleksa - napisala je ona i ispod bolnih reči datum 20. mart 1997. kao datum Aleksinog rođenja, a pored njega današnji dan.

Uništili ste zauvek moju zvezdu. Sve na njoj ste polomili, izgazili, sav sjaj i svetlost ugasili. Mrak kad pada, ona Vam put neće pokazati, jer u mraku živite zauvek i živećete. Aleksa 20.3.1997- 10.5.2020.god pic.twitter.com/PdgWDIfBWI— Gaga Aleksina mama (@GagaAleksina) May 10, 2020

Podsetimo, tada četrnaestogodišnji Aleksa Janković oduzeo je sebi život skokom sa zgrade u kojoj je živeo, nakon osam meseci fizičkog i verbalnog zlostavljanja od strane svojih vršnjaka.

Potres mozga, noga u gipsu, psihijatrijska dijagnoza "posttraumatski sindrom", doveli su do tragičnog završetka.

Njegovi roditelji još uvek pokušavaju da izdejstvuju usvajanje "Aleksinog zakona", koji bi pomogao u suzbijanju vršnjačkog nasilja i spasio drugu decu Aleksine sudbine.

Dragana Janković napisala je potresno pismo na njegov 20. rođendan, u kojem je do detalja predstavljen pakao koji je dečak preživljavao pre no što je odlučio da oduzme sebi život.

"Draga mama, rešio sam da ti napišem pismo. Uvek mi ti pišeš i molim te nemoj samo da plačeš.

Evo, javljam ti se iz dalekog nekog sveta gde se živi sa osmehom svaki dan i svaki sat. Ovde nema tuge patnje boli ovde nema podlih i odvratnih. Ovde te ne muče, ne tuku ne hvataju za vrat ,ne udaraju glavu o drvo, ovde nema haosa i laži.

Ovde je mama mir!!!

Široka polja obasjana mirisom poljskog cveća, sunce toplo i vrelo ,nebo plavo kao pučina. Ima ptica mama i cvrkuta ,po koji leptir tek sleti mi na dlan. Možda je tvoj mama?

Znaš imam drugare ima dece punoooo dece ,sedimo često pa pričamo.Joj mama šta se tim mojim drugarima sve desilo!!!

Pričamo onako svi zajedno tešimo jedni druge, delimo i dobro i zlo. To je drugarstvo,zar ne mama?

Ej... imamo loptu pravu fudbalsku... ja branim, golman sam, sećaš se da su mi drugari iz odeljenja poklonili golmanske rukavice, baš su bili tužni što odlazim, pa eto setili se.

Nisam Forlan još mi je kratka kosa, kažu mi da ipak budem Bufon. Dres ako se setiš pokloni nekom neka se dete obraduje, tako treba mama zar ne!?

Nisam ljut što mi nisi kupila patike za rođendan, nema veze, imam Nike i Puma, nisam ih pocepao, mada mi viri palac ko tati pa cepa.

Znao sam da ćeš se pitati da li mi je hladno. Nije mama! Toplo je, proleće je, oblačim se slojevito kako si me ti učila. Orman mi je sređen, ništa nisam razbacao. I dalje ne jedem boraniju... ne ljuti se odmah, sve ostalo da, nekad naručim jaja sa paradajzom uuuuu to volim.

Slušaj, napravi nešto sa višnjama neki kolač ili tortu nema veze što ja nisam tu, nema smisla da sestre ne probaju.

Čuvaj kosti za Šareta i suv hleb nemoj da bacaš, znam da ga voliš ali te podseća na mene.

Mama uradi to, nije on kriv što sam otišao.

Hteo sam još da ti kažem da su mi neki matori ovde par puta lomili vazu za cveće nema veze mama... budi jaka.

Što se rodjendana tiče neću ništa da pravim, mislim veliki sam 20.god ko pravi žurke u tim godinama.

Molim te samo upali kandilo i sveću kraj ikone naše slave za zdravlje tvoje tate i seka.

Obećaj mi da nećeš da plačeš, molim te mi obećaj...

Ako dolaziš ponesi mi neke sitnice i pusti mi pesmu da čuju drugari.

I da... nastavi da živiš molim te živi, proći će mama, prolazi... samo im nemoj zaboraviti imena.

Ja te čuvam majko, na levom ramenu, obrazu i u kosi. Mislim na tebe i dan i noć!

Kad budeš rešila da dođeš rezerviši kartu u jednom pravcu do stanice "Suncokreti". Ja ću tu da te čekam, čim siđeš.

Budi jaka, ti čuvaš moj osmeh od zaborava... nije vreme drži se.

Pa se vidimo.

Voli te i ljubi tvoj Aleksa!"

"Kriv sam"

Aleksina majka napisala je i pesmu "Kriv sam" koja je opisala dečakovu patnju.

Ja sam Aleksa sin Dragane i Bojana, brat Petre i Milije.

Ja sam Aleksa rodjen 20.03.1997.god i prvenac sam mojim roditeljima, najveća radost i ceo svet ...bio sam.

Ja sam Aleksa odličan djak,budući golman i pilot trebao sam..

Ja sam Aleksa i trpeo sam fizički psihički teror svojih vršnjaka.

Ja sam Aleksa koga su nastavnici škole prepustili slučaju,niz vodu i u jarak.

Ja sam Aleksa i pokušao sam da nađem smisao, a oni su od mog života načinili pakao.

Ja sam Aleksa čiju su priču ispričali a nasilje zabeležili na 2000 i

više lista hartije.

Ja sam Aleksa gde je sudskim postupcima u tri zasebna,dokazano presuđeno i dosuđeno da su KRIVI.

Ja sam Aleksa koji je sebe sam žrtvovao, da njegovim imenom upozorite zapretite drugima,da mi više nisu potrebni drugari u onom svetu gde sam sada.... sam.

Ja sam Aleksa koji nije išao u elitnu školu i nije bio razmažen.

Ja sam Aleksa i nisam član nijedne političke partije i ne pozivajte se na moju političku pripadnost.

Ja sam Aleksa i nisam se ispisao iz škole gde su me tukli zato što su moji roditelji hteli da me tuku,već zato što su razredna,psihološkinja i ostali neki lagali i tvrdili da sam voljen i bezbedan.

Ja sam Aleksa koji je voleo život i kome je jedan život bio malo,da u njemu spozna i opipa doživi i preživi svaku zanimljivu stvar.

Ja sam Aleksa koji spava dubokim snom i neće se probuditi .

Ja sam Aleksa kome su danas presudili i sudili i ovi i oni,takvi i nikakvi.

Ja sam Aleksa nad čijim ste se imenom danas ogrešili, koga ste vređali i čijom ste sudbinom omotanom u tugu suze i bes sebi činili zabave i trač.

Ja sam Aleksa i oprostiću vam svaku izrečenu reč.

Ja hoću... da li će Bog?

Ako vam je lakše, evo priznajem, kriv sam što su me ubili!

Osetio je jak udarac u stomak, pa još jedan...

Isidora Petronijević, maturantkinja Gimnazije "Svetozar Marković" u Subotici, opisala je šta su sve Aleksa Janković i njegova sestra trpeli u školi od svojih vršnjaka i zbog čega je na kraju oduzeo sebi život u 14. godini skočivši sa trećeg sprata.

"Stisnuo je šaku i još jednom bacio pogled na sliku u plavom ramu. Zadubio se u lice mame i tate. Spasiću malu šmizlu. Brinuću o vama kada budem bliže zvezdama i suncu. Čuvaću vas. Obećavam. Ustao je sa kreveta. Izašao na terasu. Nebo je i dalje bilo svetloplavo, beskrajno. Čekalo ga je. Zatvorio je oči..."

U priči nije izostavila ni scene zlostavljanja, Aleksine nemoći, ali ni ljubav prema porodici.

"Levom rukom je zaštitio glavu, a desnu je držao na kolenu gde mu rana još nije zarasla. Osetio je jak udarac u stomak, pa još jedan i još jedan... Naredni udarac bio je malo niže i nešto slabiji... Hoće li ikada stati? Telo je počelo da mu se grči od bolova. Više nije mogao da se pomeri. Ruka kojom je štitio glavu počela je da trne. Bila je ledena...", piše Isidora.

Zbog propusta u radu koji su doveli do smrti dečaka Viši u sud u Nišu je doneo presudu kojom se OŠ "Sreten Mladenović Mika" iz Niša kažnjava iznosom od dva miliona dinara odštete.

(Telegraf.rs)