Miljan je toplodolski heroj: Donosi pomoć do najudaljenijih sela neprohodnim putevima i po snegu

Foto: Plus online

Nije potreban poseban uvod u ovu priču o još jednom junaku ovih dana, kada se širi epidemija korona virusa. Zamislite samo da živite u selu "na kraju sveta". U trošnim kućercima gde se svakog jutra u neizvesnost budi tridesetak starina.

Preporučujemo

Zima, hladno. Sneg napadao. Put do sela u nedođiji uzan, nadvile se stene.  Po neko od još vitalnijih bi do grada. Ne može. Sneg više od pola metra. Pre neki dan stena se srušila. Ljudi sami. Nestalo šećera, soli, nešto hrane.

Bilo je jutro, telefon zvoni. Javio se on. Junak ove priče - Miljan Stojanović.

Miljan donosi pomoć u Topli do, Foto: Plus online

Mlad čovek. Difovac. Pre neki mesec, meštani u Toplom Dolu izabrali ga da bude seoski kmet. Ovi u gradu to zovu - vršilac dužnosti predsednika Mesne zajednice.

Zove Miljan, obrušila se stena. Ne može se u selo, ne može iz sela.

Slaviša Svilarov, direktor JP za planiranje i izgradnju, reagovao je kao i uvek spremni radnici  Preduzeća "Piksi" uklonili su ogromno kamenje.

Pre neki dan zvoni ponovo telefon. I ponovo Miljan. Sneg pola metra. Pošli Toplodolci iz grada, ne može. Iz sela, takođe.

Neprohodnim putevima stariji ne mogu do grada, Foto: Plus online

Danas popodne ponovo zvoni telefon. Miljana je zvao Toma, temački kmet. Stena. Sutra bi ponovo Svilarov trebalo da reaguje. Najnovija vest.

I tako često.

- Našli ste me na putu za Topli Do - kaže Miljan uz prekide na mreži. Izgubiće se veza.

- Nosim hranu za Toplodolce. Ovo je drugi put za tri dana. Idem potom i u Zaskovce. I tamo je put loš, ljudi ne mogu do grada. Nosim i njima. Javili se i oni kao i Toplodolci. Ponestalo. Hrana, sapun, zejtin, so, brašno, hemikalije - kaže Miljan za portal Plus online.

Pomoć najstarijim sugrađanima, Foto: Plus online

Miljan je još jedan od junaka ovog vremena. Od onih malih, velikih ljudi široke duše. Hrabrost, toplina, briga, krase ovog mladog čoveka.

Dok je u planini, ostavlja dvogodišnju Neru i sedmogodišnju Taru, da u skutima majke Ivane čekaju da se tata vrati.

I tako često i tako sve tamo do prvih toplijih dana, kada će u selo da dele život  s meštanima i uživaju u žuboru Toplodolske reke i povetarcu koji se spušta sa okolnih visova.

(Telegraf.rs)