Borac Luka je osvajao srca, a na zlobne osmehe odgovarao je nevinim smeškom. Pokazao nam je srce

"Srce, pokazuje Vam srce", govorila je Sanja Kusovac, majka malog Luke, koji je spojio palčiće i kažiprste gledajući nas srećno, prepun energije.

Razdragan je trčao po stanu, jer, sve je bilo lepo - tu su njegova mama, brat, sestra, a došli su neki novi ljudi koje je upoznao, pokazali neke zanimmljive stvarčice, kao što su foto aparat, blokčić, diktafon. Otvorila se i čokolada, svi su se nešto smeškali, nešto pričali, premda Luka nije mogao da ih čuje.

Dok je razdragano trčao po stanu, Sanja je pričala o njegovoj borbi. I zaplakala na trenutak.

Kako izgleda kada duša boli, zašto mama ponekad plače i po čemu je on toliko poseban? Luka je zauvek zaspao i nije dočekao da poraste, da razume to.

On je bio samo dete. Nije dočekao da shvati šta znači biti drugačiji, šta znači borba i pobeda.

A borio se i pobeđivao je. Rastao je i ceo svet mu je bio zanimljiv. Nema stvarčice koju nije uhvatio i probao da shvati kako radi, nema kutka gde se za tili čas ne bi našao, otrčao samo da vidi šta se tamo dešava.

Jer, on nije mogao da shvati da ne čuje. I da je to nekakav hendikep. Brzo je učio znakovni jezik, i on je bio dovoljan da izazove mami širok osmeh, njenu punu pozornost otvorenih očiju punih ljubavi, i da zasluži poljubac. Pratio bi gestove nepoznatih ljudi i odmah se uklapao, toliko da ni sami ne bi bili svesni da se obraćaju gluvonemom detetu.

Njegova polovina lica bila je nepomična, osmehivao se onom drugom polovinom. Nepce mu je bilo razdvojeno. Nije mogao da trepće. Nije mogao da jede lako kao svi mi.

Ali, šta mu je to smetalo? Ništa. Znao je dobro šta je fizička bol, imao je i te kako bolne terapije. Ali, nije znao šta je patnja duše, šta je granica koja slama - jer se protiv svojih ograničenja borio. Detinje, prirodno, ni ne shvatajući koliki je to bio podvig, preskakao je prepreke.

Nije znao šta stvarno znači biti fizički drugačiji, niti da je njegova borba, znatiželja i inteligencija toliko čudesna, da poput magije osvaja svačije srce.

Kada se rodio dijagnoze su se samo nizale. Deformacije na licu odmah su se videle, ali niko nije znao šta je bio uzrok tome. Lekari su rekli - šanse da preživi su 1 od 100. Morao je da prođe i neke operacije, gomilu snimanja, skenera, magnetne rezonance, tretmane strujom i, na kraju, sve je izgledalo kao da će biti zdrav, ali neobičan dečak koji ne zna za poraz.

Iako je Luka delovao stabilno, njegovi roditelji planirali su da ga odvedu na detaljne preglede u Nemačku. Želeli su da steknu sveobuhvatnu sliku o njegovom stanju, kao i da učine nešto da mu detinjstvo i život budu lakši - da mu se ugradi još jedan slušni implant u nadi da će tako moći da čuje, kao i da vide da li je operacijom nerva moguće da nestane paraliza leve strane lica.

U tome ih je sprečila korona, iako su pasoši već bili spremni.

U poslednjoj borbi Luka je dobio krila

Sudbina je bila jača od njega, rešena da nastavi surovu igru - Luka, koji je toga dana bio veseo, pred spavanje je briznuo u plač. Povratio je i više nije mogao da se održi na nogama. Majka je znala da nešto ozbiljno nije u redu.

Hitno su otišli u bolnicu, a Luka kao da je već gubio svest. Prolazili su sati dok nije ustanovljeno da je, zapravo, imao krvarenje na mozgu. Ali, to, kaže Sanja, niko nije ni očekivao, ili, pak, lekari do tada nisu obratili pažnju na neke promene. Jer, svi rezultati i snimci do tada bili su dobri.

Luka je nakon ovog krvarenja operisan. Ali, usledile su komplikacije, na mozgu se stvorio edem.

- Na kraju je upao u komu. Snimak moždanih talasa (EG) pokazao je da je mozak prestao da mu radi. Pitala sam doktora: "Da li njega sada nešto boli?". Kazao je "Sigurno je da ne oseća ništa". Rekla sam da više od svega želim moje dete živo, ali doniraću organe ako treba da se spase neko drugo dete - ispričala nam je majka kroz suze.

Ni to nije moglo da se uradi zbog korona virusa.

Dečak je sahranjen 29. aprila, a to je za Sanju bio i najteži trenutak. Nije želela obdukciju. Dosta je, kaže, bilo lekara, skalpera, snimanja, trčanja u bolnicu, strepnji, bola... Anđeo je, kaže, sada dobio krila, a poslednja želja bila joj je da ga usnulog pogleda i pre nego što baci grumen zemlje na njegov mali kovčeg.

- Nadala sam se da će pobediti i ovo. Da će biti veliki dečak, poseban i inteligentan, koji je mnogo toga mogao da uradi. Znate i sami koliki je bio borac. Pre te operacije tri puta su ga vraćali u život. Prvih 24 sata srce mu je kucalo svega 40 otkucaja u minutu. Narednih 24 sata svega 20 otkucaja. Preminuo je u noći između 24. i 25. aprila i ja sam se baš u tom trenutku probudila - priča Sanja.

"Kada sam čula kako ga vređaju mislila sam: Možda je dobro što ne čuje"

Kako su naša deca vaspitana, kako prihvataju drugačije od sebe? To je test na kojem padaju današnji roditelji, vaspitači, učitelji.

Sanja je zadržavala suze kada bi se sa Lukom negde šetala, a onda začula uvrede kojima su ga druga deca obasipala. Kaže, uperili bi prst u njega i smejali mu se, a on im je odgovarao osmehom, ni ne shvatajući šta se dešava.

- Verujte, u tim trenucima, meni se srce samo stezalo, pomišljala sam, možda je i bolje što ne čuje - priseća se Sanja.

(M.B.)