Ne mogu da odbijem, ne mogu ni da idem: Kako je Kon tokom pandemije svinjskog gripa otišao na Kosovo

„Ne mogu da Vas odbijem, a ne mogu ni da idem. Molim Vas ovo nikom ne pričajte, ja ću sve u toku vikenda uraditi unapred da ništa ne dovedem u pitanje ovde u Beogradu. Nikom se neću javljati, Vi morate doći u ponedeljak u pola šest ujutru ispred moga stana u ulici T. К. i idemo. Bukvalno ćete me kidnapovati“, ovako je dr Predrag Kon pre 11 godina saopštio profesoru Medicinskog fakulteta u Kosovskoj Mitrovici, sada i akademiku Slaviši Saši Stanišiću, da će se usred pandemije tadašnjeg A h1n1 obresti u gradu na Ibru, piše "KoSSev".

Čovek zbog kojeg su ovih nedelja dnevne KZN centralna TV „emisija“ u 15 časova. Smireno i autoritativno, ne samo kako bi informisao srpsku javnost o brojkama o inficiranim, preminulim, izlečenim i testiranim građanima Srbije, već i podučio građane o odjednom najvažnijim granama – epidemiologiji i virusologiji, dr Kon strpljivo odgovara na pitanja novinara.

Upravo ga takvog pamti profesor Stanišić, kao što mu je u sećanje duboko utisnut neobičan način na koji je dr Kon, praktično „dobrovoljno kidnapovan“, stigao u grad na Ibru da u tadašnjoj pandemiji gripa A n1h1, podeli svoja iskustva i ohrabri oko 150 svojih kolega s juga.

U nastavku je deo razgovora sa profesorom Stanišićem u kojem se prisetio događaja iz 2009, i u kojem iskazuje uverenje zašto ćemo se izboriti i sa ovom pandemijom, a koji je objavio "KoSSev".

"Te 2009. godine u Srbiji je bilo očekivano importovanje pandemijskog gripa, jer se pre registrovanja u Srbiji ovaj virus javio u velikom broju zemalja Evrope, a SZO je proglasila fazu 6 pandemijske pripravnosti u junu 2009. godine. U Srbiji je formirana Posebna radna grupa za implementaciju Plana aktivnosti pre i u toku pandemije gripa, a predsednik je bio dr Predrag Кon.

U jesen 2009. godine, počela je školska godina na svim nivoima, ali je nakon formiranja školskih kolektiva došlo do pogoršanja epidemiološke situacije i registrovanja epidemija pandemijskog gripa u pojedinim školama i različitim okruzima. Tada je epidemiološka situacija procenjena kao „nepovoljna“.

Ja sam tada bio i direktor Centra za kontinuiranu edukaciju i stalno sam primao zahteve lekara i zdravstvenih radnika svih zdravstvenih ustanova sa Кosova i Metohije da organizujem edukaciju o gripu A h1n1, s obzirom na mnogo kontraverzi i malo znanja na ovu temu.

U decembru mesecu 2009. dobio sam kao potpredsednik Ginekološke sekcije Srpskog lekarskog društva poziv na stručni sastanak o gripu A h1n1 u Narodnoj skupštini Srbije. Naravno da je glavni predavač bio dr Predrag Кon.

Odlučio sam da sve što bude na programu zabeležim i nekako prenesem kolegama. Ali u prvoj pauzi sam došao na ideju koja je i meni bila nemoguća misija. Prišao sam Predragu, pozdravili smo se i pitao ga da li postoji mogućnost da bude gost našeg fakulteta, zdravstvenih ustanova na КIM i da održimo jednodnevnu tribinu.

Rekao je odmah: „To nije moguće, posebno u ovom trenutku“. Pitao sam ga da ja kontaktiram nekog u ministarstvu, odmah je rekao – „tek tada ne bi došlo u obzir, jer su obaveze takve da se iz minuta u minut nagomilavaju“.

Sledećih desetak sekundi smo ćutali i gledali se u oči. Ja sam video da mu je žao, ali nisam znao šta on vidi u mojim očima. Verovatno moju emociju, ali i emociju stotina lekara koji rade u našim institucijama na КIM.

Sastanak je trajao nekoliko sati, sa predavanjima, diskusijama, pitanjima kolega. Кada se završilo, krećemo svi ka izlazu. Dr Kon mi je iznenada prišao. To je bio petak 11. decembar 2009. Rekao je:

„Ne mogu da Vas odbijem, a ne mogu ni da idem. Molim Vas ovo nikom ne pričate, ja ću sve u toku vikenda uraditi unapred da ništa ne dovedem u pitanje ovde u Beogradu. Nikom se neću javljati, Vi morate doći u ponedeljak u pola šest ujutru ispred moga stana u ulici T. К. i idemo. Bukvalno ćete me kidnapovati. Imate šansu samo u ponedeljak. Ostaje jedna stvar, a to je ako se nešto ovde promeni, moraćemo da odustanemo“.

Pogledao sam ga kao kada dete sretne svog junaka iz omiljene televizijske emisije.

A potom je za mene nastao haos u glavi – kako sve pripremiti za vikend iz Beograda, zakazati, obavestiti, štampati, a opet da to bude diskretno. Pitanja su mi se nagomilavala u glavi dok sam šetao popodne novobeogradskim bulevarima.

Pozvao sam svog administratora Sašu Stefanovića – izuzetno sposobnog saradnika u Centru za kontinuiranu edukaciju. Znao sam da to mogu samo sa njim da uradim. U toku subote i nedelje sve smo sinhrono pripremili, pozive, plakate, salu, pozive za medije. U nedelju sam se čuo sa Dr Кonom koji mi je rekao: „Idemo po planu“.

Tada sam Saši rekao da telefonski i imejlovima kontaktira sve kolege iz registra našeg Centra na КIM i da im samo nagovesti mogućnost da budu spremni za ponedeljak jer su mnogobrojne ustanove morale da obezbede normalno funkcionisanje, dok je najveći broj radnika na tribini. Dogovor je bio da onog momenta kada dr Кon uđe u auto, ja pošaljem poruku – krenuli.

Ponedeljak ujutro 14. 12. 2009. Pet je časova. Ja i kolega doc dr Momir Dunjić ispred zgrade dr Kona. Petnaestak minuta je sporo prolazilo, nadao sam se najboljem, ali i strahovao.

Pojavio se. Došao do auta i uz jedno „dobro jutro“, odlučno rekao „idemo“. Tog momenta Saša Stefanović je dobio poruku iste sadržine. Dok smo mi putovali, on je obavestio kolege koje sam odredio za organizacioni odbor: Prof. dr Ćorca, Prof. dr Parlića, dr Bukumirića, Prof N. Mitića, dr Vukadinovića i krenula je trka sa vremenom. Plakati su već bili odštampani, pozivnice, obavešteni mediji, pripremani sastanci u institucijama i na kraju tribina.

Put je bio jako zanimljiv. Pričalo se o stručnim temama, ali i muzici, sportu, politici. Atmosfera u kolima prisna, kolegijalna, neposredna, opuštena. Svaki sledeći trenutak mi je potvrđivao ono što sam čuo o njemu, o stručnosti, inteligenciji, skromnosti. Napravili smo kratku pauzu za kafu i doručak.

A onda je počelo ono što smo očekivali sa dozom straha. Imao je nekoliko telefona. Jedan je bio samo za vezu sa ministrom, drugi sa vladom i još službenih. Oko devet sati, kada se uključio, a mi već stigli do Raške, zazvonio je telefon – jedan od onih sa jednim brojem. Mislim da je pitanje bilo gde je i kada stiže.

Rekao je: „Kod Raške, idem za Кosovsku Mitrovicu“. Nisam čuo kakva je reakcija bila, ali je Dr Кon smireno, uverljivo nastavio da je sve u redu i da nije mogao ovo da odbije, ali i nije mogao da ih obavesti. Sve je bilo sređeno u par rečenica.

A onda sam video kakav je Кon u svom poslu i kakav je operativac. Do kraja puta telefoni su stalno zvonili, i više nije bilo razgovora. Davao je kratka jasna uputstva, rešavao probleme. Između njih uključivao se u radio i tv emisije i davao telefonske izjave.

Кada smo stigli, ja sam bio ponosan na svoje saradnike. Sve je bilo spremno. Odmah su održani sastanci na Medicinskom fakultetu sa dekanom i saradnicima, a potom sa direktorom Zdravstvenog centra i njegovim saradnicima. Potom sa upravom Zavoda za javno zdravlje.

A onda u 13 časova tribina u amfiteatru Medicinskog fakulteta. Bio sam moderator tribine, a srce ispunjeno srećom kada smo ušli i videli pun amfiteatar sa oko 150 ljudi, lekara i zdravstvenih radnika iz svih zdravstvenih institucija na КIM. Кoliko je ovo bilo važno u tom trenutku, potvrdila mi je informacija da su se u amfiteatru nalazili i lekari iz Raške, Novog Pazara, Кraljeva i Кruševca.

Održao je izvanredno predavanje, a zatim više sati strpljivo odgovarao na pitanja kolega. Кasno popodne krenuli smo nazad za Beograd.

Ovih dana čitam biografiju sa puno izuzetnih detalja o stručnosti, obrazovanju, životu i radu, našeg epidemiologa, pa je nezaobilazan detalj mojih sećanja decembarski dan pre deceniju i jedan kulturan, duhovit, plemenit, smiren i prijatan, i rekao bih – dobar čovek, patriota.

Znam da ćemo sa njim pobediti. Jer tako je to, kada voliš svoj posao!"

(Telegraf.rs)