Sukobili smo izjave jednog migranta u Šidu i ljutite meštanke: Evo šta misle jedni o drugima

Da li smo preterali u osuđujućim stavovima prema migrantima? Da li smo nekad, naprotiv, preterano tolerantni za neke stvari koje čine? U pričama koje sam do sada radio nemam ništa pametnije da kažem od "istina je negde između". Problem nije nimalo jednostavan, pa samim tim ni rešenje, a hteli mi to ili ne, prisiljeni smo da u ovom trenutku delimo vagone, stanice, ulice...

U ovom tekstu odlučio sam da sukobim dva potpuno suprotna viđenja stvari - jedan sagovornik je mladi migrant iz Irana, a druga sagovornica prodavačica iz centra Šida, koja me je molila za anonimnost.

Dešavali su se u godinama trajanja krize primeri vredni divljenja, kada su stanovnici pomagali migrantima, ali i loša iskustva koja su sledila nakon priliva hiljada ljudi bez krova nad glavom, često naoružanih i predanih samo jednom cilju, da pređu još jednu granicu. To su obijanja vikendica, međusobni sukobi, nered i nemar, neprimeren odnos prema devojkama...

Šid, mart 2020. godine

Migranata je sve više, dolaze vozovima, pešice, prelaze polja, mnogi od njih slabo govore jezik (engleski). Upadaju u kuće, vikendice, ljudi su u strahu... Nekima ništa ne znače ona vaspitanjem stečena pravila ponašanja poput: nije lepo upadati u tuđe imanje, gaziti letinu, bacati smeće i paliti vatru u napuštenim kućama. Drugi prolaze, tek ponekad ulaze u komunikaciju sa meštanima. Idu dalje, najčešće i bez onog uobičajenog seoskog "dobar dan" na "šoru".

Ispred kampa razgovarali smo sa osamnaestogodišnjim Irancem, a u centru Šida sa prodavačicom koja je za samoodbranu spremila čak i motku. Njih dvoje se, sigurno, nikada ne bi razumeli.

Iranac: Moje mišljenje o Šidu je veoma dobro. Ljudi u Šidu su veoma fini i dopadaju mi se, kao i grad!

Prodavačica: Mi smo malo mesto, kao selo, svi se znamo u Šidu. Oni su drugačiji, nisu za ovaj svet, nemam nijednu lepu reč za njih.

Iranac: Ali, imam pitanje, zašto nam policija posle 10 sati uveče ne dozvoljava da izlazimo napolje. Na primer, u subotu je žurka, mi želimo da izađemo da pojedemo nešto, popijemo nešto... Ne dozvoljavaju nam da izlazimo, a ako nas pokupe odvedu nas u neki drugi kamp, na primer Adaševci ili Principovac.

Prodavačica: Zvižde za ženskama, okreću se, ja tu sedim na vratima i sve vidim. Njih 5-6 divljaka okrenu se, pa se smeju, dobacuju kad vide devojke u minićima. Kada prolazite, neće da se sklone s puta.

Iranac (odgovara na pitanje kakvi su ljudi iz Šida prema njemu): Ako se nasmejete ljudima, i oni će vama da se nasmeju, ako se postavite prema njima akcijom, i oni će vam tako uzvratiti. Sve zavisi od vaše reakcije prema njima.

Prodavačica: Bili bismo najsrećniji da ih naše oči nikad ne vide. Bahati su u prodavnici, prljavi su. Kada uđu, ja ne mogu da izluftiram pola sata. Čula sam da kada treba da se kupaju, oni svi beže i plaču.

Na pitanja o pljačkama i obijanjima, naš sagovornik iz Irana napravio je začuđujuću facu i, kao, ne zna ništa o tome. Iskreno, ne verujem da bi on to uradio, bio je zaista prijatan i elokventan. Ali... problem koji neki migranti pričinjavaju zaista jeste ozbiljan.

Pričali smo sa ljudima u Šidu kojima su migranti obili vikendicu, pa napravili žurku u njoj i ispijali piće, povraćali i pravili nered.

Jedna Šiđanka pričala nam je kako su joj upali u kuću dok je bila sama sa detetom, pa je mogla da se brani samo oklagijom. Videli smo obijene kuće, ali i čuli priče za koje bi, ipak, trebalo da se utvrdi koliko su autentične, a koliko su samo posledica širenja straha.

Mnogi građani sa migrantima i nemaju nikakvu komunikaciju, već se drže pravila "Ne diram ja vas, ne dirajte ni vi mene". A neki im i pomognu. Na primer, natoče vodu. Ljudski je.

(Mateja Beljan)