Kako je jedan virus uništio trud antivaksera koji tako vredno rade na ugrožavanju javnog zdravlja

„I tako mu svaki dan prolazi u tome da ugađa strasti koja je toga trenutka naišla: čas se opija uz zvuke frule, a čas pije vodu i mršavi; sad radi gimnastiku, a sad je opet lenj i ne mari ni za šta; katkad izgleda kao da se bavi filozofijom; često vodi državne poslove, skače na govornicu, pa govori i radi ono što mu toga časa pada na pamet; drugi put, opet, zavidi ratnicima i onda se ugleda na njih; zatim mu se dopadnu poslovni ljudi i on se baca na trgovinu. Nikakvog reda i nikakve potrebe nema u njegovom životu: to on smatra slatkim, slobodnim i blaženim životom, i za sve to vreme on uživa. [...] kad se sve ovo skupi, onda vidiš kako duša građana postaje na to u toj meri osetljiva da se razbesni i ne može da podnese ako joj neko nametne samo malo stege...“

Navedene reči, koje zvuče veoma savremeno, koje tako ubedljivo opisuju modus operandi savremenog čoveka, koji skače sa jednog interesovanja na drugo, koji sve zna i ima mišljenje o svemu, koji se u sve razume, koji ne priznaje nikakav autoritet, i koji će na temelju jednog klipa sa Jutjuba osporiti znanje naučnika koji se decenijama školovao i unapređivao na datom polju — napisane su pre gotovo 2.400 godina, oko 375. pre nove ere, a nalaze se u osmoj knjizi Platonove „Države“ (grč. Πολιτεία, Politeia).

Preporučujemo

Kao i u ostatku Platonovog opusa, sem u „Zakonima“, njegovom poslednjem dijalogu, u „Državi“ je glavni lik Sokrat, u čija usta autor stavlja ovo izlaganje koje predstavlja kritiku demokratskog čoveka, u sklopu šire kritike demokratije kao takve, sa ciljem predstavljanja idealnog državnog uređenja, barem što se „Plećatog“ tiče (tako bi mogao da glasi slobodan prevod imena „Platon“; bukvalan prevod bi bio „Široki“, ali pošto se to u njegovom slučaju, prema izvorima Diogena Laertija, odnosilo na širinu grudi, ramena i leđa, „Plećati“ bi bilo prikladnije i poetičnije; inače, to mu nije bilo pravo ime, brojni antički izvori kažu da se zapravo zvao Aristokle).

Međutim, šta je Platonova namera i šta ovim želi da postigne potpuno je irelevantno (ono što on želi da postigne i alternativa koju nudi, nije društvo u kojem bi bilo ko istinski želeo da živi, jer bi se čak i zagovornicima tog uređenja smučilo posle nekog vremena života u njemu); relevantna je samo tačnost onoga što je napisao, hirurški precizna analiza Atinjanina njegovog doba, kao i čoveka našega.

Čovek našega doba! Neverovatna je brzina kojom se lekar opšte prakse pretvara u istoričara srpske antike, novinar u genetičara i eksperta za haplogrupe, poljoprivrednik u astronoma koji se ne slaže sa teorijom Velikog praska, modni bloger u virologa koji tvrdi da je koronavirus napravljen u laboratoriji i pušten planski u ljudsku populaciju, glumac u aerokosmičkog inženjera koji dokazuje da je fizički nemoguće da su Amerikanci poslali čoveka na Mesec, advokat u fudbalskog trenera ili selektora koji bi ekipu drugačije postavio (ovo, doduše, radi svaki fudbalofil), automehaničar u višeg geodeta koji smatra da Zemlja nije sferična već ravna ploča. Navodimo samo neke oblasti u koje se danas svako živi razume.

Uz dužno poštovanje prema automehaničarima koji obavljaju jedan, za funkcionisanje savremenog sveta, izuzetno važan posao, mišljenje automehaničara i višeg geodeta po pitanju oblika Zemlje ne da nije podjednako vredno, nego automehaničar nema šta da misli o obliku Zemlje, kao što ni viši geodet nema šta da misli o tome kako treba popraviti kvar motora na automobilu. Jednako pravo glasa na političkim izborima ne znači jednako pravo glasa u svim mogućim stvarima, pre svega ne u stručnim. Trener FK Liverpul, Jirgen Klop, nedavno je to na jednoj konferenciji za štampu, kada su mu postavili pitanje o koronavirusu, vrlo lepo objasnio: nema on šta da misli o tome, on je fudbalski trener, na njemu je samo da sluša ljude koji su za to stručni.

Ali, širenje ravnozemljaških deluzija nije opasno samo po sebi, niko od toga neće direktno umreti, mada jeste opasno u načelu, pošto doprinosi razbijanju autoriteta nauke, što se posledično preliva i na ostala polja, od kojih su neka izuzetno opasna, sa kojima se nije igrati, kao što je polje na kojem operišu antivakseri.

Širenje dezinformacija o vakcinama i vakcinaciji predstavlja direktno ugrožavanje javnog zdravlja, i time javne bezbednosti. Pojedinačni građani koji potpadnu pod uticaj ove opake teorije zavere, ne ugrožavaju samo život vlastitog deteta, već i tuđe dece, i društva u celini, budući da tzv. imunitet krda prema pojedinim bolestima opada sa padom procenta vakcinisanih. To će vam doktori bolje objasniti, barem oni koji nisu izdali struku i krenuli putem pseudonauke; oni koji su krenuli tim putem su najopasniji, zato što nastupaju sa pozicije stručnog lica, čime unose zabunu i nemir, pa „običan“ čovek više ne zna šta da misli.

Foto: Tanjug/AP

Postoji vrlo jednostavno rešenje: ako ste geodet ili automehaničar, po pitanju vakcine i vakcinacije trebalo bi samo da se uzdate u opšti konsenzus globalne, za to stručne, naučne zajednice. To važi i za svako drugo polje delovanja; pustite struku da dođe do konsenzusa, a ako konsenzus ne postoji, ne tretirajte ništa kao istinu već sve kao moguću istinu, hipotezu koju tek treba dokazati. Ako mislite da je 99,999999 odsto svetskih zdravstvenih radnika deo nekakve monstruozne zavere „farmakomafije“ protiv čovečanstva, potrebna Vam je stručna pomoć psihologa, ili čak psihijatra, pošto se možda radi o neurozi.

Ali i osporavanje autoriteta nauke ima svoje granice. Kada dogori, kada su životi nas i naših najbližih u pitanju, kada, recimo, nečiji roditelj dobije rak koji može biti uklonjen operacijom, samo se potpuni ludak neće osloniti na hirurga koji se za to celoga života spremao i obučavao, i kroz čije su ruke prošle desetine, pa čak i stotine, takvih pacijenata. Takvi trenuci su oni u kojima se autoritet nauke obnavlja, pa makar i privremeno, jer mišljenje iznenada prestaje da bude dečja igra i postaje nešto krajnje ozbiljno. Vaše nepoznavanje materije u kojoj ste do koliko juče bili stručni, i Vama samima sada postaje belodano; vaše mišljenje čak i Vama samima iznenada postaje irelevantno.

Medicina ima tu sreću da bude životno neophodna, što nije slučaj sa istorijom, geodezijom ili astronomijom, pa se obnova autoriteta nauke samo uslovno i u apstrakciji prenosi i na njih, nikada konkretno. A globalna pandemija novog soja koronavirusa, koji su naučnici nazvali SARS-CoV-2 (COVID-19, skraćenica od „Coronavirus disease 2019“, zapravo je naziv bolesti koju ovaj virus izaziva), donela je globalnu obnovu autoriteta Nauke (nadalje svesno i namerno velikim slovom), kakva se decenijama nije desila.

Sada svi s nadom gledaju zdravstvene radnike u zemlji i inostranstvu, tapšu im svake večeri u 20 sati, iznenada ti medicinari nisu više zlikovci na platnom spisku farmaceutske industrije, i velika većina ljudi s nestrpljenjem iščekuje vesti o napretku koji je ostvaren na polju razvoja vakcine protiv ove pošasti koja je zaustavila planetu. Tako su, barem nakratko, propale godine antivakserskog trovanja javnosti lažima. Na čijoj je stvarno strani ljudska vrsta sada je očigledno, jer, kao što rekosmo, mišljenje o vakcini više nije hobi i razonoda, barem ne u zemljama koje su najjače pogođene i u kojima stotine ljudi svakodnevno umire, što je trenutno slučaj sa Italijom, Španijom i Iranom, ranije s Kinom (nećemo ulaziti u predviđanja o daljem toku ove epidemije): ljudska vrsta je na strani Nauke.

Foto: Tanjug/AP

Očigledno je, naravno, i da će ljudska vrsta ponovo skrenuti s kursa; Homo sapiens je poznat po kratkoj pameti i brzom zaboravljanju, i po tome da se onoga što je važno seti tek kada prigusti („Pučina je stoka jedna grdna — dobre duše, kad joj rebra puču“, veli veliki vladika Rade u „Gorskom vijencu“). Ali barem do Vas više neće dopirati njihove paranoje, bude li Nauka na vreme razvila efikasnu vakcinu, i bude li ta vakcina spasila život vašoj dragoj osobi; ili, bude li se potvrdilo da je lek protiv malarije efikasan i protiv koronavirusa, kao što po rečima dr Miodraga Stojkovića tvrde neki kineski i francuski naučnici.

A da vam je Nauka već spasila život, Vama i Vašoj vakcinisanoj deci, od recimo malih boginja, ponekad je teško objasniti jer je u našem delu sveta to zarazno oboljenje eliminisano upravo vakcinom (ili je, bolje reći, bilo eliminisano, pošto se antivakserskom propagandom ta bolest vraća usled pada imuniteta krda), pa u svesti naroda ne predstavlja pretnju, budući da gotovo niko nikad nije video obolelog od morbila, iako je pretnja uvek tu, zbog čega se i vrši obavezna vakcinacija, da bi se održao opšti imunitet.

Ali sada je ovaj koronavirus tu, vidljiv je, ubija, naročito starije (ali ne samo starije! među žrtvama ima i mladih ljudi), sprečava porodice da sa njima provedu poslednje trenutke, sprečava ih da se oproste od njih, da ih kako dolikuje sahrane, o čemu je na potresan način govorila naša odbojkašica Jovana Brakočević, inače udata za Italijana sa kojim živi u Trevizu. U toj meri ubija, da je istorijska, hiljadugodišnja netrpeljivost između gradova Breše i Bergama obustavljena. U toj meri ubija, da su Englezi prestali da igraju fudbal zbog njega! Nemojte više tako olako zaboravljati da je medicina na prvoj liniji odbrane naše vrste, da su lekari, sestre i tehničari njeni oficiri, vojnici i pomoćno osoblje. Olako verovanje sumanutim teorijama zavere, kakve se mogu pronaći na internetu, izuzetno je opasno, ne samo za Vas i Vaše mentalno i fizičko zdravlje, već i za društvo u celini, ma o kakvoj se teoriji zavere radilo.

(P. L.)