Pitala sam: "Mama, hoće li i našu kuću da zapale?" Tata je rekao: "Šta će mi život ako ih ubiju?"

Foto: Profimedia/AFP, Privatna arhiva

Rat je završen. Ne, ne ovaj koji vodimo danas protiv nevidljivog neprijatelja, već onaj koji je počeo pre 21 godinu, na današnji dan. Završen je pre više od dve decenije, ali je u mnogima i danas prisutan: još prisutniji, jači i bolniji baš ovih nedelja, kada na malim ekranima slušamo da smo ponovo u ratu - protiv korona virusa.

Preporučujemo

- Ljudi, ovo je rat, i tako treba da ga shvatimo - reči su koje su me presekle i posle toliko godina od završetka bombardovanja, a koje su nam upućene u jeku epidemije virusa.

Pomislila sam: "Još jedan rat? Pa ja to neću podneti".

Onda su usledile nove mere: saopšteno je da se uvodi zabrana kretanja od 17 časova do 5 ujutru kako bi se sprečilo širenje zaraze.

Uhvatila me je blaga panika, ali sam brzo odagnala misli na rat. Ipak, moja podsvest nije. Te noći sam sanjala rat, bombardovanje. Sakrivanje u podrumima, bežanje, nestanak struje... Taj košmar me je vratio u mart 1999. kada sam imala nepunih 6 godina.

Zato ovu priču ne pišem kao odrasla osoba koja je kasnije shvatila šta je rat, ko nas je bombardovao i zašto. Ovu priču pišem iz ugla jedne devojčice kojoj nije bilo jasno zašto neko pali kuće po Orahovcu, gradiću u kom je rođena, i zašto više ne sme da se druži sa devojčicama iz komšiluka samo zato što su "Šiptarke".

Prekinuli su našu igru i srećno detinjstvo

Bombardovanje je prekinulo moju i sestrinu igru. Na snopovima sunčevih zraka koji su ulazili u sobu, jurile smo vidljive čestice prašine. Odjednom su roditelji počeli da viču, panično jure, moramo negde da bežimo. I to hitno. Bila sam ljuta na njih, zašto su nas prekinuli kad smo se tako dobro zabavljali?

Trčali smo u podrume, bezbednija mesta gde ćemo, ispostaviće se, provesti mnogo dana, uskraćeni za igru i sunce. Jer, počeo je rat.

Za tren oka smo dnevnu svetlost zamenili podrumskom tminom. Bio je tu, sakriven od bombi, ceo komšiluk. Ne znam koliko nas je bilo, možda 10, možda 30. Stariji od nas, šestogodišnjih klinaca, zbijali su šale, pričali viceve. U toj tami, u podrumu naših komšija, drugo oružje protiv NATO bombardovanja nismo imali. Viceva je, sigurno, bilo puno. I danas pamtim taj jedan, vic o 3 slepa miša. Sigurna sam da bi i deca koja su bila sa mnom u tom podrumu i sada znala da ga ispričaju. Toliko smo ga, valjda, puta ponovili.

Bilo je i dana kada bi kroz odšrkinuta vrata ušla dnevna svetlost, zajedno sa nadom da je bombardovanje završeno. Tada bismo, i dalje u grču i strahu, mi, deca, umeli da promolimo svoje glavice i izađemo na ulicu na čiji asfalt toliko dugo nismo spuštali svoja stopala.

Zloslutni zvuci sirene

Ne bismo ni stigli da se obradujemo, da potrčimo, da uživamo u suncu, zloslutne sirene koje su zavijale kvarile su svaku igru. Kvarile su dane, živote. Unosile neopisiv nemir, da se i danas svaki put stresem kada čujem zvuke nalik tom.

Bilo je i dana kada su nas puštali da odemo u prizemlje kuće, da na tren udahnemo život pre rata. Tada sam prvi put zaista obratila pažnju na vesti koje su se jedna za drugom smenjivale na ekranu ispred mene u dnevnoj sobi komšija. I svaka je bila o bombardovanju.

- Mama, je l' ima vesti kad nema rata? O čemu onda pričaju? - pitala sam jer nisam znala kako izgleda dnevnik u kojem postoje i druge priče. Izveštavalo se samo o ratu.

U danima kada nam je dozvoljeno da izađemo napolje, gledali bismo gusti dim koji bi zacrnio nebo. Čula sam od odraslih da to "Šiptari pale srpske kuće".

Stajala sam pored mame, gledajući donji deo grada i pitala: "Hoće li i našu kuću da zapale?". Rekla mi je da neće. Poverovala sam, ali... ja sam bila dete, a ono je bio rat.

Kuću nam nisu zapalili, ali su nas iz nje proterali. Bacili su na nju dve bombe, jedna je eksplodirala. Na sreću, niko nije stradao. Ipak, detonacije, pucnjava i sirene odzvanjale su i dalje.

Bilo je zabranjeno da dotaknemo bilo šta što nađemo na ulici. Kažu, mine su na sve strane. Avioni non-stop obleću, ne znamo čiji su ali volimo pomisao da su naši. Razgovori naših roditelja svodili su se samo na jedno: ponovo je neki Srbin ubijen.

U sećanju će uvek ostati komšije koje su ranjene na ulici, jedne, naizgled sasvim mirne noći. Njihovi jauci i krv, zapomaganje i traženje bilo kakve pomoći. Ostaće sećanje na strah da se izađe iz kuće, bezbroj ispisanih domaćih zadataka pod upaljenim svećama, ali i drugovi i drugarice čija imena i danas pamtim.

Proterali su nas u "srpski" deo Orahovca, gde smo živeli i posle bombardovanja. Ni tada, krajem '99. ni cele 2000. godine, nismo mogli da imamo srećno detinjstvo.

Dodela paketića 2000. godine, od dece iz inostranstva za decu sa Kosmeta, Foto: Privatna arhiva

Jedne večeri sam, dok sam radila domaći pod plamenom sveća, čula oca kako govori: "Ako mi njih neko ubije, šta će mi život?". Krajem novembra 2000. zauvek smo napustili Orahovac.

Samoizolacija ili bombardovanje

Pitala sam roditelje da li im je sada teško u samoizolaciji i da li ih sve podseća na rat. Kažu, samoizolacija je super u odnosu na bombardovanje. Za razliku od rata, bar su na sigurnom, u svojoj kući. Kući koja je na stotinama kilometara daleko od onih u kojima su rođeni.

Meni je, pak, uvođenje vanrednog stanja uz policijski čas, znatno teže palo. Restrikcije, zabrana kretanja, atmosfera straha među ljudima... Tada sam pomislila: ovo stanje sa korona virusom u Srbiji i jeste nalik ratu.

Bombardovanje je završeno posle 78 dana, 10. juna. Neke prognoze su da bi do juna mogla da potraje i epidemija korona virusa. Ipak, kažu da to od nas zavisi i u tome je ovoga puta naša prednost.

Nažalost, sigurna sam da će po sve nas ostaviti brojne posledice, baš kao i posle rata. Nadam se samo da ćemo kao društvo to na vreme shvatiti i pomoći jedni drugima da zajedno i lakše te posledice i prebrodimo. Da nijedno dete više nema traume.

Sestra i ja u narodnoj nošnji, Foto: Privatna arhiva

Dugo sam se dvoumila da li da uopšte napišem ovaj tekst: hoću li se svega setiti, da li želim da se sećam, da li ću moći da stavim sve uspomene i traume u jednu priču... A zašto sam na kraju ipak odlučila da ispišem ove redove? Zato što stradanje srpskog naroda za vreme NATO bombardovanja ne sme nikada da bude zaboravljeno. Ni smrt Milice Rakić i ostale dece čiji su se životi ugasili na tako surov način. Ni pogibije pilota majora, ni svih onih civila. Ne zna se koliko ih je bilo. Cifre se kreću od 1.200 do 4.000.

I za kraj: Milice, Miloše, Mila, Cobe, Aleksandra, Ćićko, Tomice, gde god da ste, nisam vas zaboravila. Hvala vam što ste te '99. delili sa mnom svoje mentos bombone i čokoladne kolačiće koje smo, kao deca rata, dobijali u vidu humanitarne pomoći. Gde god da ste, nadam se da ste dobro, i da ste ostali kod kuće u ovim, za sve nas, ponovo teškim vremenima.

(Dragana Simić)