Moćna poruka jake Helenine mame o zdravlju, novcu i borbi nakon vesti: Vaše dete ima tumor na mozgu

Katarina je jedna "obična" žena. Supruga i majka. Ćerka, snaja, prijatelj. Njeno ime možda vam ne govori mnogo. Sa njom smo porazgovarali na Dan žena. Katarina ima samo 24 godine. Majka je tri preslatke devojčice. Samo po sebi najteži, ali i najdraži posao na svetu. Katarina je majka heroj, koja se uhvatila u koštac sa nezamislivim. Katarina je majka Helene Gavran. 

Znate onu neodoljivu, riđu devojčicu duge kose i milog osmeha? Jedno od dece oko kojeg se Srbija ujedinila i za 40 dana skupila novac za lečenje?

Vaše dete ima tumor na mozgu

Dan kada su lekari rekli roditeljima "Vaše dete ima tumor na mozgu" je sigurno jedan od, ako ne i najgori, u Katarininom životu. O tome kroz šta su zajedno prošli, o neprospavanim noćima, strahovima i onome što su naučili iz svega, pričala je za Telegraf.

- Helena je bila jedna zdrava, vesela, razigrana devojčica, sve do jednog momenta kada je počela da se povlači u sebe. Primetili smo da sve manje ima želju za igrom i da ima vidne promene u raspoloženju. Postala je ljuta, besna, nezainterosovana, pospana. To je trajalo jedno kratko vreme dok nisu nastale nove, dodatne promene. Budila se ujutru sa mučninom i obično bi svako jutro povraćala, to je trajalo nekoliko dana, a lekari su to smatrali virusom. Zaista je na početku sve ličilo na stomačni virus. Prolazili su dani, ali virus ne. Njoj se stanje svakim danom pogoršavalo i povraćanje je postalo svakodnevno - priča Katarina Gavran.

Ljubomorna na mlađu sestru?

Igrom slučaja, treća beba u porodici se rodila baš mesec dana pre nego što su Helenine mučnine počele. Lekari su njenu promenu kasnije smatrali ljubomorom na najmlađu sestru.

- Kada je donet taj zaključak, Helenu smo vodili kod psihologa, ali, nažalost, bili smo na pogrešnom putu sve dok njeno stanje nije postalo ozbiljno. Jedan dan primetili smo da našoj Heleni beži oko u stranu, odmah smo zakazali pregled i već za dva dana smo otišli kod očnog lekara gde nam je rečeno da mora da nosi naočare jer ima veliku dioptriju. To saznanje bilo nam je u trenutku jako bolno, ali ubrzo smo se navikli na tu činjenicu - priča majka.

Ali, tu ni izbliza nije bio kraj.

- Dok smo čekali naočare da budu gotove, probudila se jedno jutro uz jaku mučninu i naravno povraćanje, tada je već bila dosta malaksala, izgubila je na kilaži, izgledala je jako loše, počela je čak i da se tetura, žalila se da ne želi da hoda - priča Katarina dodajući da su tada shvatili da je "đavo odneo šalu".

- Tada smo sve bacili u vodu što su nam lekari do tada pričali i odlučili da zatražimo da joj se urade kompletni pregledi, jer je bilo očigledno da naše dete ima neki problem. Kada smo otišli na Institut za majku i dete, gde smo bili samo sedam dana pre, tada su lekari znali da ipak postoji nešto što nije ni ljubomora, ni vid, a ni virus. Poslali su Helenu na skener glave. Dok je bila na pregledu, nadali smo da ipak nije to, da nije ono najgore, ali nažalost po završetku skenera, loša vest.

Roditeljima je rečeno da postoji neka crna mrlja i da Helena mora hitno da se prebaci na neurohirurgiju. Po dolasku na neurohirurgiju saznaju da Helena ima hidrocefalus koji zapravo pravi tumor.

Plašila sam se da zaspim

- U tom trenutku doživeli smo šok od koga, sada mi se čini, nismo bili ni svesni o koliko teškoj stvari se radi. Nikada nećemo zaboraviti tu rečenicu "Vaše dete ima tumor na mozgu". To se ne može opisati rečima, jer svaka reč je previše blaga za ono što čovek u tom momentu oseća. U tim momentima mi je prolazio najstrašniji film kroz glavu, plašila sam se da zaspim jer nisam znala da li će se ona ujutru probuditi - priča nam majka.

Želela sam da me neko probudi iz groznog sna

Nakon toga se sve dešava brzo. Jedna stvar je sustizala drugu.

- Bilo je strašno, imala sam osećaj kao da sam u najgorem snu i samo sam želela da me neko probudi. Život nam se okrenuo. Ostala je tada u bolnici, a već sutradan imala je prvu operaciju zbog pritiska u glavi koji se pravio zbog nakupljanja likvora. Na toj operaciji ugrađen joj je VP šant. Nakon toga imala je i drugu operaciju na kojoj joj je otklonjen tumor. Profesorka Danica Grujičić je operisala i hvala dragom Bogu, a i njoj, ovim putem bi joj se još jednom zahvalila, operacija je odlično prošla - kaže Katarina.

Dani u bolnici jako sporo prolaze, znaju svi koji su bar jednom bili u bolničkoj sobi sa detetom. Deca, a i roditelji jako teško podnose svaki dolazak lekara, svaki ubod, sve, ni Katarina tu nije izuzetak. U bolnici je prosto sve stres, smatra ona.

- U iščekivanju nalaza o kom se tumoru radi nadali smo se da se radi o benignom i da će posle operacije naše dete biti dobro, ali kada je nalaz stigao, saopšteno nam je da naša mala devojčica boluje od meduloblastoma IV gradus, jednog od najtežih tumora mozga. Nikada ružniji osećaj. Obuzela nas je tuga i strah. Ona je tada provela u bolnici na neurohirurgiji oko mesec dana nakon čega je puštena kući na kratak oporavak - priseća se majka.

Helena se jako brzo oporavila posle operacija, jer je inače po prirodi jako uporna, kaže Katarina.

- Mislim da joj je njen karakter jako pomogao u svemu ovome.

Dok su bili kod kuće, došlo je bilo vreme za odluku šta, gde i kako dalje. Preko poznanika čuli su za bolnicu u Parizu, poslali su Helenin dosije i ubrzo dobili odgovor da je primljena kod njih na lečenje.

Sreća jer postoji lek, tuga jer nema novca

- Našoj sreći tada nije bilo kraja, saznali smo da za našu Helenu postoji lek i da nam ostaje samo to da verujemo da će dobro odreagovati na terapije. Međutim, kada su nam poslali fakturu rečeno nam je da taj tretman košta 545.500 evra, što je za nas u tom trenutku bio potpuno nepristupačan novac. Nismo znali šta ćemo, jako je ružan osećaj kada znaš da postoji način i mogućnost da se pomogne detetu, a vi nemate novac to da platite. Strašno! Čuli smo za humanitarne fondacije i odmah pokrenuli akcije kako bismo našli način da pomognemo našoj Zlatokosi. Ipak su Bog i ljudi bili na Heleninoj strani, uz pomoć humanih ljudi novac je prikupljen za svega 40 dana, to zaista nismo ni sanjali, sa svih strana ljudi su se ujedinili. Veliko hvala svima koji su bili uz nas sve ovo vreme - objašnjava Helenina mama.

Druge dve devojčice su ostale sa bakom i dekom. Treća ćerkica Sofija je bukvalno bila beba, a druga, Lena, imala je godinu dana. Što je bila dodatno otežavajuća okolnost.

Beba od mesec dana sa bakom

- Na sve muke i šokove još sam bila prinuđena da ostavljam decu od mesec dana i godinu kod kuće sa bakom, ali tako je moralo. Srećom, one su zdrave, a Heleni sam u tim trenucima bila potrebnija.

Treba li napominjati koliko nedostaju druga deca? Koliko fale svakog dana?

- Od kako smo u Parizu deca nam nedostaju neopisivo, sredom postoji video poziv pa bar na kratko možemo da ih vidimo i čujemo. Ne možemo da iščekamo da nam avion sleti u Beograd i da konačno budemo na okupu. To nije bilo moguće dok se Helena lečila. To je i meni i suprugu jako teško palo, ali znali smo samo jedno, a to je da Helena mora da ozdravi - kaže njena mama.

Razmišlja kao velika

Helena je dete koje sve zna, sve razume, ali su se roditelji trudili da malo ublaže sve kroz šta prolazi.

Ubrzano je sazrela

- Helena zna da nije zdrava i da je zbog toga provodila dane u bolnici, ali uvek smo joj govorili da ima virus i da to nije ništa strašno. Prosto smo želeli da ne shvati svoju bolest na pravi način, već da misli da kroz to prolazi svako dete, pa mora i ona. Ima bezbroj pitanja na koja vrlo često i ne znam šta bih joj odgovorila. Nekada me svojim pitanjima ostavi bez teksta. Na primer, kada dobije temperaturu ona me sama pita "Je l' sad pošto imam temperaturu moram da pijem dolipran (paracetamol)?". I tako, naučila je dosta toga što je za njen uzrast nebitno, ali, nažalost je nekako ubrzano morala da sazri. Sada je potpuno drugo dete, ima često razmišljanja kao velika - kaže Katarina.

Kakva god da je situacija roditelji moraju da budu jaki, pa i pomalo da glume pred detetom.

- Trudili smo se i suprug i ja da ne pokleknemo, naravno trenuci slabosti uvek postoje, ipak je ovo bila jedna jako teška bitka, ali pred njom nikada ništa, ona je na nama videla samo osmeh. Svesni smo da smo mi ti koji joj daju snagu. Trudili smo se da joj prenosimo pozitivnu energiju i da nikada ne oseti strah - objašnjava hrabra mama.

"Imaću kosu do poda, biću ponovo Zlatokosa"

Helena je u Parizu prošla kroz šest hemioterapija, tri blaže i tri visokorizične, uz transplantaciju matičnih ćelija.

Na početku je bilo sve u redu, dobro je podnosila prve tri terapije. Kada joj je kosica opala, rekla je roditeljima "Nema veze, biću ja ponovo Zlatokosa, imaću kosu do poda kada mi poraste", bila je jako hrabra, prepričava mama.

Mučila se, ali je uvek bila nasmejana

Druge tri terapije bile su teške, trpela je jake bolove, primala je morfin kako bi joj ih ublažili.

- Mučila se, ali nekako je uvek bila nasmejana, njen karakter, njena snaga i upornost su joj pomogli da iz ovoga izađe kao pobednik.

Helena je u bolnici u Parizu provela ukupno oko tri i po meseca, poslednje tri terapije nije izlazila iz sterilne sobe. Boravila je u njoj po 21 dan sa dva dana pauze u stanu u kom je porodica boravila, i nakon toga opet vraćanje u sobu.

- Borila se svih ovih meseci koliko smo ovde kao lav. Noću je ostajala čak i sama u sobi jer je takvo pravilo, bila je kao velika devojčica, morala je da bude, srećom pa je tako razumna.

Od kako je porodica Gavran saznala da je Helena bolesna, život im se okrenuo iz korena. Miran život sa troje dece i uz brojnu familiju u surčinskom naselju Radiofar poljuljan je Heleninom bolešću.

Podrška i mirna glava

- U celoj našoj porodici je zavladala tišina i bol. Sve se promenilo, ali jedni uz druge smo sve prebrodili. Tada je najvažnija podrška i mirna glava. To je jedan period naših života koji se nikada neće moći izbrisati, ali nadam se da će ostati iza nas. Čovek tek kada mu se nešto desi počne da shvata suštinu života, i zato sada uvek kažem samo "Bože hvala ti, samo mi ih čuvaj", jer zdravlje je jedina prava vrednost. Više nas sigurno ne mogu poljuljati neke bezazlene stvari oko kojih smo pre vodili polemiku, i zato bih svima poručila da uživaju u deci i svakom momentu sa njima, i da na život gledaju tako što će svako jutro reći "Bože, hvala ti na svemu što si mi pružio, zdravu decu i zdravu porodicu", jer sve drugo je prolazno, sreću sami krojimo, novac zarađujemo, ljubav negujemo, ali sve to možemo samo kada smo zdravi - poručuje Katarina.

Kontrolnu magnetnu rezonancu i sastanak sa doktorkom imali su 2. marta. Doktorka im je rekla da je magnet odličan, da Helena nema više nikakve znake bolesti i da sa njom ubuduće postupaju kao sa zdravim detetom.

- Našoj sreći od tog dana nema kraja, naša mala princeza je sve prebrodila i uspela da pobedi svoju bolest. Jedino što sada mora da joj se prati krvna slika u narednom periodu svakih 15 dana i na svaka tri meseca mora da ima kontrolne magnete. U ponedeljak idemo po istoriju bolesti i završavamo papirologiju u potpunosti, pa se nadamo da ćemo do kraja sledeće nedelje biti kod kuće sa našom decom. Nadamo se najboljem, nadamo se da ovo ostaje iza nas i da više nikada nećemo imati susreta sa bolnicom - kaže Katarina, Helenina mama.

Helena je otpuštena iz bolnice. Verujemo da majka nije mogla ništa lepše da poželi. Njoj veći praznik ne treba.

(J. Vučić)