Otvorili smo dnevnik potpukovnika Dragutina koji je pisao o strahotama Košara: Boli svaka stranica

Pre 21 godinu, oko šest časova ujutru, na Prokletijama je krenuo napad iz pravca Albanije u rejonu karaule Košare, čime je zvanično otpočela jedna od najslavnijih bitaka u novijoj srpskoj istoriji, kada je sprečena kopnena agresija na SRJ.

Od Velikog petka izjutra pa do Vaskrsa, na nadmorskoj visini od preko 1.000 metara, odvijaće se epski prizori, kada je Vojska Jugoslavije uspela da odbije napade daleko brojnijeg neprijatelja.

Dnevnik potpukovnika Dragutina Dimčevskog, zamenika komandanta 53. graničnog bataljona i komandujućeg u rejonu karaule Košare u vreme bitke, autentična je uspomena i sećanje na vojnike i događaje iz tog perioda.

Dimčevski priča kako je dnevnik o događajima na tom delu teritorije počeo da vodi još 1998. godine, koja je bila ispunjena stalnim graničnim incidentima, napadima terorista, presecanjem glavnih putnih pravaca ka Đakovici i Peći, kao i pogibijom vojnika.

Crvena beležnica, na kojoj je vreme ostavilo tragove, između svojih korica čuva uspomenu na dane i ljude, mlade vojnike, visokog morala, u rovovima i snegu, kako drže položaj i brane svoju zemlju.

Na koricama, na sredini dnevnika je grb Vojske Jugoslavije. Pri vrhu je ćirilicom ispisano "Vojska Jugoslavije 3. Armija", a pri dnu piše "Radna beležnica".

Dimčevski je i tokom dana najžešćih borbi, beležio sve što je stigao. Na jednom od listova stoji, pedantno oficirski zapisano: "U 06:00 na rejon karaule Košare izvršen je napad iz RA kopnenim snagama" i dalje o svemu kako su borbe odmicale.

- Na tom delu granice prema Albaniji, 1998. godina je bila ratna za 53. granični bataljon. Karaule Košare i Morina su bile odsečene o komande u Đakovici, jer su svi putevi bili blokirani, a snabdevanje je bilo veoma otežano - priseća se Dimčevski.

- Preduzete su mere u cilju narastanja borbene gotovosti, a one su podrazumevale i posedanje isturenog komandnog mesta Prištinskog korpusa u Đakovici, radi boljeg uvida na terenu i komandovanja jedinicama. Naš bataljon sa redovnog, prelazi na pojačano granično obezbeđenje, vršimo popunu ljudstva i preko 200 odsto, uređujući zaklone i skloništa na terenu. To su vojnici na redovnom služenju vojnog roka martovske i junske partije - navodi on.

Ono što je obeležilo 1998. godinu, svakako je 30. septembar, kada su se desila dva napada terorista na Morinu i na Košare. U prvom napadu je bilo pet ranjenih i jedan poginuo, a u drugom pet poginulih i dva ranjena.

Na Košarama je tog dana poginulo pet vojnika.

- Pisanje dnevnika, s jedne strane bilo je po prirodi posla, kao neka vrsta izveštaja, a sa druge strane i moja privatna odluka da beležim sve što se dešavalo. Zapisivao sam akcije, napade koje smo doživeli, gubitke, ponašanje vojnika, njihove emocije, razmišljanja, strahove, želje, znači sve što se dešavalo, onim redosledom i tempom, koliko su mi uslovi dozvoljavali. Sada kad pogledam, žao mi je što nisam više i detaljnije zapisivao - kaže Dimčevski.

On dodaje kako se očekivalo da glavni pravci napada budu preko karaula Morina, Goden i Ćafa Prušit, gde su mogle i neprijateljske oklopne jedinice da dejstvuju, a za napad preko Košara, bila je manja verovatnoća zbog konfiguracije terena.

- U noći između 8. i 9. aprila sa karaule Košare uočena su neka dešavanja, svetla sa albanske strane, ali slično se događalo i ranije. U jutarnjim satima ništa posebno se nije dešavalo. Oko pet i nešto prvo je išao napad na Morinu, ako o šest je krenulo na Košarama. Cilj je bio da se napravi jedna varka, napadajući Morinu - ocenjuje Dimčevski.

Sećanja na te dane i posle dve decenije ne blede, a osećanja su pomešana, od ponosa i divljenja, do tuge za onima koji su svoje živote ostavili tu, na padinama Prokletija, pružajući otpor višestruko brojnijem neprijatelju.

10 puta jači neprijatelj

Pre napada na karaulu Košare, tu je bilo ukupno 130 ljudi. Od toga, sedam starešina i 123 vojnika. Cilj napada OVK, potpomognute NATO, Vojskom Albanije i stranim plaćenicima, bio je kopneni ulaz preko karaule Košare i presecanje komunikacije između jedinica Vojske Jugoslavije u Đakovici i Prizrenu, i potpuno preuzimanje komunikacija između Kosova i Metohije.

Prema nekim procenama ka karauli je krenulo više od 2.000 pripadnika OVK, dok je sam objekat i njegovu okolinu branilo 10 puta manje vojnika VJ, kojima zbog nepristupačnog terena nije mogla da pritekne u pomoć podrška oklopnih jedinica vojske.

Rezervni položaj na koji se VJ povukla ne više od 500 metara, držan je sve do potpisivanja Kumanovskog sporazuma 10. juna, iako je po svedočenju Dimčevskog svakog dana imala napade.

Dimčevski priča kako je najteži trenutak, ne samo njemu, nego i vojsci, bilo saznanje i dobijanje naređenja da se povuku sa Košara, iako su bili vojnički neporaženi.

- Kumanovski sporazum nam je teško pao, zbog toga što smo morali da se povučemo, iako smo vojnički bili neporaženi. Svako od vojnika je želeo da se rat što pre završi, ali svakako ne na taj način. To povlačenje je za nas bilo teško, jer mi nismo bili poraženi. Vojska je poražena kada je kapitulirala, kada joj se uzme oružje, a vojnici odvedu u zarobljeništvo. Mi to nismo bili, a morali smo da se povučemo. Pripremio sam jedinicu za povlačenje, 13. juna sam sišao u Đakovicu, 14. juna smo se povukli. U Đakovici su već bile NATO snage, Italijani. Moja jedinica se povukla u Brus, a nakon toga je rasformirana - seća se Dimčevski.

Od 130 ljudi iz redova redovne vojske koji su branili Košare, od prvog dana napada 9. aprila, pa do povlačenja 14. juna, poginulo je 12 boraca na Košarama i još četvorica na drugim karaulama. Među stradalima je bio jedan oficir, jedan podoficir i 10 vojnika. Svi poginuli su izvučeni, osim jednog vojnika, čiji su posmrtni ostaci razmenjeni četiri godine kasnije.

U 53. graničnom bataljonu ranjeno je ukupno 67 ljudi, od čega 33 na Košarama. Ove brojke govore koje su i kolike borbe vođene u odnosu na ostalih osam stalno posednutih karaula. Među ranjenima su bila dva oficira, pet podoficura i 60 vojnika, od toga 50 regruta na redovnom služenju vojnog roka 10 iz rezervnog sastzava.

- Nisam išao na Kosmet od 1999. godine, ali mi je velika želja da opet odem. Voleo bih da obiđem Peć, Đakovicu, Prizren, Dečane, jer Metohija, sa pogledom na Prokletije, jedan je od najlepših predela u Srbiji - ukazuje Dimčevski.

(Slađana Tasić)