Ivan je za Uskrs na Aljasci, fali mu sin (2) i vraća se tek u oktobru: Rade 16 sati. Jaja ne farbaju

Foto: privatna arhiva

Uskrs se obeležava gde god ima Srba, pa i na Aleutskim ostrvima, južno od Aljaske, ali sa zakašnjenjem od deset sati, koliko je vremenska razlika između Srbije i "kraja sveta" na Beringovom moru.

Preporučujemo

U Duth Harboru, samo u jednoj ribarskoj kompaniji među hiljadu radnika je više od 50 Srba. Oni, kako za Telegraf.rs kaže Novosađanin Ivan Dražić, veliki hrišćanski praznik obeležavaju simbolično u vreme kratkog odmora od napornog rada u fabrici.

- Duhovno smo u mislima sa našim porodicama koje smo ostavili daleko u Srbiji. Ovde nemamo gde da ofarbamo jaja, ali smo se u pauzi potucali kuvanim jajima i tako ispoštovali običaj. Zamišljali smo da drugačije obeležimo Uskrs pošto u kampu imamo prelep park sa letnjikovcem, gde smo nameravali da potpalimo roštilj. Međutim, zbog pandemije virusa i ovde su zabranjena masovna okupljanja - priča Ivan.

Foto: privatna arhiva

Pandemija virusa Covid-19 nije našim ljudima daleko od njihovih domova i porodica pokvarila samo planove za proslavu Uskrsa, već je, kao i kod nas, potpuno izmenila svakodnevicu. Uvedene su brojne mere na celom ostrvu, pa i kampu gde borave naši radnici, sa ciljem da se zaštite od infekcije.

Zbog toga oni imaju mnogo manje dostupnih sadržaja kojima bi popunili kratko vreme odmora, zabavili se, relaksirali ili uživali u prirodnim lepotama ostrva.

Foto: privatna arhiva

- Na ostrvu je zatvoreno sve - škole, bazen, košarkaški teren, teretana... Banka radi, ali sa jednim šalterom, klijenti ne ulaze unutra, nego se sve obavlja spolja. Marketi rade, ali se sve dezinfikuje, radnici nose maske i drži se rastojanje od 2 metra. U našem kampu mi ne nosimo maske, mada su dostupne svakome ko želi. Samo kuvari u kuhinji rade sa maskama i rukavicama. Svuda su postavljeni aparati za dezinfekciju pored kojih stoje kontrolori da bi svaki radnik obavezno morao da opere ruke - kaže Ivan.

Obećana zemlja za Srbe

Reklo bi se, ništa drugačije nego kod nas. Osim što je Aljaska još uvek za mnoge naše ljude zbog zarade od 220 dolara dnevno i minimalno 5000 dolara mesečno, u Srbiji gotovo nestvarne - obećana zemlja. Radi se 16 sati dnevno, bez dana odmora, ali se svaki radni čas preko "osmice" pošteno plaća kao prekovremeni. Dosta ljudi koje više agencija upućuje od januara do oktobra spremno je na ovakvu žrtvu pošto tako mogu da reše životne probleme kao što su kupovinu krova nad glavom ili školovanje dece.

Foto: privatna arhiva

Ivan navodi da na Aljasku ljudi ne odlaze zbog avanture, već da bi zaradili i sa tim motivom su spremni da izdrže 16 sati rada dnevno, u zaštitnoj opremi, na temperaturama koje nisu uobičajene bilo da je leto ili zima. Mnogima je najteže što se malo spava, u kontinuitetu svega 4 do 5 sati, pa ih umor neminovno sustiže, ali ne odustaju. Drugo ništa ne nedostaje jer su obezbeđeni dobar smeštaj i raznovrsna hrana, a kompanije vode računa o zaštiti na radu i zdravlju svih zaposlenih.

On je takvo iskustvo imao prvi put prošle godine u letnjoj sezoni u Nakneku. Izdržao je 45 napornih radnih i odlučio da ove godine odradi obe sezone.

U fabrici u Duth Harboru gde radi od januara, uslovi su drugačiji, a sezona traje tri meseca. Radi se 12 sati, a može da se "dogodi" i slobodan dan u nedelji.

Takođe, nije izvesno koliko će na kraju sezone da se zaradi pošto bude dana kada fabrika ne radi zato što nema ribe. Ukupna zarada se obračunava na kraju sezone prema ostvarenom broju radnih sati, a koliko novca će se svaki radnik poneti kući zavisi i od radnog mesta pošto nisu sve "pozicije" u fabrici jednako plaćene.

Njegova tromesečna smena se završava upravo danas, ali je zbog pandemije virusa produžio boravak na Aljasci do oktobra kada je kraj letnje sezone. Nikada, kaže, toliko dugo i daleko nije bio od svoje porodice, ali je tako odlučio zbog neizvesnosti kada će granice opet biti otvorene i kada će ponovo leteti avioni.

Foto: privatna arhiva

- Porodica mi najviše nedostaje, naročito sin koji je u mom odsustvu slavio drugi rođendan. Teško mi je što propuštam nenadoknadivo vreme njegovog odrastanja. On je sada mali da bi razumeo zašto je tata morao da ide daleko da radi, ali ću mu, kada odraste, objasniti. Voleo bih da ni moj sin i druga deca ne odlaze u beli svet da bi pristojno zaradili za život u svojoj zemlji - poručio je Ivan.

(D. Grujić)