Lazo, brate, gde si? Sestra mi umire: Ispovest pacijentkinje iz Niša kojoj je dr Lazić spasio život

- Da nije bilo mog doktora Laze, mom životu bi bio kraj. Umrla bih da nije bilo njega. Posle operacije sam, kad god bih otvorila oči, videla doktora Lazu, sedi pored mene na stolici. Sklanja mi znoj sa čela - emotivna su sećanja Dude Pavković (57) iz Niša, jedne od pacijentkinja čuvenog srpskog hirurga , doktora Miodraga Lazića koji je preminuo 14. aprila posle borbe sa korona virusom.

Duda za portal Telegraf.rs kaže da je 1992, kada je imala 29 godina i dete staro 12 meseci, došla na hirurgiju u Nišu u polusvesnom stanju.

- Tri doktora su me pregledala i vratili su me kući, jako su bili drski. Sećam se, vikali su na mene da ustanem sa kreveta, a ja nisam imala snage. Osećala sam umirem od bolova. Sve me je bolelo i povraćala sam. Izbacili su me maltene iz ordinacije - prisetila se Nišlijka.

Kako dalje navodi, kada ju je brat video kući, bio je ljut jer su je lekari vratili.

- Brat me je vratio kolima ispred hirurgije i na sav glas zvao:"Lazo, brate, gde si? Sestra mi umire". Dr Laza se od nekud stvori. Sećam se samo da je vikao: "Žena umire". Imala sam 29 godina samo i devojčicu od godinu dana. Ništa više ne znam šta je sa mnom bilo - priča naša sagovornica.

Kako dalje navodi, operacija je trajala 6 sati, kako joj je dr Lazić rekao.

- Žuč je pukla, izlila se po organizmu. Slepo crevo puklo, bilo je zalepljeno za kičmu. Te noći, sećam se, malo sam bila budna i videla dr Lazu, sedi na stolici pored mene. Sklanja mi znoj sa lica. Sutradan umirem od bolova. Injekcije novalgetol u bolnici nema. Moj dr Laza dođe meni i samo mi reče: "Izdrži, čekaj me, vraćam se brzo". Vraća se duša moja i donosi injekcije, zove sestru da mi da. Tako danima. Kad god sam zaspala i probudila se moj dr bio je pored mene - kaže Duda koja dr Lazića zove bratom, jer ga je nakon što joj je spasio život, tako i posmatrala.

- Ležala sam nepomično i pitala ga: Brate moj mili, reci mi zašto ova operacija ovoliko boli? Na to će on: "Nisi imala jednu već dve operacije". Bila sam u šoku kada mi je ispričao šta mi desilo. Rekao mi je da su sekunde bile u pitanju. Mesec dana sam provela u bolnici. Da nije njega bilo, tada bi se moj život završio - ispričala je Nišlijka koja je nekoliko godina kasnije obolela od tumora na dojci.

Tumor na dojci - nova zajednička borba

Tada je njen doktor Laza ponovo bio tu za nju, u još jednoj nevolji.

- On je bio moj anđeo. Zahvaljujući njemu, moje devojčice danas imaju živu majku. Ali smo se mnogo namučili, i on i ja. Operacija tumora je bila katastrofa. Posle operacije sam postala alergična na konce.  Otvarao mi je ranu tri puta da vidi šta je u pitanju. Stanje se pogoršavalo. Na kraju je otkrio da sam alergična na konce, skinuo ih je i previjao me tri do četiri puta dnevno. Tri meseca. Odakle mu tolika snaga da se bori sa mnom ne znam i nikada mi neće biti jasno - kaže naša sagovornica koja je svom doktoru posvetila pesmu.

Potresni stihovi pesme posvećene dr Lazi

- I danas ko juče suze se skupile u grumen pa niz lica na dlanu ih sve skupila. Rasplaka me brate moj mili objava jednog gospodina Nenada, pita čovek: "Gde je ovaj doktor do sad bio, kako se za njega nije čulo?". Razumela sam ga, pa evo sta mu odgovorih: "Za njega je svako znao, ponajviše onaj što je teško bolovao", tužne su reči koje je podelila Duda.

- Bio je, rekoh, stena od čoveka, visok oko metar i devedeset, a kad u klompama hodnikom srećan prošeta, bio je i mnogo veći. Sa slušalicama oko vrata, nasmejanog lica, svakog pacijenta pomiluje sa rukom onom njegovom milom i dragom - napisala je Nišlijka koja je svoju tugu pretvorila u stihove pesme.

- Tešio nas da će bolje biti, da ćemo iz postelje ustati, da ćemo se životu radovati. Ceo Balkan morao je da zna, kakvog doktora ima. Znaju Hrvati, Muslimani, Goranci, Slovenci a najmanje Srbijanci. Da, tako sam rekla i istina je to, najviše ga poznaju oni preko Drine.

Iz mrtve je mnoge podizao, meni veru i nadu u životu vratio. Na ivici sam smrti bila, a onda ko da sam zahvaljujući tebi vaskrsla.

I evo sada o tebi moj anđele pišem, oprosti, suze ne mogu da izbrišem. Liju ko iz kabla, i neka ih, neka padaju. Tebi se mnogi vise ne nadaju, da ćemo se u ovom životu opet sresti, za pomoć tebe brate moliti. Ali jedno znam, iz srca te nikom ne dam. Čuvam te ko zenicu oka svoga tako mi života moga.

I srešćemo se mi jednom u drugom životu, i onda ću ti reći sve što bolelo me. I Klinički centar Niš nosiće ime tvoje, to zasigurno gotovo je.

I ne dam te, i čuvam te ko najdraže blago... Moj živote... Moja nado. Nekada tvoja najteža bolesnica bledog, umornog lica, a danas autor Duda Pavković - napisala je Nišlijka.

(D. S.)