Bol majke preminulog dečaka leptira Despota: 12 godina sam bila u izolaciji, u borbi za bolesno dete

Foto: Facebook

Bol majke za izgubljenim detetom nikad ne jenjava, ona postaje samo veća. I u svakom danu nešto je podseti na čedo kog više nema. Sofija Lazić, koju možda više znamo i kao majku preminulog Despota, dečaka leptira, posebno emotivno prihvata sve što se oko nje dešava, pa i epidemiju korona virusa. Ova epidemija vratila ju je tamo gde je bila 12 godina, u karantin sa sinom.

Preporučujemo

Iako je svih tih godina, dok se borila sa sinovljevom bolešću, možda i priželjkivala neke obične stvari, kao što je vreme samo za nju, sada bi sve dala da je njen sin s njom i u ovom karantinu.

Dečak je preminuo 11. oktobra prošle godine, a Sofija je svoju bol i ranije iskazivala pisanim rečima, na svom Fejsbuk profilu. I svaka reč bila je emotivnija od druge. Ali, poslednja njena objava zaista boli.

Sofija Lazić/ Printskrin: Youtube/ Primus Prima

"Dvanaest godina sam bila u izolaciji. Zatvoren u četiri zida sa svakodnevnom borbom za malo biće koji si doneo na ovaj svet na žalost bolesno, ali ne tvojom krivicom. Ko te pita da li si umoran, ko te pita da li li ti se spava, ko te pita kad bi da prošetaš, kao sav normalan svet da sednes i popiješ kafu negde u gradu. Ko te pita da li si bolestan, možeš li sa temperaturom da izdržiš da previjaš rane.

Ko te pita što je svaka njegova rana i tvoja, što boli njega - boli i tebe, udara pravo u srce. Gledaš strašne muke, a bespomoćan si. Želiš da zagrliš svoje dete, a ne smeš jer i običan zagrljaj može da ga povredi.

Tata je naravno uključen u borbu, ali mora da radi da bismo mogli da preživimo i živimo život. Jednostavno, moraš sve, moraš da izdržiš, i tako 12 godina. Svaki dan, noć. Nema odmora, nema "ne mogu". Moraš i možeš sve: da budeš i supruga i majka, i lekar, i medicinska sestra, i učitelj, i psiholog.

A samo sam želela da budem majka, da gajim svoje dete koje će odrasti i biti jednog dana svoj čovek. Nažalost, samo san i boli, sve tako boli...

Tolike godine izolacije i na kraju samo praznina.

Sad možeš sve, ali ne želis više ništa... Ostale su samo suze da te sete na protekle dane. Ostala je slika njegovih milih očiju koje gledaš kako se gase i moraš da ga pustiš da ode, a želiš ti da odeš umesto njega.

Ostaje praznina i tišina koja prati tvoju budućnost, i tako do kraja tvog života.

Volim te sine moj."

Despot je bio hrabar i nasmejan dečak koji se s ovom izuzetno teškom bolešću borio kao lav. Bulozna epidemoliza od koje je bolovao je teška i retka bolest. Izaziva velike, bolne i krvave rane. Taman kad se jedna smiri, na drugom delu tela - leđima, grudima, rukama, čelu, licu, svuda gde ima kože, bukne nova. Unutrašnje organe spopadaju plikovi, zbog čega je dečak mogao da jede samo kašastu hranu. Bolest ne dozvoljava pravilan rad prstiju pa su mu oni i na rukama i na nogama srasli jedan za drugi.

I pored toga, ovaj maleni dečak igrao se, izlazio i prkosio bolesti koliko god je mogao. Sanjao je da jednog dana krene u školu kao i svi njegovi vršnjaci, a njegov omiljen klub Partizan darovao mu je dres crno-belih.

(Telegraf.rs)